Lisica i ždral Volite li Dragojevića Od mog sve daljeg rođaka Miloša dobio sam bio omanju knjižicu meni nepoznatog pisca, ispostavilo se da je to bio i da jeste Danijel Dragojević

piše: Ljubomir Živkov

"Rasuti teret" Danijela Dragojevića oduševio me je osamdesetih godina, i pravo je čudo (ili nije nikakvo čudo?), što nisam pohrlio da pročitam sve što je poteklo iz pera ovog izuzetnika, ali, u ono vreme morao si u biblioteku da bi potražio još nešto, Beograd nije baš brujao o Dragojeviću (Danijelu), možda sam pretpostavio da je napisao taj biser i da mu je to, povučenom i ka sebi okrenutom, bilo puna kapa; prvi put sam našao osobu koja na turizam gleda kao ja, samo što je to umela da izrazi neuporedivo preciznije i dopadljivije nego ja, i sad se sećam, mislim bar, šta je Dragojević rekao o tom najmnogoljudnijem i nezaustavljivom pokretu: turizam je san o brzom, priručnom i jeftinom raju.

Ispred zavoda za zdravstveno osiguranje, u pretpostavljam Zagrebu, ugledao je pisac muškarca sa samo jednom rukom, ali je izdaleka prepoznao dalmatinsko narečje, pa je negde na stepenicama i prišao svom zemljaku: "Rekao bih po govoru da ste i vi iz Dalmacije", na šta mu je uzvraćeno rečima koje se ne zaboravljaju: "Kakve Dalmacije, ja sam bez ruke!"

Zašto nisam potražio druge knjige Danijela Dragojevića? To što sam našao u "Rasutom teretu" bio je rad majstora, knjižica je bila jamstvo da su i druge stvari isto toliko dobre, ali čovek kad vrda i kad petlja (govorim sad o sebi) ima hiljadu izgovora, svaki gori od prethodnog: volim ja i neka vina, pa ne ispraznim bure, i ne probam sva vina iz toga vinogorja ili iz tog podruma, volim ja i Njujork, pa ne sanjam da ću prošetati svakim kvartom i da ću u svakom ćumezu popiti kafu i razmeniti koju reč sa barmenom i klijentelom, čekaj, čoveče, to je kao da si sa aerodroma dospeo do Brajant parka, gde ti se dopalo sve, i zelenilo, i silni stolovi koji ne pripadaju nikakvim gostioničarima, nego može za njih da sedne svako: neko odmotava sendvič koji je poneo od kuće, neko načinje ručak kupljen u kamionu, neko piskara na laptopu, četvrti čita novine... U drugom delu parka je uvek kurs na kome besplatno možeš da savladaš dekupaž, neki strani jezik, štrikeraj, i šta ti ja znam, a grad ti obezbeđuje i učitelja i udžbenike, bojice, streku, štrikaće igle... To ti se, dakle, sve dopadne, ali ne pomisliš da bi u gradu moglo biti još nečeg što bi ti se svidelo, nego čekaš da te prijatelji tu pokupe kolima, oni će te odvesti u Lebanon, koji takođe ima draži, premda možda i manje nego NYC... Ako si, dakle, pomirisao Njujork, zar nećeš sebi obećati da ćeš doći natrag čim uzmogneš, u Lebanonu sviraš, u Njujorku još ne, ali čak i ako ne zarađuješ, Njujork je mesto na koje moraš da se vratiš i to dok ti ova inkarnacija ne istekne!

Tako je trebalo da razmišljam i o Danijelu Dragojeviću, ali šta ja znam, otišao sam u pečalbu (tako je ispalo), Jugoslavija se malo je reći rašila (tako je ispalo), iz školske lektire su kad sam se vratio ispali i Krleža i Ranko Marinković (možda i Cankar, koji je za decu dragocen koliko i be-se-že vakcina), Dučić je proizveden u genija, i ko bi sad u gimnazijsko gradivo ubacio hrvatskog pisca! Prilično sam u poslednjih tridesetak godina podivljao i osamio se, ali me tu i tamo bližnji u svrhu moje resocijalizacije pošalju na neku proslavu, svečanu ceremoniju ili prijem, i nigde u društvu niko nije spomenuo D. Dragojevića; na sajmu knjiga u Beogradu sam se i rukovao sa mlađim piscem iz Hrvatske (zna za mene i kupio je štaviše zbrku mojih kolumni), ali to je pripadnik generacije koja svoje stvaralaštvo potkrepljuje i ličnom harizmom te osobnim sveprisustvom, dok pisac Dragojević mislim da nije ovamo dolazio, barem ga ja koji se kako rekoh klonim književnih večeri, tribina, susreta pisaca, nisam nikad video. Nisam ga zaboravljao, knjižio sam njegov opus kao zalihu kojoj ću se prikloniti kad potpuno dignem ruke od savremenog tvorchestva oličenog kod nas u dobitnicima nagrade "Žig vremena" i sl.

Kad me neko pita volim li Olivera, gradim se nevešt, kojeg Olivera, Njego mi je drug, Olivera Antića nisam imao priliku da lično upoznam, Mandić me je opravdano zaboravio, iako smo nas četvorica iz "Lola" osamdeset i neke u Zagrebu za njegovu pesmu "Bobane" snimili četvoroglas u pozadini – ma ne, ne te Olivere, Olivera Dragojevića voliš, a?!

Pa više Danijela, ako me već pitate, aaaa, ljut si na Olivera što je dao besu da neće kročiti u Srbiju? – "Taman posla, njegova stvar, ako ne dođe nikad mogu sa tim da živim, to jest bez toga, pa imate njegove muzike kud god okrenete..."

Pitalac bi namirisao da nešto ne štima: "Čekaj, voliš Olivera ili ne?" – "Znaš šta: čovek zna o muzici mnogo više nego što pevači znaju, svira klavir, nikad ne falšira, ima svoj stil, unapredio je pevanje i dobio gore nekoliko visokih tonova, malo li je?!"

Vidim da se nisam izvukao pa prepričam događaj iz Bala Kinvuda, gde su devedesetih moji prijatelji Alan i Marlis imali kuću: čim dođem tamo, nas troje počinjemo da sviramo, trogodišnjoj Mirijam čini mi se da nisu sve kozice na broju, voliš li ti, Miri, kad ja dođem i kad sviramo, a Miri će: "It’s nice, but I don’t like it." To bi bio i moj odgovor, Olivera što se tiče; danas sam pak pročitao pesmu Danijela Dragojevića ("Odnedavno") i shvatio kakvog sam ja pisca odgađao: tako mi i treba!