Lisica i ždral Preduzimanje mere Ko bi rekao da su rampa i kućica u kojoj je sedeo mešter od parkinga bile divlja gradnja, govorim o parkingu nadomak pijace

piše: Ljubomir Živkov

Nikoga nisam čuo da pita za Višku ulicu, ali tako se zove prolaz između Opštine i Pijace, gde su slatkoresci i gde je biblioteka "Petar Kočić", tu je i garaža u koju se ulazi iz Maksima Gorkog: krupnim jednakim slovima piše PARKING VIŠKA, i svaki put bih se štrecnuo, kakvog crnog viška, aaa, biće da je to ime ulice, koja se ko zna kako provukla kroz šinterske omče koje su razni gradski navlačili oko vrata svakoj ulici koja nije srpska, pravoslavna ili kraljevska, bilo kako bilo, danas je buldožer već sravnio rampu i kućicu sa Kalenića gumnom: nema fantomki, nema oduzimanja mobilnih, ne vidim vezanog čuvara, nema dakle kompletnih idiota, ovo se radi planski, po slovu zakona, usred bela radna dana i usred radnog vremena prve smene, pa ako sam toliko pisao o Savamali, zar ne treba da ukažem i na nešto pozitivno, što demokratski izabrana većina za moje dobro preduzima?

Jednom sam bio ostavio auto na PARKING VIŠKA, uveče došao po njega, pripadnik manjine mi na svoju ruku i vlastitim sredstvima oprao stakla te punonadežno čeka da mu se odužim, evo, samo da isplatim najpre noćnog portira, kad mi blagajnik reče koliko sam dužan umalo se nisam zagrcnuo, pa pošto je sat ovde, toliko i toliko, ali je svaki naredni sat skuplji, uh, nisam znao za tu vašu progresiju, obično ako ostaješ duže izađe te manje po satu; imao sam knap novaca pa sam peraču ostao dužan, nemoj da se ljutiš na upravu parkirališta, umirujem sebe, oni su kliznu skalu uveli da bi obeshrabrili dugotrajan boravak jednog te istog vozila, zato što tu je pijaca, i gradski oci žele da svi kupe provijant, progresivno oporezivanje je znači i za moje dobro, e sad, što sam se ja neprijatno iznenadio, to je više do mene i moje naravi nego što je do parkinglija, nije mi ovo Njujork gde na svakom taksiju piše uočljivim slovima i ciframa koliko košta takozvani start, a koliko takozvana milja. Pa ipak: zašto me je potkačila ta visoka tarifa, auto sam ostavio popodne, kad je pijaca već jenjavala, i uzeo ga u pola devet uveče, kad na pijaci nema žive duše?

Bilo kako bilo, nisam se maločas baš snuždio kad sam video rušenje i ruševinu, nije mi ostala u nekoj lepoj uspomeni, drugo, ako ima kuraži da sruši naplatnu rampu, skupiće gradska vlast kuraž da poruši i bespravne sinovske kuće na obali nekada našeg najvećeg vodotoka, a danas međunarodne reke Save.

Moj mobilni ne može da slika, kao što ne može ni štošta drugo, a ponekad zažalim, jer bih rado napravio izložbu svojih fotografija, tematsku, tako li se kaže: "I ovo su ljudi koji pljuju po trotoaru". O stvorenjima koja kroz otvorena vrata kola istresaju pepeljaru prepunu opušaka, ispred pešačkog prelaza, kad su već morali da stanu zbog buljuka sve uzoholjenijih pešaka, već sam pisao, ali su mi nova radost ulični pljuvači. Reč je muškog roda, ali moram sa žaljenjem priznati da moja statistika govori o priličnoj rodnoj ravnopravnosti, juče ulicu Kursulinu prelazi znate kako fina takoreći hadžigospođa, malo dijagonalno grabi iz pravca parka ka Maksima Gorkog, i tu pročisti svoj disajni trakt tako da sam se jedva suzdržao od građanskog protesta, malo je falilo da joj priđem: "Ako i vi ovo radite, gospođo, a radite, čemu da se nadamo od naraštaja koji nisu imali odgoj ni približan vašem!", ali kao i tolike druge replike koje imam za učesnike u saobraćaju, za nasilnike koji mobilnim telefonom tiranišu klijente GSP-a, ili goste kafea, i ova je ostala neizgovorena: ono što ne bih rekao nekom mladom, nabildovanom i istetoviranom orijašu, zar ću reći gospođi koja je već u dobi kad misli da je niko ne gleda, pa joj se može i da onako pljuje!

Ne bih da budem doušnik, ali se kanim da nađem socijalnog radnika u opštini, da porazgovaramo o mladoprosjaku sa kojim sam se takoreći sprijateljio, ali kojeg svojim ma koliko odmerenim milodarima i ja održavam na njegovoj višegodišnjoj stramputici: dečko kaže da ima petnaest godina, ide (ali češće ne ide, to vidim i sam) navodno u šesti razred, što će reći da govorimo o ponavljaču, u njegovom biznisu došlo je do zastoja, kriza žanra, pitam ga je li primetio da nije više onoliko omiljen kao kad se pojavio, kad je bio baš nov u kraju i kad je bio još maloletniji nego danas, primetio je, kaže i on, pa šta je plan, pitam ga, ako promeniš rejon, ista će se stvar ponoviti, razmišljaš li možda da se vratiš u školu, kad si ovde sve razumeo, razumećeš i gradivo, samo budi na času i uradi poneki domaći, razmišlja, kaže, a vidim da mu stajem na muku svojim opservacijama i besplatnim, besputnim savetima. Kaže da je iz A., hoće da se vrati, skuplja novac za kartu, upinjem se da procenim je li ovo novi poslovni viraž, ili je istina, u svakom mi slučaju predstoji odlazak u opštinu, tamo će me pitati za dečakove generalije koje ne znam, ja ću vas upoznati lično sa slučajem, kazaću, ako mi samo date broj vašeg službenog mobilnog... Ispostaviće se da dečak nije u nadležnosti ovdašnje socijalne službe, pa ću ja biti nesimpatičan i pitati nisu li centri za socijalni rad umreženi, i zar ne može ovaj još nenađeni socijalni radnik da preduzme nešto sa kolegama u čijem se nevidljivom sektoru prosjak i dezerter iz osmoljetke nalazi, bumo videli, neće me mrzeti da vas izvestim.