Posledice ekonomskog posrtanja Srbije u poslednje dve decenije, kao i naš nesporni talenat da na rukovodeća mesta u svim oblastima dovodimo pogrešne ljude, doveo je do toga da ova država, bez obzira na nesporni talenat za sport svojih građana, na Olimpijskim igrama ima predstavnike u samo četiri kolektivna sporta: vaterpolo muškarci, odbojka žene i košarka i muškarci i žene. Pardon, i žene i muškarci. Žene pominjem prve zbog toga što se od žena u srpskom olimpijskom timu očekuje više nego od muškaraca, bez obzira na činjenicu što je Srbija i dan-danas izrazito muško društvo.

Pošto imam tu sreću da sam predsednik Košarkaškog saveza, o ovoj podeli na žene i muškarce ne moram mnogo da mislim. Jer u košarci na Olimpijskim igrama u Riju učestvujemo sa oba tima. Devojke dolaze kao najbolje u Evropi, muškarci kao drugi na svetu. Jedna mala Srbija, sa svojih desetak miliona stanovnika (nemam aspiracija prema susednim zemljama, ali Srbi iz pomenutih zemalja igraju za Srbiju, pa tako dođoh do deset miliona potencijalnih sportista), stala je u isti rang sa Amerikom, Australijom, Francuskom, Španijom, Kinom... Samo ovih pet zemalja ima u Riju i košarkašice i košarkaše (domaćina Brazil ne računam). A sve su to zemlje po broju stanovnika veće od Srbije pet do stotinu i kusur puta. Pa u čemu je tajna srpske košarke i njenog uspeha?

Pre svega u tome što je košarka sport kao stvoren za nas. Sport zasnovan na kreativnosti, lucidnosti, inovacijama, improvizacijama, ali i drskosti i pozitivnom bezobrazluku (dok smo tako igrali fudbal, i u njemu smo bili uspešni). Osim toga, košarka je kolektivni sport gde svako mora da bude spreman da se podredi timu, da pomaže onome pored sebe, da ga brani... Idealan za nas Srbe, koji se uvek ujedinimo kad nam preti neka opasnost i tada pokažemo svoje najbolje lice. To što se razjedinimo kad opasnost prođe, što odmah počnemo da se ogovaramo, zavidimo, podmećemo jedni drugima i slično za ovu priču nema nikakvog značaja, jer košarka iz nas izvlači ono najbolje...

Osim prirodnih predispozicija, za razvoj košarke u Srbiji ključni su bili ljudi. Već sedamdesetak godina u košarci imamo sjajne igrače i trenere, ali i velike ljude koji su postavili temelje i određivali put kojim će srpska košarka dalje ići. Zato mi je bilo puno srce kada sam neke od njih video na otvaranju izložbe posvećene učešćima naših košarkašica i košarkaša na Olimpijskim igrama. Istina, nikada do sada pod zastavom Srbije, već kao Jugoslavija. Ali i činjenica šta je danas srpska košarka pokazuje da od svih bivših jugoslovenskih republika imamo najviše suštinskog prava da se hvalimo tim uspesima i da verujemo da ćemo i kao Srbija neke od njih ponoviti.

Svi me pitaju da li ćemo se vratiti sa bar jednom medaljom. Imamo kvalitet za to. Da smo kompletni, siguran sam da bi momci igrali u finalu i da bi meč sa Amerikancima bio više nego zanimljiv. Iako dva najbolja igrača Evrope u sezoni 2014/15. nisu u Riju, mi imamo kvalitet da stignemo i do finala. Da li ćemo uspeti – to niko ne može da garantuje, jer ovo je sport. Isto važi i za devojke. Po kvalitetu su u četiri najbolja tima na Olimpijadi, prvakinje su Evrope, nikoga se ne plaše, bore se do fanatizma... Ako se kockice slože, vratićemo se sa dve medalje. Ako se slože malo manje, sa jednom. Ali ako se desi i ono u šta lično ne verujem, da ostanemo bez medalje, i devojke i momci zaslužuju sve pohvale i počasti. Sam plasman na Olimpijske igre je za Srbiju ravan medalji. A što za nas to nije dovoljno, možda i nije tako loše jer nas tera da se borimo za još više. I boriće se one i oni, ne brinite. Shvatili su odavno i košarkašice i košarkaši da imaju ogromnu moć, privilegiju. Privilegiju da mogu svojim uspehom da usreće deset miliona ljudi. Taj dar ima malo ko od nas, oni to znaju i tako se ponašaju. Odvojili su celo leto za Srbiju. Umesto da se odmaraju, vidaju rane i povrede, budu sa onima koje vole, bili su zajedno spremajući se za najvažnije takmičenje. Zato od njih deca mogu da nauče šta je pravi patriotizam. Zato će uspeti i ove i svih narednih košarkaških godina.