Evropske integracije Srbije (5):
Lokomotiva kapitalizma

Zbog čega je osmo pregovaračko poglavlje, koje se tiče konkurencije i državne pomoći, jedno od najvažnijih u procesu pridruživanja

Kada je u ranijim nastavcima ovog feljtona bilo reči o prva četiri pregovaračka poglavlja, koja regulišu slobodu kretanja ljudi, robe, kapitala i usluga, ove "četiri slobode" su bile definisane kao stubovi na kojima počiva jedinstveno evropsko tržište, a time i ceo projekat Evropske unije. U ovom nastavku govorićemo o konkurenciji, koja bez sumnje predstavlja peti stub, jer je bez nje nemoguće zamisliti EU. Uz to, ovo je poglavlje u kome se nacionalni interesi zemalja članica i evropskih institucija najčešće sukobljavaju, jer sve države instinktivno teže da zaštite svoje proizvođače ili da ih spasu od bankrotstva, dok jedinstveno tržište zahteva da pravila igre budu ista za sve.

Koncept očuvanja konkurencije kao organskog dela EU ima dugu i zanimljivu istoriju, a izvire iz istog vrela iz koga je evropski projekat krenuo – iz težnje da se spreči da nacistička ideologija nikada više ne uhvati koren na Starom kontinentu. Nemački karteli imali su presudnu ulogu u uspostavljanju i održanju Hitlerove vlasti, pa je stoga jedna od prvih stvari koje su zapadni saveznici uradili nakon Drugog svetskog bila da te kartele razbiju i obezbede da obnova ratom razrušene i okupirane zemlje počiva na zdravoj konkurenciji. Ista ideja bila je utkana u Zajednicu za ugalj i čelik, koja je razbila monopole Nemačke, Francuske i ostalih zemalja članica nad proizvodnjom i prometom ovih strateških roba, a potom i u Rimski statut.

Nakon uspostavljanja Evropske ekonomske zajednice, upravo je po ovom pitanju došlo do prvog ozbiljnijeg razmimoilaženja između Evropljana i njihovih partnera sa druge strane Atlantika. Sjedinjene Američke Države, naime, tada su kao i sada snažno podržavale princip konkurencije kao "lokomotive kapitalizma", ali pod uslovom da one, i samo one, budu mašinovođe. Dok su se evropski antimonopolski zakoni primenjivali samo na evropske firme, sve je bilo u redu, ali kada je EU pod svoju jurisdikciju stavila i multinacionalne kompanije, Vašington se naljutio, tražeći monopol u zaštiti konkurencije širom sveta. "Ako hoćete savršeno rešenje, postoji samo jedno savršeno rešenje, a to je da globalnu primenu antimonopolskih zakona sprovodi isključivo Ministarstvo pravde SAD", izjavio je 2002. godine Džoel Klajn, zamenik sekretara za pravosuđe u vreme vladavine Džordža Buša mlađeg. Uprkos brojnim pokušajima, međutim, Sjedinjene Države nikada nisu uspele da nametnu ovu vrstu globalne kontrole.

KADIJA TE TUŽI: Kada je reč o evropskim institucijama, zaštita konkurencije i regulisanje državne pomoći spada u jedno od retkih područja u kome je Evropska komisija istovremeno i sudija i tužilac i dželat i u kome Evropski savet, koji čine predstavnici zemalja članica, nema gotovo nikakve ingerencije. Komisija svakog meseca štampa podebeo izveštaj o kaznama zbog kršenja monopola, i one se redovno izriču i najvećim državama i firmama; pored toga, svako spajanje kompanija mora da odobri Komisija. Najnoviji dokaz da se EK u ovoj stvari ne boji ni najvećih svetskih igrača stigao je ove nedelje, kada je Evropska komisija kaznila američki Epl sa vrtoglavih 13 milijardi dolara zbog poreskih olakšica ostvarenih u Irskoj, gde je sedište ove kompanije za EU. Selektivne poreske olakšice, naime, računaju se u nelegalnu državnu pomoć kojom se krši načelo ravnopravnosti na tržištu, a moćni proizvođač sveprisutnih elektronskih spravica sada ima izbor da kaznu plati odmah, ili da se žali Evropskom sudu pravde sa praktično nikakvim izgledima da spor dobije, uz dodatni ceh u vidu sudskih troškova i kamata. Imamo i samo malo stariji primer projekta gasovoda Južni tok, koji je po oceni Komisije kršio antimonopolske zakone jer je u tom projektu ruski gigant Gasprom trebalo da bude istovremeno i proizvođač i jedini distributer prirodnog gasa u zemljama kroz koje je trebalo da prođe. Kada je Bugarska, tražeći rupu u propisima, ipak počela izgradnju gasovoda sa obrazloženjem da će do završetka radova možda biti nađeno neko rešenje, Komisija je utvrdila da su i ti radovi nelegalni, jer su građevinske dozvole deljene bez javnog konkursa. Na kraju je Gasprom po nalogu ruskog predsednika Vladimira Putina obustavio ceo projekat Južnog toka. Naravno da je u ovoj priči bilo i mnogo politike, ali činjenica je da je EK sa lakoćom dokazala da su evropski zakoni na njenoj strani i da je Rusija, koja je jedno vreme pretila tužbom pred Međunarodnim sudom za arbitražu, odustala od te opcije.

Stoga je za svaku zemlju koja želi da se priključi EU veoma važno da pre zatvaranja osmog poglavlja ne samo uskladi svoje zakone sa evropskim standardima o očuvanju konkurencije, nego da ih uz pomoć nezavisnih regulatornih tela dosledno sprovodi. Ovo ume da bude bolno, pogotovo za bivše socijalističke države, u kojima se državna kontrola nad ključnim polugama privrede decenijama podrazumevala, a zatim su te poluge nakon divljih privatizacija preuzeli miljenici političara, koji su osim jeftino kupljenih firmi često dobijali povlašćen status i državne subvencije. S obzirom na to da su veze političara i tajkuna po svojoj prirodi razgranate i žilave, uvek postoji mogućnost da se nelegalna praksa nekako prošvercuje kroz pristupni proces, ali ako se otkrije nakon učlanjenja u EU, kazne su često drakonske, pa je bolje izvore eventualnih nesporazuma otkloniti na vreme.

BRODOVLJE I ŽELEZO: Za Hrvatsku, najmlađu članicu EU, osmo poglavlje bilo je jedno od najtežih, i ujedno poslednje koje je zatvoreno. Glavni problem bila su brodogradilišta, u kojima je bilo zaposleno na desetine hiljada ljudi, a koja su dobijala obilnu državnu pomoć kako bi njihovi brodovi bili konkurentni na međunarodnom tržištu, na kome primat već decenijama drži Kina. Od pet velikih brodogradilišta, četiri su uprkos dotacijama konstantno poslovala s gubitkom, i EU je jasno stavila do znanja da se te "rupe bez dna" neće tolerisati. Tokom šestogodišnjih pristupnih pregovora sa EU, uzastopne hrvatske vlade su redom obećavale da će brodogradilišta ili privatizovati ili ih zatvoriti, i uvek su nalazile izgovore da to ne urade, ne samo zbog straha od socijalnih nemira već i zato što je brodogradnja u susednoj zemlji odvajkada bila izvor nacionalnog ponosa. Na kraju je Hrvatska 2013. bila prinuđena da ovaj problem rešava navrat-nanos, praktično pred sam ulazak u EU, a tadašnji premijer Zoran Milanović je priznao da bi šteta bila daleko manja da je posao bio započet planski i na vreme. U međuvremenu se pokazalo da je ukidanje državne pomoći bilo blagotvorno i da je omogućilo industriji da stane na zdrave noge: danas je hrvatska brodogradnja deseta po snazi u svetu i druga u Evropi.

Kada je reč o Srbiji, skrining za ovo poglavlje uspešno je završen u novembru 2014, a stručnjaci Evropske komisije su konstatovali da su domaći propisi za suzbijanje monopolskog ponašanja u velikoj meri u skladu sa evropskim standardima. Prema izveštaju EK iz decembra 2015, u toj godini su dodatno ojačani kapaciteti i nezavisnost Državne komisije za zaštitu konkurencije, što je u Briselu pozitivno ocenjeno. Preporučuje se, međutim, da se ojačaju i kapaciteti sudova da obrađuju složene predmete iz oblasti zaštite konkurencije.

Nažalost, situacija u vezi sa državnom pomoći je prema oceni EK mnogo lošija, jer tu ni zakonska regulativa ni praksa nisu u skladu sa evropskim pravilima (acquis). Komisija za kontrolu državne pomoći ostvarila je slabije rezultate nego u prethodnoj godini, a u izveštaju se kaže da ona tek treba da dokaže da je samostalna u odlučivanju, jer članove tog tela imenuju ministri. Na kraju se ukazuje da je raspodela državne pomoći netransparentna i da pomoć ne bi smela da se realizuje ako se Komisiji za kontrolu, a samim tim i javnosti, unapred ne dostave podaci kome će i u kom iznosu ona biti data. Smederevska železara se pominje kao jedan od glavnih problema. Ova kompanija nije primila direktnu (fiskalnu) državnu pomoć od januara pro-šle godine i nedavno je prodata Kinezima, ali javnost ne zna detalje ove transakcije, ni na šta se sve država obavezala da bi stimulisala kupca.

Na kraju, nije nam potrebna Evropska komisija da bismo znali da je država Srbija nekim preduzećima, privatnim i državnim, majka, a nekima maćeha. Ova prva dobijaju obimne stimulacije, besplatno građevinsko zemljište i poreske olakšice, a kad padnu u dugove, lako iz njih izlaze uz pomoć povoljnih državnih kredita (videti tekst o Televiziji Pink iz prošlog broja). Druge idu u stečaj bez mnogo priče, ili da bi bile otkupljene u bescenje od strane vlasti bliskih lica ili uklonjene sa tržišta kako nekom miljeniku ne bi bile konkurencija. Ukoliko želi da uspešno zatvori osmo poglavlje, Srbija će morati mnogo toga da promeni.

Dejan Anastasijević