Ovaj tekst bi mogao da izgleda kao neki Zografov strip: poređane slike različitih instalacija oko kojih se plete priča o objektu koji je pravljen da zaštiti maršala Tita i još 350 najvažnijih ljudi za preživljavanje nekadašnje SFRJ. Bunker kod Konjica, u blizini gradića u kome se "spajaju Bosna i Hercegovina", ili "u kome se završava Bosna, a počinje Hercegovina", danas, sam po sebi, predstavlja instalaciju, muzej nauke i tehnike one države koje se danas svi odriču, a koja svima nedostaje.

"Objekat" je smešten u delu u kome je Neretva, plava koliko je plavo nebo iznad nje, uspela da napravi pukotinu probijajući se iz bosanskih vrleti prema hercegovačkom kršu, na mestu koje, kada se pogleda mapa "stare Juge", stoji u samom centru i odakle se može najbolje videti na sve strane. Ali kada se dođe ispred kuće naslonjene na stenu ispred koje je put koji vodi do druge slične kuće, a koje se nalaze na samoj litici iznad reke, nije jasno o kakvom je bunkeru reč.

Ulazi se na obična drvena vrata, prođe se kraj portirnice bez portira, pa hodnikom u prostoriju koja izgleda kao garaža i onda se pogleda levo. Tu "pukne" veliki tunel, dubok i dobro osvetljen, koji podseća na one beskrajne tunele na auto-putevima kojima su probušene velike planine, ali koji uvek imaju izlaz, za razliku od ovog lavirinta, skloništa pravljenog da zaštiti "mudro rukovodstvo" od nuklearnog napada.

"Titov bunker", kako ga reklamiraju turističke agencije koje žele da privuku posetioce u Konjic, jedna je od najkompleksnijih građevina one Jugoslavije, simbol jedne politike, jednog straha i dokaz da je ovde, nekada, živeo neki svet koji je mogao da napravi bukvalno sve, što je važno reći, jer danas, čini se, ne možemo dalje od žu-žua i krive kifle.

Nekoliko stvari je zanimljivo u vezi sa ovim tunel-gradom, koji podseća na skloništa iz apokaliptičnih holivudskih filmova u kojima glavni junak nađe mesto za predah, gde će da se pomazi sa glavnom junakinjom i da lamentira o tome kako naizgled prastara oprema odlično radi. Domaćini kažu da je za 25 godina izgradnje potrošeno preko četiri milijarde dolara, da je objekat 230 metara ispod zemlje, da je planirano da u njemu šest meseci preživi oko 350 ljudi, a da ne izađe "na površinu", i da može da izdrži direktan udar bombe od 12 kilotona. I pored toga što se u tom delu Bosne vodio brutalan rat devedesetih godina prošlog veka, u skloništu je sve originalno – vojska je odnela samo hranu i uskladišteno gorivo. Uzgred, cisterne u skloništu su mogle da prime 50 tona goriva potrebnog za održavanje života posle nuklearnog napada.

Malo sumnjivo zvuči da je potrošeno toliko novca samo za taj objekat, bez obzira na to što ima VIP deo na dva nivoa u kome se posebne sobe i skromna kupatila za Tita, Jovanku i Džemala Bjedića (on je čak odabrao tapete sa žutim dezenom), što ugrađena oprema i danas radi, a rezervni osigurači i razne sklopke i danas stoje na polici u magacinu. Deluje da je sa tim novcem bilo moguće preprečiti Bosnu i celu Jugoslaviju super putevima, a ne ovako, od Beograda do Konjica šest sati vožnje, nikad stići…

U skloništu, u jednoj od soba u kojima je bilo predviđeno da sede razni šifranti koji je trebalo da održavaju komunikaciju sa ostatkom sveta, stoji mapa na kojoj su ucrtani i drugi objekti tog tipa, između ostalih i skloništa Gardijske brigade u Beogradu i sklonište u Dobanovcima. Bunker u Konjicu imao je ulogu centralnog objekta, možda zbog nepristupačnosti. Imao je kodno ime "Istanbul" (onaj u Dobanovcima "Leskovac", itd.).

Sve u vezi sa bunkerom bila je tajna. Pričati o izgradnji bilo je zabranjeno, ljude su na gradilište dovodili vezanih očiju, niko nije video ceo objekat, radnici su bili često menjani, a vojnici koji su čuvali gradilište zakleli su se pod pretnjom da nikome ne govore gde su i šta rade.

Činjenica da se ovaj "monumentalni simbol loše politike, straha i obesti vladara" zidao 25 godina govori mnogo i o aljkavosti sistema, potencijalno i o tome da su se mnogi drugovi možda obogatili dok se podizao. Počet u doba ozbiljne svetske krize posle Drugog svetskog rata, završen je kada onaj koji je tu trebalo da se "sačuva" više nije bio u stanju ni da dođe, tako da je Titov bunker još jedan od objekata posvećenih velikom vođi u koji ovaj nije kročio.

Ipak, danas tamo može da se uživa u onome što bi mogli da nazovemo jugoslovenskom tehnologijom: od crvenih Iskra telefona, nameštaja Slovenijalesa, preko čudnih telegrafskih uređaja koje je pravila fabrika "Nikola Tesla", kompleksnih sistema za provetravanje, moćnih generatora, kilometara cevi i stotina kilometara ručno postavljenih i povezanih kablova. Cela se nekadašnja država tu skupila, a kada su rekli da je završeno, zaista je tako i bilo. Bukvalno.

Slobodan Georgijev