Bitefov jubilej:
Slike važnog vremena

Nemoguće je govoriti o Bitefu izvan konteksta u kome je nastao, on je bio izuzetna pojava, ali i deo tadašnjih političkih i društvenih okolnosti – kaže Borka Pavićević, koja je deo prvih decenija Bitefa

Bitef, Beogradski internacionalni teatarski festival novih tendencija, osnovan je 26. decembra 1967. godine Rešenjem Skupštine grada Beograda kao stalna manifestacija, od posebnog značaja za Grad Beograd. Osnivači, umetnički direktori i selektori Bitefa bili su Mira Trailović i Jovan Ćirilov. U toj deceniji, mnogi događaji ostavili su trag za budućnost: podeljen je Berlin, ubijeni su Kenedi i Martin Luter King, rodila su se deca cveća, Armstrong je hodao po Mesecu, u Kini je izbila kulturna revolucija, svetom se širio bunt protiv rata u Vijetnamu, Bitlsi su krenuli u osvajanje sveta, održana je Konferencija nesvrstanih, u Atelje 212 je stigla Kosa, a Beograd je, zbog Bitefa, postao deo svetskog pozorišta.

Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, dramaturškinja i aktivistkinja, deo je prvih decenija Bitefa. Ovo su slike tog, kako kaže, važnog vremena.

BITEF U ISTORIJI: Nemoguće je govoriti o Bitefu izvan konteksta u kome je nastao, on je bio izuzetna pojava ali i deo tadašnjih političkih i društvenih okolnosti. Koincidencija početka Bitefa sa promenama koje je u svetu donela ‘68 godina, sa vremenom kad je Beograd bio zapadna zemlja, sa epohom ogromne društvene promene na svakoj razini života – sećam se diskoteke Lazara Šećerovića u podrumu kuće Šećerovića pored Ateljea i glumaca Living teatra u njoj – hoću da kažem da je svojim osnivanjem Bitef bio izazov, odgovor na promene koje su se tada dešavale u svetu, i da je kao takav bio deo svetske kulturne i političke scene.

U vreme Hladnog rata, na desetogodišnjicu Bitefa – Teatra nacija, u Beograd su došli svi da vide Teatar na Taganjki, to famozno pozorište koje širi granice slobode sa druge strane gvozdene zavese, da vide Jurija Ljubimova, tu rediteljsku smelost o kojoj su slušali. Sećam se, bili su Margaret Krojden, Arabal, celokupna tadašnja zapadna kritika, pisci Tom Stopard i Arnold Vesker... Svi su došli u Beograd na Bitef, koji je tada bio jedinstveno mesto gde se mogao sresti Istok i Zapad zato što je takav tada bio Beograd, zato što je politika koju je Jugoslavija tada vodila bila otvorena – bila je treća mogućnost, socijalističko uređenje koje je bilo posebno. I to se ne može isključiti kad se govori o Bitefu.

Danas jedan od osnovnih međunarodnih problema jeste interpretacija Jugoslavije kao zemlje istočnog bloka. To je jedna od temeljnih instruisanih zabluda, da bi na temelju toga došlo do razaranja Jugoslavije. Kad su trupe Varšavskog pakta ušle u Čehoslovačku 21. avgusta 1968. godine, na Bitefu je učestvovala predstava Malograđani, u režiji Tovstonogova, Velikog dramskog teatra "Gorki" iz Lenjingrada. Grupa Beograđana je napravila letak, još uvek ga imam, na kome je pisalo "Malograđani na Bitefu u Beogradu, ovim vas obaveštavamo da su trupe Varšavskog pakta ušle u Čehoslovačku. Vratite se kući". Bio je to jedan od ključnih protesta u kulturi, protest Beograda zbog ulaska tenkova u Prag.

SUSRET: Godinu dana nakon toga, uoči trećeg Bitefa, pozvana sam da budem član njegovog žirija. Moj prvi susret sa Bitefom je tada već bio odigran, jedne od prvih večeri njegovog života: stajala sam na pjaceti ispred Ateljea 212, a iz pozorišta su izletali ljudi vičući "oni nas pljuju". To je bio Living teatar i njihova Antigona, skandal za tadašnji Beograd. Provokacija.

Kad sam pozvana u žiri, bila sam u redakciji "Susreta", na trećoj godini dramaturgije. Moji profesori Slobodan Selenić, Vladimir Stamenković i Jovan Vava Hristić su, kad ih je Mira Trailović pitala za nekog mladog dramaturga koji bi mogao da učestvuje u ocenjivanju predstava, predložili su mene. Eto, tako se to tada radilo. Iduće godine, na četvrtoj godini studija, ja sam već bila dramaturg Ateljea 212. Ponoviću: preporučili su me profesori, a ne partija.

U žiriju su tada bili Stojan Ćelić, Muharem Pervić, Jovan Hristić, Borislav Mihajlović Mihiz... Sećam se rasprave, da li je bolji Ferari Euđenija Barbe ili Orlando Furiozo Luke Ronkonija. Mihiz je bio za Orlanda, smatrao je da je to velika, narodna predstava. Po mnogim događajima na Bitefu, mogle su da se izvedu konsekventnosti za buduća politička kretanja.

Rasprava u žiriju zbog Sna letnje noći Pitera Bruka takođe je jedna od veoma važnih, jer odluka da se nagradi Bruk nije bila jednoglasna (Dušan Makavejev i Bogdan Tirnanić). Veličanstvena predstava, ali pitanje je u kojoj meri je istraživačka. Posle nekoliko godina Piter Bruk je najbolje odgovorio na to pitanje kad je uradio nešto sasvim obrnuto: bila je to predstava Pleme Ik koju je radio sa Aboridžinima. Potpuni obrt, dostojan njega.

OSLOBAĐANJE: To su bile godine promena, sveobuhvatnih. Jedna od tendencija je bila nova forma organizovanja u pozorištu. Tada se pojavila trupa kao teatarska organizacija, slobodna udruživanja, nove forme organizovanja u pozorištu – ono što danas nazivamo vaninstitucionalno pozorište. Pojavilo se i igranje predstava na do tada nepozorišnim mestima: Barutana, Sajam, studio na Košutnjaku. Tamo je igrana predstava Franca Ksavera Kreca Seosko dvorište, njegov magični realizam.

Sedamdesete donose ogroman prodor nemačkog teatra, te poljskog pozorišta, pa Pinu Bauš, i plesni teatar: Alvin Nikolaj i Mers Keningam. To su forme koje ne samo da su bile nove u Beogradu, nego su se prvi put pokazale – spuštanje plesa i baleta sa prstiju na stopala. Takođe, pojavila se dramska literatura potpuno nova, kao što je Bondova ili Krecova, a pre svega pojavio se Hajner Miler koji u svojim predstavama kritički predefinira današnju Evropu. O oslobađanju koje je Bitef uneo u život može da se priča do sutra, mislim na pomeranje granica slobode. Mira Trailović je govorila: u pozorištu postoji samo stvarni autoritet. Današnja dans scena, ovo što se vidi na "Festivalu igre" Aje Jung, je počela na Bitefu. Sećam se da je Muzej savremene umetnosti poslao Bitefu račun da plati oštećenje filaretni zato što je Džon Kejdž svirao po njima.

PERIOD RAZGOVORA: Prvih deset godina Bitefa, znače veliki period intenzivnih razgovora. Okrugli stolovi su bili mesta javnih debata i velikih dijaloga. Vodio ih je prvo Jovan Ćirilov, pa smo ga, nezamenljivog, zamenili Dragan Klaić i ja. Jovan Ćirilov je insistirao na interdisciplinarnosti pa smo zato zvali stručnjake izvan pozorišnih zanimanja. Tako je u razgovoru o predstavi Kiklop Roberta Ćulija učestvovao arheolog Dragoslav Srejović. Ostaće mi nezaboravan razgovor povodom Mise u A-molu Ljubiše Ristića u kome je sam Danilo Kiš, govoreći o Ristićevoj dramaturgiji, rekao kako on putovanja kroz istoriju sublimira otvarajući i zatvarajući vrata jednoga furgona. Razgovori na Bitefu su bili veoma posećeni, stotine ljudi odasvud, studenti, kolege, novinari, kritičari – bilo je to čvorište javnog života.

Kad sam prvi put na Bitefu slušala Jeržija Grotovskog (Postojani princ Teatra laboratorijum, Vroclav), to je trajalo četiri sata. I odlično se sećam Ivane Marković koja je sve to prevodila, bilo je to za divljenje. Grotovski nije dao da ga se prekida dok govori, pa je ona pamtila i po pola sata teksta. On je bio vrlo evanzivan teorijski, majstor obrazlaganja, bilo je to snažno prisustvo intelektualnog u pozorištu. Međutim, radili smo međunarodni kolokvijum, bio je to deseti Bitef. Mira Trailović i Jovan Ćirilov su smislili da naprave skup eksperimentalnog teatra. Kolokvijum se održavao na Fakultetu dramskih umetnosti, da bi izašao na ulicu, na Knez Mihailovu, nastupom stotina ljudi. Igralo se i na ulici i na balkonima. Dirigenti kolokvijuma su bili Grotovski i Euđenio Barba. Grotovski je ovog puta bio povučen čovek u crnom odelu, veoma tanak sa dugačkom kosom. Išao je uza zid. Bio je to potpuno drugi Grotovski od onog koga smo ranije sreli i bila je to slična promena kao ona koju je napravio Piter Bruk kada je posle Sna letnje noći napravio Pleme Ik.

U tadašnjim Bitefovim katalozima bilo je teorijskih tekstova, kritika, izjava, sve je to bilo od velike pomoći gledaocu. Jovan Ćirilov je svakog leta boravio u Beogradu da bi u tadašnjem BIGZ-u pazio na svaku grešku. Istovremeno, veoma je važno da je tadašnji dizajner bio docnije poznati izdavač i majstor dizajna arh Slobodan Mašić. I u ovom smislu štampani materijali Bitefa bili su poseban događaj. Ćirilov je veoma držao do biltena Festivala, znao je da je to premošćavanje između gledaoca i predstave. Za tu svrhu uvek smo radili intervjue sa stvaraocima čim dođu u Beograd tako da je publika uvek imala njihovu najnoviju reč. Bilo bi veoma dobro kad bi se našlo snage da se ovi bilteni objave. I još nešto: govorio mi je – daj sto kataloga Rusima. Kad sam 1978. godine otišla u Moskvu, videla sam zašto. Odeš na razgovor kod nekoga, a on izvadi katalog Bitefa i kaže – imam ga! Imati taj katalog tamo je bilo značajno, u smislu slobode.

Deo Bitefa su bile i televizijske "Hronike", vodio ih je Slobodan Selenić. Te "Hronike", Bilten i okrugli stolovi činili su da je Bitef tada bio javno mnjenje!

KULTURA I POLITIKA: Postojala je veza između spoljne politike Jugoslavije i Bitefa, ona je bila nesumnjiva, deklarativno ili nedeklarativno izrečena. Mira Trailović, u želji za naj-naj, bila je u stanju da pozove telefonom Dražu Markovića i da mu kaže da je u nekoj predstavi, onda kad ju je ona gledala i odlučila da je pozove na Bitef, bilo izuzetno malo ljudi, ali je u međuvremenu predstava narasla pa će ih doći mnogo više, i da se oni imaju smestiti. Sećam se saradnje sa Jatom koji je dovozio učesnike predstava na Bitef, ili sa hotelima. Svi koji su dolazili gledali su na Beograd kao na polis. Šaubine am Halešen Ufer je, kad nismo imali para za njih, došao besplatno u Beograd, a Roberto Ćuli je u znak najdragocenijih sećanja pomogao da se izvede Šnajderova predstava Zmijin svlak 1997. godine. O tome bi se moglo mnogo govoriti, ali jedan od najdragocenijih i najinspirativnijih veza Bitefa i sveta jeste odlazak glumice Gordane Kosanović sa Robertom Ćulijem u Teatar an der Rur. Godinu dana nakon toga, Gordana Kosanović je dobila najprestižniju nemačku nagradu za glumu, "Edit Klever". Igrala je Getea na nemačkom, a u predstavi Elektra, koja je odigrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Gordana Kosanović je iz jednog mravinjaka naricala tako da je to bila predestinacija raspada zemlje u kojoj je Bitef nastao.

Uvek je bilo onih koji su na Bitef gledali kao na trošadžiju narodnih para. Sećam se naslova iz "Večernjih novosti" Bob Vilson košta pola miliona! Ispostavilo se da su mnogi ljudi koji su pljuvali Bitef postali veliki nacionalisti. Bitef nikad nije imao novca koliko mu je trebalo, ali se mislilo na produkciju – novac je bio drugorazredna tema.

U vreme sankcija, Jovan Ćirilov i ja smo danima razgovarali da li treba protestovati zbog rata neodržavanjem Bitefa, uostalom to je jedno veliko pitanje beogradskih pozorišta. Jovan je insistirao da je politički u redu ne prekidati Bitef, insistirao je da se Bitef nastavi znajući da ono što se ovde jedanput prekine teško se nastavlja – pogledajte sudbinu muzeja u Beogradu. Smatrao je da je bitno da opstane institucija. Naše veliko pitanje je opstanak institucije. Dobro je da Bitef kao institucija nadživi svoje tvorce. To je razumeo i Roberto Ćuli koji je došao u Beograd da se internacionalnost Bitefa ne dovede u pitanje, smatrajući da je to više i značajnije od politike. Ćirilov je bio skladatelj, on je imao konstruktivnost da je uvek bolje "da" nego "ne". Bitef je počivao na tome "da".

U to vreme nama na Bitefu nije bilo bitno odakle je predstava, mi nismo govorili "ovo je gost iz Londona". Bilo je drugo vreme. Odgajani smo u ravnopravnom odnosu sa svetom, Jugoslavija je bila ravnopravna zemlja i mi smo bili ravnopravni ljudi. Ljudi su se jednačili po talentu, znanju, a ne po mestu boravka.

Velika tendencija Mire Trailović i Jovana Ćirilova je bila širina, izbegavanje evrocentričnosti. Ne zaboravimo da je u to vreme Jugoslavija bila promoter Nesvrstanih, što je bila bitna antikolonijalna politika. Zato je Bitef imao i japanski No teatar, i iransku predstavu, i Kineze, i predstavu iz Ugande Roberta Serumaga. U to vreme Jovan Ćirilov je bio gost kod Serumage, a na vlasti je tada bio Idi Amin Dada. Ćirilov je dospeo na ugandsku televiziju gde je govorio o pozorištu. Govorio je pola sat, sat, ušao je u drugi sat, i shvatio da ga niko neće prekinuti jer je Dadin bio običaj da priča koliko hoće, mogao je da govori do zore. Gotovo svake godine su dolazile predstave koje nisu iz oksidentalne kulture. To je nekad izazivalo otpor, nerazumevanje. Danas se sećam iranske predstave Abasa Nalbadijana koja je jedna od najboljih predstava o cenzuri jer su glumci izlazeći na scenu govorili "magla dolazi na scenu" dok su odlazeći sa scene govorili "magla odlazi sa scene". I tako do u beskraj. Bilo je to vreme dolaska Homeinija.

SELEKTORI: Selektor mora biti suveren u svim komponentama i zato se ne može određivati selekcija komisijski. Takvih pokušaja bilo je na Bitefu, ali oni su uvek propadali zato što je to umetnički i operativno neizvodljivo. U tom periodu bila je partijska priča da su Mira Trailović i Jovan Ćirilov privatizovali Bitef, međutim to nije privatizacija, nego je u pitanju lični stav. Da bi se s tim prekinulo, uvedeni su selektori. A onda se ispostavilo da kad neko ode da gleda neku predstavu, taj nije u stanju da je takvu kakva je i dovede na Bitef. Pregovore do kraja, do realizacije, vodili su jedinstveno Mira i Jovan. Idejno i organizaciono. Tu vezu između željenog umetničkog i sprovođenog, bilo je važno učiti i naučiti. Kada su jednom Ćirilova pitali u Ateljeu 212 kako uspeva da u četiri dana vidi pet predstava, rekao je "pomoću saobraćaja".

PUBLIKA: Sećam se aplauza reditelju Aču Janašu za Mara Saad Petera Vajsa. Na kraju predstave glumci se kamenicama u podignutim rukama suprotstavljaju ulasku Rusa u Budimpeštu 1956. godine, a publika nije prestajala da aplaudira. Sećam se i aplauza Krejčinom Ivanovu u kome posle svake scene glumci prave kolut preko glave udarajući u onaj isti zid koji ih je okupirao ‘68. godine. Teatar kao protest imao je svoje vrhunce na Bitefu.

PAVICA: Bitef je imao najpoznatiju blagajnicu na svetu, zvala se Pavica Gertner, bila je ikona, kao i Zora portirka, koja je bila Viktorija u predstavi Pismo za kraljicu Viktoriju Roberta Vilsona. Pavica je znala svaku predstavu, i nije bilo predstave koju ona nije mogla da proda. Jednom, zove Pavica telefonom i kaže da promenimo naslov Štajnove predstave Klasni razred zato što ljudi misle da je to nekakav marksizam. Predstava se na kraju zvala Neprijatelj razreda, i prodata je.

Bilo je teško dobiti kartu za Bitef, sve je bilo rasprodato, ali uprkos tome Pavica je uspevala svakog da smesti. Sećam se kad je Ać Janoš dobio Bitefovu nagradu za Mara Saad, u zahvalnici je ispričao da mu se životni san ostvario, jer je on bio jedan među 40 mađarskih studenata koje je Jovan Ćirilov smestio da spavaju u gornjem foajeu u vrećama za spavanje kako bi gledali Bitef. Milan Žmukić, operativni direktor Bitefa, govorio je Đem-Đemi, glavnom na vratima, da nikog ne pušta, ali uprkos tome ipak bi svi ušli na Bitef. Preskakalo se preko balkona, ulazilo se na najneverovatnije načine, preko Teatra u podrumu. Mislim da su uvek svi oni koji su hteli da uđu, ušli u pozorište.

Čuveni Pera Struja je jedini imao pristup do Boba Vilsona u svakom času jer je s njim provodio noći postavljajući svetlo, i oni su se združili neprobojno za druge. Kada bi neko tražio Vilsona, samo je Pera znao gde je on. Da nije bilo Pavice, i Beke Vučo, Pere Struje, Đem-Đeme, Brane Ivkovića i Žike Vladulovića, čuvenog šefa scene Coke, ko bi opremio sve predstave po Beogradu u različitim prostorima, a često i simultano.

Bio je to zaista timski rad, niko nije odrađivao svoj posao već se skupa radilo na Bitefu kao celini. Mala grupa ljudi realizovala je čitav festival. Svako jutro u 9 sati bili smo na sastanku bez obzira kad se zaspalo, a Bitef je tada imao i po 20 predstava. Jovan je na zid prostorije u kojoj smo spremali Bilten okačio jedan od svojih čuvenih kartona sa svim predstavama i svim događajima, pa kada se rastajemo u ranu zoru, on bi precrtao taj dan. Eto, tako su prolazile jeseni.

Želim svaku sreću i svako dobro Ivanu Medenici i budućim Bitefima.

Sonja Ćirić