Migrantska kriza:
Mora i zidovi

Dok se zbog izbeglica prolivaju suze licemerne samilosti, na granicama širom sveta niče sve više žica koje treba da ih zaustave. Broj izbeglica premašuje devetnaest miliona, što je najviše nakon Drugog svetskog rata

Italijanski Karitas je objavio dosije o izbeglicama koji nosi naslov Mari e muri, More i zidovi.

Izveštaj govori o preprekama na koje svaki dan nailaze milioni muškaraca, žena i dece, bežeći od oružanih sukoba, nesreća, prirodnih katastrofa i ekstremnog siromaštva.

Nekada je gomila siromašnih Evropljana, koji su tražili sreću u Americi, prelazila Atlantik "brodovima nade". Sadašnji putevi vode kroz Adenski zaliv na putu od Roga Afrike ka Arapskom poluostrvu; preko mora jugoistočne Azije ka Tajlandu, Maleziji i Indoneziji; preko Pacifika ka Australiji; između ostrva u Karipskom moru ka SAD…

Preko Mediterana, koji su stari Rimljani zvali Mare Nostrum, stotine hiljada ljudi uplašenih za život ide ka "tvrđavi Evropa", prelazeći nepremostive planine, reke i "zid srama" u Saharskoj pustinji; ili preskačući šest metara visoke ograde u poslednje dve enklave pod španskim suverenitetom na afričkoj teritoriji Seuta i Melila, pod stalnim nadzorom španskih oficira Guardia Civil; ili prolazeći kroz nemirnu Libiju i pakao ekstremnog nasilja i zloupotreba.

ŽILET ŽICA NA GRANICI: Migrantska kriza potresa Evropsku uniju koja se gloži oko kvota (broja izbeglica koje bi svaka članica trebalo da primi), a umesto neefikasne granične policije Fronteks sada formira novu pograničnu službu, dok na putu izbeglica niču nove prepreke.

I u Srbiji, koja je dok su drugi podizali žilet ograde, odolela izazovima da zatvori granice, sada se, sudeći po izjavi predsednika Srbije Tomislava Nikolića, razmišlja o tome da se na granice izvede vojska (delom granice prema Bugarskoj već patroliraju mešovite vojno-policijske patrole).

Neke pretpostavke kažu da je u EU, dok je brojala 25 članica, godine 2005. bilo između dva i osam miliona ilegalnih migranata. Izgleda da niko i ne zna tačno koliko ih je, ali su nelegalne migracije postale jedan od najvećih prioriteta u Evropskoj uniji. Licemerno se politika podizanja žica i ograda naziva borbom protiv trgovine ljudima, mada je ona zapravo usmerena na sprečavanje miliona ljudi da uđu u "obećanu zemlju".

Ova godina je, inače, tragičnija zbog broja stradalih, nego prethodna: od početka 2016. najmanje 3610 osoba se udavilo ili nestalo blizu obala Egipta, Libije, Grčke, Italije, Turske, Maroka i Španije, a u istom periodu u 2015. stradalo je 3029 ljudi.

Većina zemalja svoje odluke o zatvaranju granica opravdava namerom da predupredi bezbednosne probleme, da spreči ilegalne migracije i trgovinu ljudima. Više od trideset zemalja donelo je takve odluke posle "9/11" (11. septembra 2001, kada su izvršeni teroristički napadi na Njujork i Vašington), a njih petnaest je to učinilo prošle godine.

NOVO LICE EVROPE: Politika ograđivanja

To novo podizanje ograda proizilazi najviše iz sukoba na Bliskom istoku, ratova u Iraku, Avganistanu i Siriji, u kojima su neke od zemalja koje spadaju u izbegličke destinacije doprinele eskalaciji krize.

Od Dalekog istoka, preko Bliskog istoka i Severa Afrike se, inače, prostiru mnogobrojne bodljikave granice. Između Baltičkog i Crnog mora su još samo granice Belorusije ostale nezapečaćene. Granica između SAD i Meksika je nekad bila linija na pesku, a sada je dobro čuvani zid, koji bi republikanski predsednički kandidat Donald Tramp još da dogradi. Dublje ka jugu niču ograde između Meksika i Gvatemale, Brazila i njegovih suseda (vidi okvir).

RASELJENI: Izveštaj UNHCR Global Trends govori o tome da su u proseku 24 osobe u toku svakog sata 2015. bile primorane da beže, što je četiri puta više nego deceniju ranije.

U svetu je 2015. bilo 65,3 miliona raseljenih ljudi (40,8 miliona ljudi interno raseljenih u okviru svoje zemlje), što znači da je svaki 113. čovek na svetu prisilno izmešten iz svog doma zbog konflikata i progona. To su najveće brojke od kada UNHCR registruje ovu pojavu. Prisilno raseljavanje se povećava od sredine devedesetih u više regiona, a u poslednjih pet godina se povećava ubrzano.

Više od polovine (53 odsto) izbeglica pod mandatom UNHCR dolazi iz tri zemlje: iz Sirije (3,9 miliona), Avganistana (2,6 miliona) i Somalije (1,1 milion). Između 2000. i 2015. sirijska dijaspora se s talasom ratnih izbeglica povećavala po stopi od 13,1 odsto godišnje. Sirijci su najčešće bežali u Tursku, Liban i Jordan.

Izbeglice su bežale i iz Južnog Sudana, Jemena, Burundija, Ukrajine i Centralne Afričke Republike, a značajan broj ljudi beži od nasilja bandi u Centralnoj Americi.

Ljudi koji beže često žele da zaobiđu nove i stare prepreke i da dođu do svoje dijaspore. Seobe na liniji matica–dijaspora i obrnuto čine nezanemarljivi deo migracionog salda. Među dvadeset zemalja koje su 2000. primale najviše stranih državljana na drugom mestu, posle SAD (35 miliona), bila je Rusija sa 12 miliona (2015. se spustila na 3. mesto). Sledila je Nemačka sa 9 miliona, Indija sa 6, Francuska sa 6, Ukrajina sa 6, Kanada sa 6, ali to je više trag ekonomskih migracija. Godine 2015. SAD su zadržale prvo mesto sa 47 miliona ukupno prihvaćenih migranata, a na drugo mesto je izbila Nemačka sa 12 miliona (u celoj Evropi 76).

To već ima i vidljive demografske posledice: između 2000. i 2015. migracija je bila uzrok 42 odsto rasta stanovništva u Severnoj Americi. Dok je nivo migracije u Severnu Ameriku između 2000. i 2015. ostao stabilan, došlo je do smanjenja migracije u Evropu – sa 1,7 miliona između 2000. i 2010, na 0,8 miliona ljudi između 2010. i 2015. Zbog toga što smanjena imigracija nije više popunjavala razliku između broja umrlih i broja rođenih, pa se broj stanovnika Evrope od 2000. do 2015. smanjivao, a demografi prognoziraju da će se taj trend nastaviti i posle 2020.

To je, reklo bi se, svetski trend: od 232 zemlje sveta, 95 je zahvaljujući migracijama od 2000. do 2010. povećavalo stanovništvo, a u 134 stanovništvo se smanjilo. Od 2010. do 2015. broj zemalja koje su uvećavale populaciju zahvaljujući migracijama je pao na 89, a broj zemalja koje su zbog negativnog migracionog salda gubile stanovništvo se između 2000. i 2015. povećao na 137.

Iz Evrope, koja demografski stari, povremeno dolaze predlozi da se izbeglice zadrže u siromašnim zemljama, pošto bogati sve više biraju koga će primiti pod svoje okrilje. Većina legalnih migranata (157 miliona u 2015) potiče iz zemalja sa srednjim prihodima. Za njih važi sloboda kretanja.

Nad zlim udesom izbeglica se plače, na osnovu izbegličkih tragedija međusobno se optužuju politički protivnici i svetski političari, ali se za izbeglice vrata obećane zemlje sve više zatvaraju. Na spoljnim granicama EU je 2013. zaustavljeno 326.320 osoba zbog neispravnih viza, boravišnih dozvola ili putnih isprava po šengenskim pravilima. Marokanci čine 97 odsto broja onih koji su vraćeni sa granice EU u Španiji, a u Poljskoj, koja je druga (iza Španije) u EU po broju ulazaka, 87 odsto odbijenih je dolazilo iz Rusije, Ukrajine i Gruzije.

U 2014. ukupan broj međunarodnih izbeglica u svetu je procenjivan na 19,5 miliona, što čini osam procenata svih međunarodnih migranata, a to je najviši nivo posle Drugog svetskog rata, kažu izveštaji UNHCR.

Oko 12,4 miliona ljudi primile su zemlje u razvoju, što je najveći nivo u poslednje dve decenije. Najnerazvijenije zemlje dale su azil za 3,6 miliona izbeglica, ili 25 odsto od ukupnog broja izbeglica u svetu. Turska je prihvatila 1,6 miliona izbeglica, a žali se da Evropljani ne žure da joj daju za to obećanu pomoć, a iza nje su Pakistan (1,5 miliona), Liban (1,2 miliona), Iran (1 milion), Etiopija i Jordan (sa po 0,7 miliona).

Milan Milošević