ISTRAŽIVANJE:
Odnos mladih u Sandžaku prema islamskom ekstremizmu

Čak petina ispitanica i ispitanika smatra da je opravdano svoju veru braniti nasiljem

( prof. dr Vladimir Ilić Stavovi mladih u Sandžaku: Koliko su mladi otvoreni prema islamskom ekstremizmu, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji Helsinške sveske br. 35, maj 2016)

Ključno pitanje je da li u Sandžaku postoji verski ekstremizam među muslimanskom omladinom. U ovom delu Republike Srbije gotovo da nema međuetničkih i međuverskih incidenata. S druge strane, borci iz Sandžaka učestvuju u ratovima u Iraku i Siriji. Praktične posledice odgovora na krucijalno pitanje su velike: u zavisnosti od njegovog sadržaja, može se i, potrebno je na različite načine pristupiti praktičnim akcijama usmerenim ka mladim ljudima u Sandžaku. Vrlo širok krug interesenata (mogu se pomenuti organi državne vlasti, međunarodne organizacije čiji je Srbija član i nevladine organizacije) oblikuju i planiraće i sprovoditi različite akcije, u zavisnosti od odgovora na predočeno ključno pitanje.

Fahrudin Kladničanin je pisao o uticaju vehabističkog islamskog ekstremizma na mlade ljude u Sandžaku: „Vehabije su uglavnom usmerene na vrbovanje mladih, i to uzrasta od 19 do 27 godina slabog finansijskog stanja, sa čestim porodičnim problemima, i nižeg obrazovanja. Indoktrinacija vehabijskih ideja uglavnom se realizuje u privatnim objektima (mesdžidima) koji se zakupljuju ili su vlasništvo vehabija, kao i u određenim verskim objektima (džamijama) čiji su imami pobornici vehabijskog učenja, a molitve u tim objektima obavljaju isključivo vehabije". (Kladničanin, 2013: 130)

Mariju Radoman su zanimali razlozi koji usmeravaju mlade ljude u Srbiji ka prihvatanju ekstremnih ideologija. Neophodna su dva navoda iz ovog, nešto ranijeg istraživanja Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji: „Ako govorimo o periodu nakon 2000, istraživanja pokazuju da porodica jeste i dalje stub oslonca za mlade, da postoji odsustvo individualizacije životnih stilova kod mladih, i normativno prihvatanje tradicionalnog rasporeda životnih događaja (završetak školovanja, zaposlenje, stupanje u brak pa tek onda rađanje dece). Ono što mene intrigira jeste područje uticaja između ispitanika ovog istraživanja i njihovih porodica. Pokušala sam da sve vreme imam pred sobom sliku porodice u kojoj su oni odrastali. Zanima me da li će stavovi ispitanika biti odraz tog background-a, nimalo svetlog i optimističnog ili će razlike biti više nego upadljive". (Radoman, 2011: 12).

Porodica jeste osnovni mehanizam preko kojeg se ekstremizam interiorizuje. Ona, međutim, nije uzrok, pošto su u okviru nje nastale promene i same posledica strukturalnih okolnosti. O ovome Radoman piše: „Današnje napore da se uspostavi stabilno demokratsko društvo u Srbiji, sabotira, uslovno rečeno, druga generacija nacionalističke struje (u redovima oko Srpske pravoslavne crkve, preostalih kadrova političkih partija koji su delovi Miloševićevog režima, zatim okupljeni u rusofilskim konzervativnim opcijama misli se na DSS, NS ali i na SNS), kao i reakcionarni rusofilski krajnji desničari, tj. SRS. Napore za uspostavljanjem demokratije narušava i ekonomska kriza". (Ibid:10)

Ova, sadašnja, analiza nastala je na osnovu istraživanja koga je Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji (HO) proveo u maju 2016, među mladima Sanadžaka. Tema istraživanja bila je stav mladih ljudi prema verskom ekstremizmu. Cilj ove analize je kontekstualizacija prikupljenih stavova i mišljenja mladih Sandžaklija. Praktičan cilj jeste da se ustanovi šta se, s obzirom na dobijene nalaze i činioce koji su na njih uticali, može postići u daljem delanju usmerenom ka ovom delu mladog stanovništva Srbije: odnosno da se njihovo prepoznavanje i razumevanje islamskog ekstremizma smesti u kontekst daljih preventivnih akcija.

Stav prema ekstremizmu, odnosno svakodnevno životno iskustvo ispitanica i ispitanika, svakako se razlikuju od teorijskih razmatranja ekstremizma. Sam ovaj pojam nije neupitan. Svojevremeno sam pisao (Ilić, 2013) da sam pojam ekstremizam, dominantne društvene snage u konkretnom društvu određuju bitno arbitrarno. Zvanična kodifikacija političkog ekstremizma i radikalizma omogućava državnim vlastima i drugim političkim činiocima da stave pod kontrolu one koji se protive vrednostima, poput ravnopravnosti, slobode, demokratije, pravne države i jednakosti pred zakonom, ili koji ih zastupaju na način, ili u razmeri koja nije u skladu sa interesima onih koji su na vlasti. S druge strane, određenje radikalizma (ili ekstremizma) s pozicija „političke korktnosti", po pravilu se izvodi sa stanovišta koje neke vrednosti, kao i obim i način njihovog ostvarivanja, smatra neupitnim, bilo u afirmativnom ili u odbacujućem smislu. Pri tom ne mora biti istovetnosti, pa čak ni približnog stava, između donosilaca ovih temeljnih odluka i većine stanovništva. Većina stanovnika Srbije, kao što pokazuje niz javnomnjenskih istraživanja, podržava diskriminaciju seksualnih manjina, nacionalnih manjina, bar nekih verskih manjina i, posebno, faktički kastinskom barijerom odvojenih zajednica, kao što je romska. Oni koji određuju standarde političke korektnosti, ovakav stav koji može da bude većinski u društvu, proglašavaju za ekstremistički i proteruju ga iz prostora ponašanja koje zakoni ne zabranjuju i iz javnog medijskog prostora.

Uočeno je da je ekstremizam ukorenjen u društvenoj strukturi. Sonja Biserko piše da su „pojava ekstremne desnice i desničarske ideologije u Srbiji posledica strukturalnih promena nakon razgradnje socijalističke države. Ratovi devedesetih, vođeni sa idejom o prekomponovanju Balkana, odnosno s idejom o Velikoj Srbiji (Memorandumu Srpske akademije nauka i umetnosti, 1986), samo su jedan od ideoloških osnova na kojima još uvek opstaje desna misao. Njene osnovne karakteristike jesu: etnička homogenizacija, težnja za stapanjem državnih i etničkih granica, antikomunizam i negiranje antifašizma, jačanje tradicionalizma i autoritarnosti, pravoslavlje tretirano kao superiorna religija u odnosu na ostale etničke i religijske grupe (posebno Hrvate, Muslimane i Albance), otpor idejama multikulturalizma i kosmopolitizma i netrpeljivost prema "novim" (LGBT populacija) i tradicionalnim manjinama (Romi) (Biserko, ur, 2014:7).

Do koje je mere raširen islamski verski ekstremizam u Sandžaku? Snežana Ilić se u Novom Pazaru, u junu 2015, pozvala na izveštaj Međunarodne krizne grupe (MKG) koja je u izveštaju naslovljenom "Srpski Sandžak i dalje zaboravljen" navela da u Sandžaku ima oko 300 pristalica vehabizma, da nisu čvrsto organizovani i da ih je samo 50 aktivno, ali da se pokret širi. U istom izveštaju se navodilo da se vehabizam u Novom Pazaru pojavio 1997. godine, kad je novi imam u jednoj lokalnoj džamiji tražio od vernika da se mole na drugačiji način. Vernici su se usprotivili promenama i oterali imama. Međutim, tokom poslednjih nekoliko godina došlo je do aktivnijeg organizovanja vehabija u Sandžaku, a sa druge strane, sredstva finansiranja vehabijskog pokreta sada su mnogo značajnija. Mnogi pripadnici vehabijskog pokreta odlaze na privremeni rad u Beč pretpostavlja se da odlaze na svojevrsnu regrutaciju jer su posle povratka na njima vidljive sve karakteristike pravog vehabije u odevanju i ponašanju.

Prema oceni Snežane Ilić, vrh Islamske zajednice u Srbiji (IzuS) koristi vehabije na nekoliko načina. Recimo, predstavlja se međunarodnoj javnosti kao neko ko je u stanju da kontroliše verski radikalizam kod Bošnjaka, a kao osnov te kontrole ističe princip islamskog legitimiteta. Njihova poruka zapadnim diplomatama i vladama glasi: "Odrešite nam ruke, mi moramo zagovarati veću islamizaciju društva jer je to jedini način da kontrolišemo verske radikale". To je samo jedan od načina kojim se koriste verske radikalne grupe....

Najvažniji nalaz istraživanja ( Stavovi mladih u Sandžaku: Koliko su mladi otvoreni prema islamskom ekstremizmu Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji Helsinške sveske br. 35, maj 2016) je, da je jedan, nipošto beznačajan deo omladine u Sandžaku potencijalno ili čak aktualno otvoren prema islamskom ekstremizmu. Čak petina ispitanica i ispitanika smatra da je opravdano svoju veru braniti nasiljem. Jedva da treba podsetiti da se gotovo svako društveno rašireno nasilje, po pravilu obrazlaže defanzivnim, odbrambenim razlozima. Svaki deseti od respondenata misli da je opravdano ići u drugu zemlju da bi se branio islam.

Pogledajmo malo detaljnije one koji zagovaraju ekstremizam. Na pitanje, „Da li je opravdano nasiljem braniti svoju veru?" potvrdno je odgovorila petina respondenata. Među njima je, u jednom polno gotovo ujednačenom uzorku, 64 odsto muškaraca i 36 odsto devojaka. Među onima sa završenom osnovnom školom kao najvišom takvih je je 21 odsto; među onima koji su završili srednju školu, odgovarajuća procentna brojaka je 19; među respondentima koji su završili fakultet nasilje opravdava njih 12 odsto. Među neoženjenima, nasilje pri odbrani vere opravdava 21 odsto, u poređenju sa 11 odsto oženjenh, odnosno udatih. Nezaposlenost ne utiče na odnos prema verski obrazloženom nasilju, ali ekonomski položaj utiče: među onima koji nemaju dovoljno novca ni za hranu, njih 25 odsto opravdava nasilje; među onima koji imaju novca za hranu, ali ne i za kupovinu odeće, odgovarajuća procentna brojka je 28, u poređenju sa 20 odsto u celom uzorku.

Stvar, bar donekle slično stoji i kad se detaljnije analiziraju odgovori respondenata na pitanje „Da li mislite da je opravdano ići u drugu zemlju da bi se ratovalo?". Među onima koji daju potvrdan odgovor nalazi se 68 odsto muškaraca i 32 odsto devojaka i žena. No, posmatrano prema obrazovanju respondenata, ne uočavaju se veće razlike. Oženjeni i udate čine samo tri odsto onih koji daju potvrdan odgovor na ovo pitanje, dok ih je u celom uzorku 10 odsto. Učenici, odnosno najmlađi ispitani omladinci, ovde su prezastupljeni (njih 13 odsto odgovara potvrdno), što je praktično, posebno značajno. U odgovaru na ovo pitanje, finansijska situacija ne igra ulogu.

Mlade Sandžaklije islamske veroispovesti više su muslimani nego što su Bošnjaci. Nalazi istraživanja to su potvrdili. Sonja Biserko to objašnjava sledećim razlogom: "Značaj Islamske zajednice za Bošnjake je izraz potrebe za religijom koja doprinosi jačanju vlastitiog identiteta i doprinosi integraciji društva. Potreba za jačanjem identiteta je i razumljiv odgovor na dugogodišnju diskriminaciju i „nevidljivost", kao i policijski teror, otmice i likvidacije tokom rata u Bosni. Islamska zajednica je takođe, ključna identitetska matrica za bošnjačku zajednicu u odsustvu drugih institucija. Zbog toga je i bila na udaru Beograda i beogradskih „službi", sa ciljem da se temeljno destabilizuje. To je dovelo do cepanja islamske zajednice i podizanje tenzije unutar bošnjačke zajednice što može, ako bude potrebno, da se brzo pretvori u kriznu tačku" (Biserko, 2010:8).

Ako većina mladih Sandžaklija sebe vidi pre kao muslimane nego kao Bošnjake, ovom samorazumevanju korespondira i to kako njih vide omladinci iz drugih krajeva Srbije. Kad je Marija Radoman 2011. godine ispitivala stav mlađih omladinaca iz Beograda, Novog Sada, Kruševca, Zrenjanina, Niša i Novog Pazara prema tradicionalizmu, homofobiji i etničkim sterotipima, Bošnjaci su prošli bolje od muslimana. Prema njenim rečima, "vidi (se) da su najveći nacionalni neprijatelji Albanci (21,2 odsto), zatim Hrvati (15 odsto), Romi (12,3 odsto) i Amerikanci (9,8 odsto)(...) Mora se zapaziti da Bošnjaci nisu birani u tolikom procentu odgovora, iako bi se to očekivalo s obzirom na jaku antikampanju prema Sandžaku. Ali, to se da objasniti izborom nacionalnog imena mladi nisu informisani i još uvek nisu navikli na naziv muslimanske manjine kao bošnjačke, pa se često «Bošnjaci» ne prepoznaju kao «Muslimani». A da to jesu, pokazuju odgovori na pitanje «Neko drugi» gde su najčešći odgovori bili: Muslimani" (Radoman, 2011:44).

Gotova potpuna impregniranost svešću koja se doživljava kao islamska, praćena je ogromanom merom društvene izolacije i atomizacije omladinki i omladinaca u Sandžaku. Videlo se da većina njih nema poverenja ni u prijatelje ni u komšije, što znači da nema prijatelje. Predstavnik Kancelarije za mlade iz Prijepolja Admir Veljović dobro je, na skupu u organizaciji Helsinškog odbora, prepoznao problem: "Kancelarija za mlade u Prijepolju je kako samo ime kaže kancelarija koja zapravo obavlja određenu servisnu funkciju za mlade ljude. Dakle, ona odgovara na njihove potrebe i kreira programe i instrumente To što radimo, to su mehanizmi podrške ako zamislimo mladog čoveka koji je krenuo prema ambisu. to je onda neko realno stanje koje smo mi svi zatekli. Ali, cela ova linija koja se sastoji iz malih procesa zapravo je usmerena ka tome da mi zgrabimo tog mladog čoveka i da ga uverimo da ima šanse, da postoje mogućnosti, postoje informacije, postoje razlozi zašto ti treba da se razvijaš u svojoj zajednici. Delujemo, znači, ka tom mladom čoveku, jednom čoveku, da njega zaustavimo, da kažemo da je njegov put ovde i

da on treba da se razvija u svojoj zajednici" (Veljović, 2010:63). Ivan Kuzminović je istom prilikom primetio da su strukturalni činioci u ostatku Srbije veoma slični onima koji deluju u Sandžaku: "Prema poslednjem istraživanju koje su radile naše kolege s Ekonomskog fakulteta u Beogradu, dve trećine mladih ljudi u Srbiji pati od istih problema kao i vi ovde, a to je nedostatak dobrog obrazovnog sistema, nemogućnost zapošljavanja i te dve trećine mladih ljudi želi da napusti Srbiju. Dakle, to je jedan trend koji traje već 20 godina i taj trend je operacionalizovan utoliko što je 100.000 do 150.000 mladih ljudi tokom poslednjih 20 godina otišlo iz Srbije i to najboljih mladih ljudi najobrazovanijih, najvrednijih" (Kuzminović, 2010:68).

Postoji nekoliko nivoa preko kojih bi se mogao organizovati pristup problemu prihvatanja islamskog ekstremizma, za koji je istraživanje pokazalo da je blizak jednom delu omladine u Sandžaku. Jedan pristup podrazumeva angažman same omladine, takva kakva je i kakva može da bude; drugi bi podrazumevao šire uključivanje civilnog društva Srbije; treći podrazumeva strukturalni pristup koji zahteva široko državno planiranje.

Kad je reč o prvom pristupu, Jelena Veljić je svojevremeno ponudila neka rešenja: "Ono što je bila poenta mog izlaganja je sledeće: mi često kada hoćemo da se bavimo nekom temom, hoćemo da se uključimo u neku državnu strukturu to može da funkcioniše savršeno, ali nekada se dešava, možda i češće, da to ne ide baš tako. Hoćemo da se uključimo u neku nevladinu organizaciju, napravimo studentsku organizaciju, omladinsku, to sve može da ide lakše ili teže, često, kad hoćemo da se bavimo nekim problemom mi gledamo koji su to donatori koji će da finansiraju takve stvari, pa onda gledamo ipak da prilagodimo program nekim njihovim zahtevima da tu ne dođe do neke konfrontacije, da ne izgubimo sredstva itd. Zarad toga da mi svi živimo bolje možemo da se koncentrišemo i na neke manje stvari koje nekim ljudima deluju obično ili nerelevantno, koje ne prave neke velike promene, ne donose neke nacionalne planove ili rešenja na nivou zemlje, ali utiču na poboljšanje života ljudi direktno oko nas, koliko god da ih je malo i da će već nekad, u nekom trenutku možda to biti interesantno, pa će se to možda i finansijski isplatiti; ali, ono što je važno je to da će se isplatiti u smislu da će promeniti živote svih nas i naučiće nas nešto, steći ćemo neko iskustvo koje ne bismo stekli na drugi način." (Veljić, 2010:67-68).

Jelena Veljić, ne samo što je sugerisala samoorganizovanje, nego je ukazala i na inherentno ograničenje drugog pristupa: veće uloge civilnog društva na suzbijanju islamskog ekstremizma u Sandžaku. Donatori imaju svoje zahteve; ako oni smatraju da islamski ekstremizam, protivno utvrđenom činjeničnom stanju, ne postoji u Sandžaku, ili da je njegov uticaj minimalan, nastojanje da se oni razuvere suočavanjem sa činjenicama, može, mada nužno ne mora, da bude uzaludan. Međunarodne organizacije imaju dovoljno problema u drugim delovima široko shvaćene Evrope; razumljivo je da one po logici vlastitog funkcionisanja ne žele da se suoče sa problemima na drugim mestima dok, odnosno ako, ti problemi ne eskaliraju.

Treći pristup, državno planiranje razvoja Sandžaka, nerealan je. Srbija van Beograda i Novog Sada, gradova gde se nalaze sedišta centralnih i regionalnih organa uprave, zanemarena je. To važi za Sandžak, kao i za Južnu, Istočnu i Zapadnu Srbiju. Državne vlasti se boje samo centara gde postoji koncetracija resursa koja može da ih ugrozi. Njihova relativno trajna politika sklapanja saveza sa vođama nacionalih manjina možda nije dopadljiva, ali je razumljiva, posmatrana iz naznačene perspektive. Druga je stvar što ona stvarne probleme gura pod tepih i ne umanjuje u većoj meri mogućnost njihovog eskaliranja u eventualno izmenjenim, nipošto nemogućim okolnostima.

Još samo jednu reč o mogućim akcijama civilnog društva. Omladina iz Sandžaka ne veruje uglavnom nikom osim članovima svojih porodica. Ni političarima, ni verskim velikodostojnicima, ni komšijama iste narodnosti i vere, ni vršnjacima. Sistemski, porodični pristup delovanja nameće se kao pravac daljih akcija...

(Ceo izveštaj o istraživanju: Stavovi mladih u Sandžaku: Koliko su mladi otvoreni prema islamskom ekstremizmu prof. dr Vladimir IlićHelsinški odbor za ljudska prava u Srbiji Helsinške sveske br. 35, maj 2016)

prof. dr Vladimir Ilić