PROTAGONISTI: Ksenija Marinković, Nebojša Glogovac i Dejan Aćimović

Film >

Altruističko tkanje

Ustav Republike Hrvatske Rajka Grlića, iskrena, ezopovski parabolična priča koja na koncu vodi ka poetskom pomirenju strana u viševekovnom verskom, nacionalnom, državotvornom i mentalitetskom sukobu

Postoji nekoliko valjanih razloga zbog kojih novi film reditelja Rajka Grlića Ustav Republike Hrvatske zaslužuje da bude svačije ovojesenje obavezno bioskopsko štivo. Pre svega, ovo delo, čiji scenario zajednički potpisuju sam Grlić i književnik i novinar Ante Tomić (isti tandem je prethodno uradio i Karaulu 2006, kao i Neka ostane među nama 2010), već i provokativno-kontradiktorno sročenim naslovom iritira dežurne dušebrižnike sa obe strane granice koja nas je nekada spajala, a danas nas tako duboko razdvaja. Istovremeno, kako je ovde ključna kreativna reč ipak koncept, Grlićevo novo ostvarenje i daljim rešenjima aktivno živcira nacionalne paranoičare svih fela, predajući glavnu ulogu sredovečnog profesora istorije, homoseksualca i transvestita zadojenog ustaštvom Vjekoslava Kralja gotovo paradoksalno i dnevnopolitički apsolutno neprihvatljivo srpskom glumcu Nebojši Glogovcu.

Ali, tu nikako nije kraj smelim autorskim smicalicama i diverzijama usled kojih se Grlićev aktuelni rad tako dramatično i savršeno opravdano nameće publici, jer on svoju ljubavnu priču o mržnji (što je i oficijelni podnaslov ovog ostvarenja) od samog starta sprovodi kao čeoni sudar starog i novog, konzervativnog i modernog, politike i života, istorije i svakodnevice, principa i ljudskosti, otvoreno se razračunavajući sa homofobijom, ksenofobijom, mizoginijom i plemenskom i religijskom mitomanijom kao suštinskim uzrocima svih naših balkanskih sukoba. Najzad, kada se privučen svim tim neuobičajenim i hazarderskim kreativnim potezima gledalac prepusti ovom kamernom filmu o koegzistenciji nemogućeg četvorougla odraslih i naizgled nepomirljivo različitih ljudi, Ustav Republike Hrvatske servira samog sebe i kao vrhunski žanrovski eksperiment i iznenađenje, bolno uverljivim i iskustveno utemeljenim balansiranjem između tragične drame i sentimentalne komedije, neskriveno pokazujući kako je – protivno ama baš svim očekivanjima – u vrlo poznom autorskom dobu Grlić spreman da ugodni komfor potonjeg žrtvuje zahtevnosti prethodno pomenutog žanrovskog sklopa.

Ima, naravno, u čitavom ovom finom i pažljivo konstruisanom altruističkom tkanju ponekad i praznog narativnog hoda (kompletna linija sa tamošnjim ministrom policije) ili suvišnih digresija i preterivanja (isforsirana epizoda sa transformacijom aktuelnog učenika profesora Kralja), postoje u njemu i neki obrti čija idejna i literarna opravdanost nije sporna dok uverljivost možda i jeste (što svakako kulminira nužnim, ali ne i skroz prihvatljivim hepiendom), no sve te manjkavosti jednostavno blede pred iskrenom, ezopovskom paraboličnošću priče koja na koncu vodi ka poetskom pomirenju strana u viševekovnom verskom, nacionalnom, državotvornom i mentalitetskom sukobu. Neko će svakako ironično primetiti kako se takav, hipijevski idealizam lepo slaže sa znanom, bolećivom stilskom umivenošću kompletnog Grlićevog opusa i posrnulim svetonazorima generacije kojoj on pripada, ali će se zajedljivost i civilizacijska kontraproduktivnost dotičnih primedbi časkom istopiti pred nasušnošću suptilnog i okrepljujućeg ideološkog podviga koji Ustav Republike Hrvatske nesumnjivo predstavlja.

Doguravši zajedno sa svojim kolegama, saborcima i prijateljima iz nekadašnje praške škole jugoslovenskog/eksjugoslovenskog filma na prag osme decenije života i pravo pred vrata zaslužene stvaralačke penzije, Grlić zapravo filmom Ustav Republike Hrvatske sasvim uspešno staje i u odbranu svega onoga u šta su oni kao sineasti verovali i za šta su se toliko uporno stvaralački zalagali. Raspad zemlje u kojoj su odrasli i stekli afirmaciju, radikalna promena društvenih klima, sistema i – povrh svega – kompletnog kinematografskog ustrojstva, nedvosmisleno su i bespovratno marginalizovali profesionalne karijere čitave te generacije uglednih autora, primoravši ih da tavore, lutaju, prinudno pauziraju ili da se okrenu nekim drugim formama umetničkog izražavanja onda kada je tek trebalo da daju najbolje od sebe.

Međutim, za razliku od Karanovića, Markovića, Paskaljevića ili Zafranovića, kao i nešto mlađeg i politikantstvom izvitoperenog Kusturice, čiji su autorski vrhunci ostali zauvek zatočeni u bezrazložno prezrenoj duhovnoj baštini SFRJ, Grlić je – nakon što je i sam iskusio totalnu kreativnu izopštenost – volšebno iznašao načine da se u poslednjih desetak godina ponovo nametne kao veoma značajan činilac hrvatske i regionalne bioskopske scene. Ako je Ustav Republike Hrvatske njegovo poslednje ura, onda su beskompromisna angažovanost i poetska plemenitost ovog odvažnog filma pravi putokaz za eventualne i verovatno utopijski nedosežne rediteljske podvige kojima bi svaki od pripadnika ove generacije trebalo da se oprosti od magičnog sveta pokretnih sličica kojem su posvetili sve svoje živote.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---