Evropska unija i Brexit:
Za čašu prošeka

Britanija bi mogla da profitira od Brexita samo ako se EU raspadne, što u ovom trenutku ne izgleda sasvim neverovatno

Punih šest meseci nakon što su se Britanci tesnom većinom izjasnili za izlazak iz Evropske unije, nedoumice o budućim odnosima Londona i Brisela se uporno množe. Dok Vlada Njenog veličanstva uporno izbegava da kaže da li uopšte ima plan za izlazak, jedina konkretna odluka stigla je iz Visokog suda (najviše sudske instance u VB), koji je presudio da Vlada mora da zatraži odobrenje od Parlamenta pre nego što aktivacijom famoznog člana 50 Luksemburške povelje formalno pokrene proceduru razvoda od EU. Uprkos najavama premijerke Tereze Mej da bi član 50 mogao biti aktiviran na proleće sledeće godine, sudska odluka će nesumnjivo odložiti taj potez, jer je nadležni parlamentarni odbor tek formiran, a dok se predlog pripremi i stavi pred poslanike, mnogo će Temze proteći ispod Londonskog mosta.

Ukratko, Britanija i EU su trenutno u situaciji supružnika od kojih jedan insistira na razvodu, ali još nije podneo zahtev i odbija da razgovara o starateljstvu nad decom i podeli zajedničke imovine, dok u međuvremenu nastavljaju da žive pod istim krovom. U stvari, prilično je jasno šta Britanija hoće – ostanak na zajedničkom tržištu, uz oslobađanje obaveze da prima doseljenike iz EU i uplaćuje doprinose – ali je podjednako jasno da to ne može da dobije. London bi, po onoj staroj engleskoj poslovici, i da pojede kolač i da ga sačuva, ili po onoj našoj "i jare i pare". Kad su iz Brisela poručili da to jednostavno nije moguće, London je zaigrao na kartu sklapanja odvojenih sporazuma o slobodnoj trgovini sa individualnim članicama – i opet igrao tropa.

Dobar primer za ovo predstavlja razgovor koji je britanski šef diplomatije Boris Džonson nedavno vodio sa Italijanom Karlom Kalendom, ministrom za ekonomski razvoj. Džonson je italijanskog kolegu pokušavao da ubedi da Britanija i Italija sklope separatni sporazum o slobodnoj trgovini. "To ne može", odgovorio je Kalenda, koji je i izvor ove anegdote. "Tim gore po vas, jer onda ćete izvoziti manje prošeka", rekao je Džonson, koji inače važi za ljubitelja italijanskih vina. "Tako je", odgovorio mu je kolega, "mi ćemo izvoziti manje prošeka u jednu zemlju, a vi ćete izvoziti manje ribe sa krompirićima u 27 zemalja EU." Kalenda je na kraju dodao da ga je bilo malo sramota što se o ozbiljnim stvarima razgovara na tom nivou.

NI JARE NI PARE

Teško je oteti se utisku da se Džonson, ali i ostali članovi Vlade koja treba da pripremi Brexit, uopšte nisu potrudili da se informišu o osnovnim zakonima EU, jer bi inače znali da se slobodno kretanje robe nikako ne može odvojiti od slobodnog kretanja ljudi, kao i da je članicama EU strogo zabranjeno da ulaze u trgovinske odnose na bilateralnom nivou (videti tekst o evropskim integracijama u ovom broju). Zatim, trebalo je da znaju da je to i politički nemoguće, jer bi ustupak Britaniji zahtevao saglasnost svih članica i izmenu Lisabonskog sporazuma, što je teško, ako ne i nemoguće zamisliti. U stvari, ono što je Džonson tražio od Kalende je ništa manje nego da Italija istupi iz EU u zamenu za pristup britanskom tržištu, a to nije cena koju bi platila ijedna članica.

Još pre epizode sa prošekom, premijerka Mej je pokušala da iza scene sa Nemačkom dogovori poseban sporazum o slobodnoj trgovini za automobile. Ona se pritom uzdala da će veliki nemački proizvođači kao što su Mercedes i Be-Em-Ve, čije proizvode Britanci rado kupuju, formirati moćni lobi i prinuditi vladu Angele Merkel da na takav sporazum pristane. Odgovor je stigao sasvim javno, od ministra finansija Volfganga Šojblea, drugog najmoćnijeg Nemca posle kancelarke. "Nema biranja a la kart", poručio je Šojble preko "Fajnenšel tajmsa". "Ili ceo jelovnik ili ništa." Sem toga je ukazao da nema ni govora o tome da Britanija prestane da plaća članarinu za učešće na tržištu sve dok formalno ne izađe iz EU i najavio da će nakon izlaska londonskim finansijskim firmama (koje čine veliki deo britanske privrede) biti uskraćena dozvola da slobodno pristupaju evropskom tržištu kapitala.

Osim zakonskih, postoji i čitav niz jakih političkih razloga da Brisel zauzme tvrd stav prema Britaniji, čak i ako bi se zakonske prepreke za takozvani "meki Brexit" mogle nekako zaobići. Najpre, ustupak Britaniji, bilo po pitanju migracija ili separatnih trgovinskih sporazuma, svakako bi ohrabrio druge članice da zatraže isto za sebe. Drugo, ohrabrio bi i druge moćne svetske privrede van EU, kao što su SAD, Japan i Kina, da kao nečlanice traže isti status kao i Britanija. I treće, poslednje što EU priželjkuje jeste da Britanija izađe iz Unije bez teških posledica za svoju privredu, jer bi to moglo da pokrene lavinu referenduma po uzoru na Brexit i na kraju dovede do potpunog raspada EU. U svemu tome, Britaniji ne pomaže što se stavovi Londona u Briselu doživljavaju kao arogantni i neozbiljni, kao ni Džonsonovo javno oduševljavanje likom i delom pobednika na američkim izborima Donalda Trampa, koga gotovo svi u Evropi doživljavaju kao pretnju.

KALENDAR KATASTROFE

U stvari, primećuju neki analitičari, Britanija možda igra upravo na tu kartu – mogućeg raspada EU – i zato namerno oteže početak pregovora o izlasku. Uzimajući u obzir rast desnog i (nešto manje) levog populizma i evroskepticizma širom EU, ta računica možda nije bez osnova. Trampova pobeda definitivno navodi vodu na tu vodenicu, jer su čak i bez aktivnog mešanja novog predsednika u evropske poslove SAD same po sebi moćan gravitacioni centar koji, osim što ih privlači, daje dodatnu težinu Trampovim evropskim imitatorima.

Takvih, nažalost, ima na pretek. Prva među njima je Marin le Pen, šefica ultradesnog francuskog Nacionalnog fronta i favoritkinja na predstojećim predsedničkim izborima; ona je bila prva koja je čestitala Trampu na pobedi i objavila da to najavljuje "novo doba i uništenje starog poretka". Šanse da se Le Pen, koja prema EU ima tvrđi stav nego najokoreliji britanski evroskeptici, domogne Jelisejske palate naglo su se povećale nakon izbora predsedničkog kandidata desnog centra, koji su održani prošle nedelje. Na tim izborima su francuski Republikanci odlučili da nominuju Fransoa Fijona, bivšeg premijera i konzervativca starog kova. Plan je da Fijon, kao osoba sa kredibilitetom u centru političkog spektra, spreči da Le Pen proširi izbornu bazu van ekstremne desnice.

Taj plan, međutim, ima rupu. U prvom krugu će osim Le Pen i Fijona kao kandidat levice učestvovati i aktuelni predsednik Fransoa Oland, koji je izrazito nepopularan i koji se gotovo sigurno neće plasirati u drugi krug. Francuzi će, dakle, u finišu trke birati između ekstremne desničarke i centriste koji je, osim što je izrazito liberalan u ekonomskom smislu, jako konzervativan u društvenom i protivi se pravu na homoseksualni brak i multikulturalnosti kao takvoj. Stoga postoji velika verovatnoća da će neki birači sa levice, razočarani ponudom, ostati kod kuće, dok će se drugi, pripadnici radničke klase, odlučiti za Le Pen. Drugim rečima, ponoviće se isti scenario koji se već desio u Americi, gde je radnička klasa glasala za Trampa, a Hilari Klinton nije uspela da u dovoljnoj meri privuče socijalne liberale.

Prelazak Francuske u tabor evroskeptika (tačnije rečeno u anti-EU tabor) sam po sebi bi značio kraj EU. Ali i ako se taj scenario izbegne, vreba nova opasnost, u vidu italijanskog referenduma o ustavnoj reformi, koji je zakazan za 4. decembar. Italijanski premijer Mateo Renci najavio je da će podneti ostavku u slučaju da ne uspe taj referendum, koji se smatra najsveobuhvatnijim programom reformi otkad je Italija prestala da bude monarhija, ali sve ankete pokazuju da će se desiti upravo to. Ko će naslediti Rencija zasad je nemoguće predvideti, ali tri najveće opozicione stranke – Pokret pet zvezdica komičara Bepa Grila, Forca Italija pod vođstvom Silvija Berluskonija i separatistička Liga Nord – izrazito su evroskeptične. A zatim, strahuje se da bi pad vlade mogao da izazove lančani kolaps italijanskih banaka, što bi pak dovelo u pitanje opstanak evra…

Kad se tome dodaju predsednički izbori u Austriji, zakazani takođe za 4. decembar, na kojima se predviđa pobeda ultradesničara Norberta Hofera, a zatim holandski parlamentarni izbori (15. mart) na kojima je favorit Hert Vilders, opet krajnji desničar, EU bi već na proleće mogla da se nađe u stanju egzistencijalne panike. Cenu raspada EU, ako do toga dođe, platiće mnogi, ali će ljudi poput Marin Le Pen i Borisa Džonsona imati razloga za slavlje – i za koju čašicu prošeka.

Dejan Anastasijević