Intervju – Tomas Ostermajer, reditelj:
Večni ljudski karakteri

"Empatija je važna, ali se svet ne menja emocijama. Svet se menja akcijom, delovanjem socijalnih pokreta"

Tomas Ostermajer je jedan od najcenjenijih evropskih reditelja, naročito zbog osavremenjivanja klasičnih dramskih tekstova. Ovdašnjoj publici poznat je zahvaljujući Bitefu, podsetimo da je 2003. godine dobio Politikinu nagradu za režiju Ibzenove Nore. Prošlog leta, na konferenciji za medije u Berlinu, predstavio je nemačkoj javnosti program 50. Bitefa.

Poslednjih 18 godina Tomas Ostermajer je umetnički direktor berlinskog Šaubine am Leniner Placa (Schaubühne am Lehniner Platz). Njegova najnovija predstava, Profesor Bernardi Artura Šniclera, premijerno odigrana prošlog decembra na sceni tog teatra, problematizuje aktuelno pitanje antisemitizma.

"VREME": U vreme premijere Profesora Bernardija desio se teroristički napad na Božićnom sajmu na Brajtšajdplacu. Kako ocenjujete situaciju u Berlinu nakon tog napada?

TOMAS OSTERMAJER: Partije desnog krila su nakon tog napada ohrabrene da nastave sa rasističkom i ksenofobičnom politikom. Glasovi razuma u Nemačkoj čuju se mnogo teže. To je moja najveća briga.

Šniclerov Profesor Bernardi je pisan pre sto godina, a mogao je biti napisan i danas. Šta je to u čoveku što čini da stalno ponavlja iste obrasce?

Ono što je meni važno, zato što se može promeniti, jeste društvo u kojem se ovi večni ljudski karakteri pojavljuju i postaju manje ili više važni. Ono što se dešava u komadu, dešava se danas u takmičarski orijentisanom društvu, a danas je društvo sve kompetitivnije. Morate da uspete, da se takmičite sa prijateljima, ljudima na poslu, ali i u privatnom životu. To takmičenje vas dovodi do tačke u kojoj više ne vidite puno nade. Kada kapitalizam dospe u krizu, takmičarski aspekti društva postaju sve jači i jači. To znači, u ovoj situaciji, da društva označavaju manjinske grupe kao žrtve odgovorne za bedu u kojoj se živi. To provocira antisemitizam, rasizam, ksenofobiju… To je deo strukture kapitalističkih i neoliberalnih društava, iako mi verujemo da smo društvo razuma. Ponovo se suočavamo sa situacijom u kojoj se neracionalni argumenti navode kao problem: izbeglice su naš problem, ljudi koji su došli sa Balkana su naš problem, rumunski Romi su naš problem, Jevreji u Americi su naš problem, muslimani su naš problem… Nećemo da govorimo o pravom problemu koji imamo i dobro je skrenuti pažnju ljudi sa istinskog problema. Istinski problem našeg društva jeste rastuća razlika između bogatih i siromašnih i ekonomije koja isključuje polovinu ljudi u zapadnim društvima i 90 odsto ljudi ako govorimo o ostatku sveta. To je ozbiljan problem.

Da li danas postoji empatija?

Empatija je važna, ali se svet ne menja emocijama. Svet se menja akcijom, delovanjem socijalnih pokreta. Jedino kada je puno ljudi na ulicama, stvari se mogu promeniti, vi ste iskusili to u Srbiji, mi smo to iskusili u istočnoj Nemačkoj. Ljudima u lošoj socijalnoj situaciji ne treba empatija. Oni nemaju empatiju za izbeglice zato što je niko nema za njih. Postoje društva u kojima je trećina građana potpuno isključena, i to generacijama, iz tog društva, a to je ozbiljan problem. Partije desnog krila govore o ovom problemu i tvrde da imaju rešenje. Sasvim sigurno ga nemaju, jer kada pročitate njihove programe vidite da su ultraneoliberalni. Oni ni na jedan način neće pomoći ugroženom delu društva. Ono što nam je potrebno je levo orijentisana partija koja bi razumela ovu vrstu problema.

U radu sa glumcima koristite storytelling metod u čijoj osnovi je povratak naraciji. Kada se vraćamo naraciji, čemu se zapravo vraćamo?

Vraćamo se onome što smo iskusili u našim životima. Najvažnija ideja koja stoji iza ove metode jeste – ne ponavljati klišee na sceni. Postoji mnogo veći raspon ponašanja u stvarnom životu nego u životu na pozorišnoj sceni. To je ono o čemu govori taj metod – kako na sceni ponovo posetiti stvarni život kao izvor inspiracije. Svrha pozorišta u tom kontekstu je pokretanje narativa koji rasplićemo u sebi, kada izađemo iz pozorišta sami sa sobom.

Da li verujete da pozorište može biti mesto dijaloga?

Naravno. Mnogo ljudi želi da vidi predstavu Profesor Bernardi, i jasno im je da ona ne govori kako promeniti partije desnice. Predstava govori o tome gde ćemo završiti kao intelektualci i umetnici ako se ne ujedinimo u koaliciji solidarnosti. Završićemo kao Bernardi, ako situaciju u kojoj se nalazimo ne doživimo kao političku situaciju savremenog trenutka koji živimo ovde i sada. Ne možemo nastaviti da se branimo ironijom, sarkazmom i smišljanjem šala koje govore o kraju istorije. Živimo u jednom istorijskom trenutku i moramo shvatiti da svako kretanje koje činimo jeste političko. Biti izvan politike je najpolitičnije od svega. To je poruka predstave. Drago mi je što je mnogo ljudi u publici to razumelo.

Nataša Gvozdenović