Lako je onima koji žive u Amsterdamu, Beču, ili nekom drugom gradu koji ima biciklističke staze duž gotovo svake ulice, ali tek vožnja biciklom po Beogradu sadrži onaj element rizika bez koga svako uživanje brzo gubi čar. Motorizovani saučesnici u saobraćaju daće sve od sebe da vam stave do znanja da ste nepoželjni: trubiće sasvim bez potrebe tik iza vas, nemilosrdno će vam seći put, a poneki šaljivdžija će se zaleteti pravo na vas, čisto da vas uplaši i pokaže ko je jači. Ukoliko, ne daj bože, doživite udes, nema šanse da dokažete nevinost. Moj drugar je pre par godina naleteo na babu koja je prelazila strmu ulicu van pešačkog prelaza, načisto iskrivio točak na potpuno novom mountain bikeu, i još je morao da plati debelu odštetu malo ugruvanoj ali prilično goropadnoj babi, na ime pretrpljenog straha i lakših telesnih povreda. Kakve god bile okolnosti, na kraju se obavezno ispostavi da u onom vicu po kome su Jevreji i biciklisti univerzalni krivci ima bar pola istine. Ipak, ne morate biti mazohista – mada pomaže – da bi se po ovom gradu vozio bicikl, i prednosti ovog vida prevoza nad automobilom ili vozilima gradskog saobraćaja daleko nadmašuju mane. Te prednosti se lako uočavaju dok se s lakoćom provlačite između automobila koji čekaju na semaforu ili uzalud traže mesto za parkiranje. Eksperimentalno je utvrđeno da se tokom špica rastojanje između tačke A i tačke B najbrže prelazi biciklom, pod uslovom da su obe tačke u širem centru grada. I konačno, ispostavlja se da pripadništvo najnižoj klasi među učesnicima u saobraćaju – klasi nedodirljivih – ima i svoje prednosti, jer vas policija neće goniti ako prođete kroz crveno ili vozite kontrasmerom jednosmernom ulicom. Zatim, oslobođeni ste problema sa registracijom i parkiranjem, pa je čak i srpska vlada, koja se setila da oporezuje mobilne telefone, zaboravila da udari namet na bicikle. Uz to, bicikl se teško kvari i lako opravlja: najgore što može da se desi jeste da vam spadne lanac ili pukne guma, ako niste toliki baksuz da naletite na onu babu. Svi znamo za braću Rajt i onog Stivensona koji je izumeo prvu lokomotivu, ali niko ne zna ko je izumeo bicikl. Bit ove mašine je u njenoj jednostavnosti: ideja da se točkovi, ram, sic, volan i pedale spoje na tako funkcionalan način sigurno je delo jednog od onih genija kojima je čovečanstvo nepravedno uskratilo slavu i priznanje, kao i pronalazačima drugih genijalno jednostavnih stvari, poput vatre, točka i suvog martinija. Bez bicikla, milijarde Kineza išle bi peške; Vijetnamci, koji su dobili ključne bitke protiv Amerikanaca prenoseći municiju i delove artiljerije na biciklima duž Ho Ši Minovog puta, možda ne bi dobili rat. Najlepše je, ipak, u dane praznika, kad grad opusti i prepusti se bezopasnim ludacima, među koje, pored biciklista, spadaju uporni šetači i oni što voze rolere i trotinete. Dok gotovo bez napora klizite niz ulicu obuhvata vas osećaj lakoće i slobode kakav se retko doživljava na motoru ili u kolima; paraglajding ili jedriličarstvo su možda jedini koji pružaju takvo zadovoljstvo. Kada sam, kao dete, dobio svoj prvi poni, sećam se da mi nikako nije bilo jasno kako nešto što ne može samo od sebe da stoji deluje tako stabilno u vožnji. Tek kasnije mi je sinulo da bicikl postaje kompletan tek uz biciklistu, koji mu daje neophodan pogon i ravnotežu. Baš kao što ajkule tonu ako prestanu da se kreću, bicikl ima smisla samo dok je u pokretu. U sladu laganog ritma okretanja pedala, u povetarcu koji hladi lice i tihom zujanju dobro održavane mašine krije se kopča sa svetom koju je bez bicikla tako lako izgubiti.

Dejan Anastasijević