Pozorišni mart:
Proleće u carstvu iluzija

Dve "ruske" premijere i dva gostovanja iz Slovenije obeležila su prethodni mesec na srpskim, pre svega beogradskim pozorišnim scenama

Dve su premijere obeležile mart u Beogradu – i obe po ruskim dramskim tekstovima, jednom klasičnom i jednom savremenom. U Narodnom pozorištu izvedeno je Tolstojevo Carstvo mraka (1886), u adaptaciji Tijane Grumić i Igora Vuka Torbice, i u režiji potonjeg. Premijera je iščekivana kao malo koja u poslednjih nekoliko sezona, valjda zato što je Torbica, kao nova zvezda u strelovitom usponu, nakon početnih beogradskih uspeha (Pokojnik, Razbijeni krčag) imao nekoliko vrlo zapaženih režija "u regionu" – njegov i ZKM-ov Hinkeman u februaru je (opravdano) naišao na gotovo nepodeljeno oduševljenje u Beogradu – pa se njegova nova režija očekivala kao neka vrsta konačnog "etabliranja". Ili, pak, onog drugog.

Lav Nikolajevič Tolstoj kao pisac daleko je od onog idealnog balansa do kojeg je dobacio (jedino?) Čehov: da bude podjednako velik i nedostižan i kao pisac (mahom, doduše, kratke i "srednjemetražne"; romane nije pisao) proze i kao dramatičar; Tolstojevi su veliki romani, ali i pripovesti poput Smrti Ivana Iljiča, ipak u svakom smislu neuporedivo značajniji od relativno neobimnog i ne osobito zahtevnog dramskog opusa. Pa ipak, Carstvo mraka igrano je i kod nas u nekoliko navrata, a ako se neko pitao čemu ponovno "podgrevanje" ovog dela posle više decenija scenskog odsustva za vreme kojeg teško da je neko osećao da mu baš jako nedostaje, Torbica je zapravo ponudio dovoljno izazovan odgovor; možda utoliko izazovniji što ovo nije predstava koju je lako interpretirati i smestiti je unutar koordinatnog sistema na koji je gledalac navikao i u kojem se oseća suvereno i odomaćeno. Toga je kanda i sam reditelj svestan, sudeći po tvrdnji u jednom intervjuu da je želeo da napravi predstavu nad kojom će gledalac duboko zdvajati, koja će ga "žuljati", prema kojoj se neće moći tako lako odrediti.

U Carstvu mraka, smeštenom u blatno selo, u duboku rusku provinciju, među ljude koji ako nemaju ništa, teže "zaimanju" po svaku cenu, sposobni i voljni da u tome prekrše sve ljudske i božje zakone, pogaze sve zavete i počine sva nepočinstva, a ako nešto imaju, isto su tako spremni to i da brane, te alavi da steknu još, preko živih, bolesnih i mrtvih. U tom se kolopletu, u kojem se i iskrene i čiste ljubavne i druge emocije nepodnošljivo lako izvitoperavaju u reviju skrnavih podlosti s ciljem iskorištavanja, pa i potpunog uništenja bližnjeg, kuvaju ili peku manje-više svi koji defiluju scenom, čak i oni koji će se u početku činiti tek nemoćnim žrtvama tuđe opakosti. Kao da nema pravog izlaza iz tog zagasitog Carstva primordijalnih nagona, u koje još nisu prodrli ni hrišćanstvo ni prosvetiteljstvo ni socijalizam ni bilo koja druga ideja, nekome draga ili ne, koja polazi od toga da čovek može biti, i jeste, i zapravo i mora biti, nešto više i složenije od zveri koja beslovesno i neobzirno grabi i trpa u se, na se i poda se.

Već su i oni koji predstavu nisu gledali čuli za famozni "četvrti zid" od stakla (scenograf Branko Hojnik) kojim je Torbica odvojio scenu i glumce od publike u "Raši Plaoviću"; zaključavši ih u tu prozirnu kutiju, koju možemo zamisliti i kao ironičnu interpretaciju onih kičastih kutijica sa idiličnim zimskim pejzažem (tipično "ruskim"?) gde vazda pada sneg. Nagledali smo se ničim suvislim motivisanih rediteljskih kerefeka u poslednje vreme, no Torbičino se rešenje dosta lako brani, a stakleni zid vrlo brzo prestaje da bude potencijalno iritantna recepcijska prepreka i počinje da radi za predstavu, fino naglašavajući stešnjenost protagonista u trpke egzistencijalne okvire iz kojih se zapravo nema kuda, a niko se neće ni usuditi na istinsku transgresiju, makar u pokušaju; ako bi se to i dogodilo, efekat bi izostao, jer očigledno nešto bitno nedostaje da bi to bekstvo iz sveta s druge strane stakla, u neku zamišljenu slobodu, vedrinu i širinu, bilo uistinu ostvarivo. Kako, uostalom, ostvariti nešto ka čemu te ništa nije naučilo težiti? Stakleni zid, na drugoj strani, idealno je pomagalo za ostvarivanje snažnih, potresnih, katarzičnih scenskih slika, poput ubistva novorođenčeta, definitivnog prelaska u "carstvo tame". Iz kojega će devojčica, jedina još neobeležena počinjenim zlom, ili nepodnošljivim trpljenjem, uzaludno vapiti napolje.

Ivan Đorđević kao Nikita i Hana Selimović kao Anisja, plešući sa ovu, onu i svaku stranu dobra i zla, nose ovu predstavu, baš kao i izvanredna Olga Odanović, koja je u ulozi Matrjone takoreći iznova rođena kao relevantna, izuzetna pozorišna glumica, a koja je odavno već nekako zapuštena i ispuštena, zaglavljena u nekim besmislenim i manirističkim ulogama. Ljubomir Bandović i Vanja Ejdus, imajući nešto manje prostora, takođe su uzbudljivi, ostali ih dobro prate. Da, Carstvo mraka je predstava koja se možda otežano "vari" (meni je, recimo, sada, dve nedelje kasnije, osetno bolja nego neposredno nakon podizanja zavese...), ali to ne znači da je "pokvarena" – pre da je možda preobilna!

...Iluzije,...

Na sve življoj i relevantnijoj sceni UK "Vuk Karadžić" (je l’ to cena kojom u AV Srbiji mora da se plati politička lojalnost?) Tanja Mandić Rigonat, rediteljka takoreći "pretplaćena" na novo rusko dramsko pismo, postavila je Iluzije Ivana Viripaeva, pisca nama već dobro poznatog po nekoliko ranijih komada; njegovi Pijani, gledani i nagrađivani, i dalje su jedan od stubova recentnog repertoara Ateljea 212. Taj komad s ovim povezuje još nešto: u oba je "mesto radnje" geografsko-kulturološki prilično nedefinisano, načelno bi to moglo biti bilo gde unutar tzv. judeohrišćanske civilizacije, mada imena protagonista Iluzija ukazuju na anglosaksonski svet, kao što su u Pijanima sugerisala Nemačku i okolinu. Stvar pozorišnih narudžbi, šta li... Kako god, zgodna je ta "internacionalizacija" Viripaevljevog rukopisa, jer neke gotovo globalno-konfekcijske karaktere, odnose i situacije obogaćuje predragocenim prstohvatom one "ruske" filozofičnosti i zaumnosti, one u gotovo sve što je vredno u ruskoj književnosti "upisane" težnje da se čovek i svet osmotre sa one pozicije odakle su najranjiviji, makar i zato da bi im se smejalo (ne i podsmevalo), smejući se tako a kome drugom nego – sebi.

Sižejno, Iluzije su milion puta viđena stvar, ili tačnije – takve bi bile da ih ne piše neko kao Viripaev. Dva ostarela bračna para na izmaku života, samrtne ispovesti i priznavanja sopstvenih neverstava i ostalih prestupa, preispitivanja vlastitih života i zabluda, makar i po cenu da se u konačnoj reviziji ispostavi da su život i zabluda (iliti iluzija) – jedno te isto. Par 1 i par 2 bili su odani jedno drugom, a međusobno su bili prijatelji, ali – je li sve to bilo baš tako? Ko je koga varao a ko se samo naknadno dosetio da izmisli sopstveni prestup u partnerovim očima, spasavajući svoj ponos, ili ko zna šta? Bez tog dodatnog zavrtnja u "iluzionizmu", bez toga da ne samo fasada monogamnog braka, nego i njegova suprotnost, može biti čista iluzija, to bi više bio herc roman nego Viripaev, a ovako, to je prigoda za lucidno, pitko, no ne i plitko razmatranje o čemu govorimo kad govorimo o ljubavi. Goran Jevtić i Milutin Milošević, naravno, pouzdani, stameni, odlični, mlada Katarina Marković svojevrsno otkriće, samo je Sonja Kolačarić malo "prenagazila", osobito u početku predstave, no i to se može dovesti u skladnu meru u budućim izvođenjima. Ako vas zbunjuje izvestan nesklad, da: pisac u komadu sugeriše, a rediteljka sugestiju uvažava, da ostarele protagoniste igraju – u nekoj vrsti igranja iluzije unutar iluzije – po pola stoleća mlađi glumci. I to se pokazuje sasvim funkcionalnim... Za rediteljku dara i sposobnosti Tanje Mandić Rigonat Iluzije su više kreativno i radno iskorišten odmor nakon, recimo, izuzetnog dostignuća zvanog Ivanov, ali nipošto zaludan i uzaludan, jer se radi o više nego solidnom pozorišnom ostvarenju koje ima nemali komercijalni potencijal, a da pri tome ama baš ničiji umetnički integritet zbog toga ni najmanje ne trpi.

...Tri zime

Mestno gledališče ljubljansko (MGL) izvelo je u Ateljeu 212 Tri zime Tene Štivičić, u režiji Barbare Hing Samobor. Tena Štivičić, Zagrepčanka s londonskom adresom i sve jačom međunarodnom (pre svega britanskom) karijerom, kod nas je odlično poznata, i to ponajviše zahvaljujući upravo izvođenjima njenih ranijih komada u Ateljeu 212. Tri zime, međutim, nešto su sasvim novo, i svakako najambiciozniji, najzreliji i najpotpuniji njen spisateljski rad do sada, komad o tri "prevratne" epohe (1945, 1990, te današnjica, 2011), uprizorene u stalno istom prostoru, u "buržujskoj" kući zagrebačkog elitnog naselja, koju komunisti rekviriraju od "narodnog neprijatelja" kompromitovanog saradnjom sa ustašama; u kuću se useljava nekoliko porodica, među njima i ona bivše služavke u toj istoj kući, svojevremeno oterane odatle pod nejasnim okolnostima. No, u kući ostaje i njena ranija "gazdarica", u čudnoj simbiozi s pridošlicama; u suštini, potrebni su jedni drugima – ispočetka svakako više oni njoj, ali kasnije će se, dolaskom novih (ili zapravo starih) društvenih odnosa, više ona njima... Tena Štivičić duhovito ali i oporo, a uvek lucidno i u dramaturškom koliko i kultur-sociološkom smislu tačno uočava duševne i svetonazorne transformacije nekoliko generacija stanara Kuće, njihove složene i ponekad traumatične odnose i nedorečene konflikte, društvene mimikrije i konformizam, ali i utešnu doslednost odbačenih, pregaženih od pomahnitalih vozova Istorije. Komunisti se pretvaraju u ideološke "Hrvate" ili pak ostaju verni društveno odbačenoj paradigmi, mladi se konformiraju ili odlaze, još jedan naraštaj varvara nadire... Kuća sve to preživljava, ali konačno "čišćenje" ipak dolazi, u vidu grabežnog, neoglembajevskog kapitalizma, čiji će predstavnik ući u kuću kao ženik, nakon čega više ništa nikada neće biti isto... Taj trenutak nećemo videti, tom svadbom predstava se prirodno završava, jer sve što može uslediti posle toga nešto je sasvim drugo. Predstava kompaktna, savršeno pogođenog tempa, otuda i sasvim bezbolno dugačka (oko tri sata), s glumačkom podelom bez slabih mesta, gde dominiraju Sebastian Cavazza, Tjaša Železnik i Tina Potočnik Vrhovnik.

Osim ljubljanske, postoji i vrlo cenjena zagrebačka (HNK) izvedba ovog komada, koja će gostovati na Sterijinom pozorju.

I šta je još bilo? Tehnički neuspelo, tj. nerealizovano gostovanje NP Sombor u Narodnom pozorištu sa Maestrom; nakon što smo pola sata sedeli u mraku, saopšteno nam je da tehničkih uslova za izvođenje ipak nema; pomalo psihodelično parateatarsko iskustvo... Subotički Kostolanyi szinhaz izveo je u Bitef teatru Ljubavnice Elfride Jelinek (režija Anđelka Nikolić), ali ne znam šta bih o tome napisao: da nisam bio upoznat s ovim (izuzetnim) romanom prevedenim i kod nas, teško da bih shvatio o čemu se tu uopšte radi, manje zbog same predstave, više zbog mesta u gledalištu koje mi je bilo dodeljeno a odakle je bilo praktično nemoguće pratiti titl, mada sam lepo i jasno zamolio za neko mesto odakle se titl dobro vidi. Gledališče Koper u koprodukciji sa SNG Nova Gorica gostovalo je u Beogradu i Novom Sadu s Alanom Fordom Kokana Mladenovića (koji je predstavu inspirisanu tim kultnim strip serijalom vaktile radio i u Beogradu) i s vrlo korektno izvedenom melodramom Čelične magnolije Roberta Harlinga (ima i film s Džulijom Roberts...), a u režiji Katje Pegan; zanatski besprekoran posao, kažem, ali uz sva ograničenja melodramskog žanra. Glede i u svezi s tim, u poluispunjenoj sali Novosadskog pozorišta bio sam jedino muško u mom redu...

E, sad kad već dođosmo do Novosadskog pozorišta, vreme je za kraj ovog teksta, a o novitetima sa te adrese nešto više za nedelju dana, so stay tuned.

Teofil Pančić