Povodom Svetskog dana knjige:
Veliki gutljaji (ženske) slobode

Novo izdanje dva rana romana Biljane Jovanović pokazuje da je njeno obimom neveliko, ali samosvojno i neizbledivo delo i dalje apartna dragocenost naše književnosti i kulture

Ne samo da na svakih desetak godina treba obnavljati izdanja romana Biljane Jovanović, nego na svakih desetak godina treba obnavljati i njihovo čitanje: oni će ostati isti, ali čitalac se menja. Rizik po ove knjige u tome je minimalan, jer novo čitanje samo vam otkrije neki novi sloj jedinstvenosti, subverzivnosti i jednog divljeg, "neprskanog" (pa i neuređenog, šta sad) dara koji je visoko uzleteo i nekako prebrzo sagoreo, ali je ostavio trajan trag.

Sećam se svojih prvih čitanja Biljanine proze, koja se pojavila nekako baš kad sam i ja dozrevao za praćenje novih, a sasvim nekanonskih knjiga, onih koje su šamar društvenom ukusu; a bio sam jako mlad, u nekoj zemlji puritanskijoj od SFRJ valjda ni ne bih smeo "to" da čitam. Pada Avala (1978) i Psi i ostali (1980) došli su kao jedan sasvim drugačiji glas koji samom svojom eruptivnom prevratnošću redefiniše do tada neupitne modele, hijerarhije, podele uloga – nešto kao pank, koji je tih godina harao supkulturnom scenom, kao valjda prva pojava koju nismo ni nasledili ni delili s nekim drugim, nego smo naprosto rasli unutar nje, ne kao pukog muzičko-modnog stila, nego kao najtačnije artikulacije glasa epohe. A šta je pank bio nego prividno izvitopirenje, a suštinska (post)modernizacija dominantnih izražajnih modela, uključujući i one već preterano odomaćeno/razgaćeno dominantne unutar "alternativnog" toka, onog koji stoji negde nasuprot etabliranoj "kulturnoj produkciji"?

E, baš je tako ova proza duboko ukorenjena u beogradske i jugoslovenske sedamdesete, u tu dekadu udobne čamotinje i patronizujućeg totalitari- zma pod debelom senkom Oca-maršala, u ono neverovatno vreme kad su i relativno ozbiljni ljudi rasipali vreme (vremena je tad, doduše, bilo napretek...) na kojekakve Kastanede i "putovali na Istok" da se susretnu s višim spoznajama & sferama (i s najboljim hašišom, doduše), ali Biljanina proza tu kramu epohe portretira iz dragocene pomaknute perspektive, tako što odnekud iznutra, iz samog srca te epohe, uspeva da joj zvekne šamarčinu pravo u lice! Jelena Belovuk, mlada flautistkinja iz Pada Avala, i Lidija, bibliotekarka iz Psi i ostali (oba je romana u uobičajeno lepoj opremi nedavno reizdao L.O.M.), veoma su srodne junakinje, neprilagođene i u neku ruku nerealizovane, osujećene celoživotnim mariniranjem u malograđanskoj pačavri u kojoj se dekadentni socijalizam lepo slizao sa "seljačkim" patrijarhalnim nazorima i praksama beo-građanstva i jugo-građanstva uopšte, uklještene u krnje i potpuno nefunkcionalne porodice, s komplikovano-traumatičnim odnosima s majkama, babama i drugom ženskom svojtom, generacijski marginalizovane a rodno predodređene za uloge u kojima se ne prepoznaju. Posebno je ova "rodna" perspektiva važna, jer su Biljanine junakinje hrupile u srpsku/jugoslovensku književnost kao najbolje i najradikalnije artikulisan mladi ženski pripovedni glas, donoseći posve novu osećajnost, otvoreno, bezobrazno suprotstavljenu kič-predstavama o tome šta žensko jeste i šta ženskome pripada. U društvenom, u kulturološkom smislu bio je to duboko feministički akt pobune, nego šta, bez obzira na to što ni spisateljica ni junakinje već i na manifestnom nivou nemaju ništa s onim već tada omatorelim docirajućim feminizmom koji je rasterao oko sebe sve što je mogao.

Ima tu još nešto što valja istaći: proza Biljane Jovanović sva se kupa u preobilnim sokovima seksualnosti, ona je erotizovana u svakom svom aspektu i za to se ne izvinjava nikome niti pak paradno uživa u svojoj "nevaljalosti" (što bi bilo suštinsko ostajanje unutar patrijarhalne paradigme, nešto kao kad u onim kretenskim estradnim komedijama neko kaže "kurac" ili "pička", pa svi, onako porumeneli, poumiru od smeha), nego je takva jer drži da ne može ni biti bilo kakva drukčija, jer bi onda bila lažna. A ta je njena erotičnost ženska na način koji teško da je imao prave prethodnice i pandane u književnosti našega jezika. Uključujući i lezbejski motiv u Psima i ostalima. Način, recimo, na koji Jelena posmatra, analizira i uopšte gustira muškarce (dakle kao, štono bi se reklo drvenim jezikom aseksualnog kvazifeminizma, "seksualne objekte") onaj je isti na koji smo navikli da – u književnosti i izvan nje – muškarci govore o ženama. E, kod Biljane Jovanović, umesto da se sterilno džvanjka protiv toga, ženski subjekt mrtav-hladan aproprira taj diskurs i time ga mnogo efektnije i snažnije lišava njegove muškocentrične i muškodominantne moći.

Čitane danas iznova, a sa makar i detinjim sećanjem čitaoca na "ona" vremena, ove su knjige i savršen, neizbledeli portret svog vremena, jednog davnog Beograda kojim se zelene mirisne lipe i smrdljivi autobusi, i sveta socijalističkog građanstva, koje je zapravo milje u koji su locirani ovi romani – a nemojte misliti da taj milje nije imao svojih budenbrokovskih potencijala... Te porodice koje su počele da se raspadaju čim su se kako-tako konstituisale, te nataložene tajne i laži, te prohladne i odsutne, a opet doživotno dominantne majke, te babe koje kao da sobom nose celu hiljadugodišnju vertikalu plemenskog nasleđa, ta preosetljiva, ludilu, incestu ili suicidu sklona braća, ti slučajni očevi i očusi, te brbljive i preradoznale komšinice i zaumni predsednici kućnih saveta po sarma-ajvar-punjena paprika soliterima, to je svet ovih romana, tada kao i danas, uz sve varijacije, i svaka tačka pobune mora da pođe od tog sveta, ako uopšte želi nešto da učini.

Činilo mi se tada, kao klincu, prisnažujem i danas: ta Jelena Belovuk, šta je ona nego necenzurisana, neulepšana, neparfimisana i uopšte takoreći dokumentarna verzija one Kaporove Ane, koja je imala biti propranom za redovnu nedeljnu upotrebu u "ženskim" i sličnim magazinima? Ana je uzela sebi nešto slobodice unutar jednog i dalje mrgodnog sistema, ali Biljanine junakinje odmakle su svetlosnim godinama odande, pa i po cenu egzistencijalnog bezizlaza, poraza, utapanja. Uostalom, što reče Kundera, ko kaže da morate biti srećni? Zato one nisu pogodan materijal za lake popkulturne heroine: one prikazuju kako to izgleda – uz rizik svakovrsnih tragičnih ishoda, naravno, jer u slobodi ništa nije zagarantovano – kada se sloboda da se bude što jesi i što želiš uzme u velikim gutljajima.

Odnosi se to, po svemu bitnom, i na njihovu spisateljicu, na Biljanu Jovanović, kometu koja je osvetlila vazda senovite i zagušljive prostorčiće ove kulture, i potom se povukla, ostavivši joj količinski neveliko, ali samosvojno i, pokazuje se u novim čitanjima, neizbledivo delo.

Teofil Pančić