Intervju – Jelena Đorđević, profesorka :
Radikalna laž, nasilje i banalnost

"Strašno me nerviraju svi oni koji su jednom pokušali da menjaju režim, pa im nije uspelo. Oni su razočarani, iznevereni. Pa šta? Nastavi da se boriš i menjaš se. Nije razvijeni svet preko noći došao do stanja u kome se nalazi. Borilo se vekovima. Dakle, ako moram da dam savet, onda on glasi: ne odustajati. Drugi savet je da se ne poklekne pred defanzivnom pričom onih koji tvrde da se u politiku ne treba mešati jer je ona prljava i svi su, navodno, isti. Nisu svi isti, niti su ikada bili"

Svaka vlast stvara, odnosno podržava određeni kulturni model, onim što poručuje i radi, načinom na koji to čini, onim što (ne) podržava odašilje poruke o poželjnom obrascu, kreirajući tako atmosferu u kojoj (ne) može da se razgovora, u kojoj se drugačije uvažava ili ipak ućutkuje, u kojoj mediji (ne) mogu nesmetano da rade svoj posao imajući u vidu javni interes a ne interes partije koja na vlasti. Sa Jelenom Đorđević, profesorkom Teorije kulture na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, razgovor počinjemo pitanjem šta odlikuje dominantni kulturni obrazac koji ova vlast promoviše.

JELENA ĐORĐEVIĆ: Evo nekoliko simboličnih situacija koje bolje odgovaraju na vaše pitanje nego bilo šta što bih mogla da kažem. To je Vučićev govor, veoma davno, možda tek na početku njegovog premijerskog posla, kada je gotovo ekstatično izgovorio panegirik Dr Etkeru. Čovek je mogao da pomisli da je to neka važna ličnost koja je učinila dobro čovečanstvu, neka majka Tereza, svetac, heroj ili nešto slično. Naravno, to je ime fabrike koja nas raduje svojim slatkišima. Drugo, to su slike oblakodera "Beograda na vodi", istih kao na celoj planeti, bez identiteta, šuplji, besmisleno ogromni za grad u kojem treba da se nalaze, koji zatvaraju obale, šum reke, sunce i horizont. Treća slika je jedno te isto ukočeno, polunasmešeno lice koje nas gleda na svim ulicama, trgovima zidovima, bankinama na auto-putu, na prednjim i zadnjim stranama novina – vazda jedno jedino lice i jedan glas koji neprestano govori sa TV ekrana. Četvrta slika je promotivno otvaranje novih toaleta u jednoj osnovnoj školi, posle čega je sledio govor o tome koliko je obrazovanje važno za Srbiju. Na osnovu ovih nekoliko sličica rekla bih da je dominantni kulturni obrazac koji nam nudi sadašnji režim zasnovan na forsiranju vrednosti bazičnog preživljavanja koje prate radikalni antiintelektualizam i arogancija umišljenog sveznanja vlasti. Prosto je fantastično do koje mere je sveden javni diskurs, siromašan, lišen bilo kakvog interesovanja za vrednosti kulture, znanja, morala, smisla. Prezir prema bilo čemu što se izdiže iznad svakodnevnog golog života – odsustvo bilo kakvog smislenog poretka vrednosti koji bi ljudima ponudio minimalni orijentir za smisleno, istinski ljudsko postojanje. Ovaj kulturni obrazac ne nudi nikakav mogući horizont očekivanja, naročito za mlade i naročito za obrazovane, a koji bi imao neki realan, human sadržaj koji prevazilazi apstraktne cifre o BDP-u i brojanje godina za početak "boljitka". On ne nudi nikakav vrednosni poredak koji bi prevazilazio ideje o neprijateljima, izdajnicima, zaverama. To je obrazac bez smislene sadržine. Ogoljeno pragmatičan. Prazan do bola. Živi od proizvodnje straha i iniciranja stanja apatije i bespomoćnosti.

"VREME": Ako nastavimo u ovom pravcu, kako biste opisali kulturu dijaloga koju ova vlast promoviše? Šta je sve sadržano u tom načinu ophođenja prema istomišljenicima, a šta prema neistomišljenicima? Ako ne zvučim ironično time što spominjem ovdašnju kulturu dijaloga...

O kakvom dijalogu pričamo... Sve što je suprotno volji vlasti ućutkano je diskvalifikacijama etiketama, proizvodnjom skandala i apsolutnom nezainteresovanošću da se čuje drugi glas. Ne mislim samo na politička pitanja, nego i na konkretne probleme i stavove građana. Da li je bilo minimuma želje vlasti da čuje struku i mišljenje građana o izgradnji "Beograda na vodi", ovakvog kakav je ponuđen, ili o muzičkoj fontani na Slaviji ili o zatvaranju čitavog starog dela grada – govorim o Beogradu, jer to najbolje poznajem. Da li se pitaju građani da li žele fabrike, otpad ili nešto treće pored svojih kuća i sela. Da li bilo ko može da utiče na rasprodaju svega i svačega, ljudi pre svega – po nalozima svetskih kapitalističkih predatora koje nam vlast predstavlja kao spasioce, svece i najpoželjnije "prijatelje". Vlast je ovde neprikosnovena i ne haje šta drugi misle. Ovde vlast u medijima odgovori na nečije suprotno mišljenje pre nego što je ono i izgovoreno. Ona nikada ne sluša, ne odgovara, nego blati i pljuje. Uostalom, u autoritarnom režimu dijalog ne postoji, zato to i jeste autoritaran režim, ili, kad je reč o Srbiji, čak i nešto gore od toga. To izaziva opšte osećanje nemoći, što je vezivno tkivo kulturnog obrasca o kome smo govorili. Pevanje u istom glasu, neprekidno ponavljanje istih reči stvara jedno stanje mrtvila lišeno bilo kakve dinamike i života. Do sada svi ćute i doprinose toj zastrašujućoj tišini i mrtvilu. U tom praznom prostoru, u "pustoj zemlji" mladi ljudi odlučuju da beže, i pusta zemlja čini se kao da teži da postane grobnica. Ono malo glasova koji su se čuli, a u poslednje vreme pretvorili u hor, daju nadu da će život ipak pobediti, kad-tad.

Nameće se i pitanje medijske scene...

Ja nemam šta pametno da dodam svemu onome što se stalno govori o medijima, ali bih rekla da naše društvo nije dovoljno svesno destruktivnosti medija na širem planu. Pored gole, brutalne propagande, prljavih denuncijacija neistomišljenika, nažalost najgledaniji i najčitaniji mediji su uposleni u širenju mržnje, konflikata, stvaranju ratnog stanja između "njih" i "nas" – što može biti svako, zavisno od potrebe. Mediji su inače podeljenu i raspolućenu Srbiju još više podelili, legitimisali agresivnost i neistinu kao zakon. Pored toga, većina medija o kojima govorim radi za vlast, i uporedo sa golom propagandom oni truju svojim idiotskim pornografskim programima, unižavaju i žensko i muško, neprekidno nude nešto što nazivaju zabavom, a zapravo su to programi za zaglupljivanje i slanje poruka da je život lep, veseo, gotovo glamurozan i da je to ideal koji smo postigli. U svemu tome je najgnusnija parola koja se vezuje za komercijalne najgledanije medije, a to je da oni publici nude ono što ona traži. Sloboda medija koja se na to poziva je krajnja laž, još jedno licemerje kapitalizma i njegove nakaradne implementacije u društvu koje je ispalo iz zglobova. Svakojako i sveobuhvatno pranje mozgova ima trajne i ozbiljne posledice na sve generacije.

Kada bismo dalje analizirali poruke vlasti, kako se kao država i društvo sećamo? Tačnije, šta aktuelna kultura sećanja naglašava jer znamo da, kako se kolektivno sećanja (re)konstruiše, tako i zaborav najčešće nije slučajan, već je i rezultat neke strategije, što bi drugim rečima značilo – šta nam kažu da pamtimo, a šta ne?

Mislim da se ponavljaju tri teme. Jedna je sećanje na različite nepravde napravljene prema srpskom narodu u raznim istorijskim situacijama, a ima ih, istini za volju, mnogo. Ono što je efekat tog permanentnog podsećanja na nepravde, pogibelji, stradanja, na nemoć da se suprotstavimo velikima u čijim se rukama nalazimo jeste jačanje osećanje bespomoćnosti, samosažaljenja ili pak besa i mržnje – i prema okolini, i prema Evropi i Americi, i prema Rusiji kad zatreba. Ja ne mislim da je zatvaranje očiju poželjno, niti spadam u one koji misle da su sve nedaće naše istorije, a naročito poslednjih trideset godina, proizvod grešaka Srbije. Naprotiv. Ali mislim da se dosta perfidno neprekidno uvlači u srca ljudi pritajeni bes, jača nepoverenje prema svemu i svakome, potvrđuje status našeg naroda kao večitih gubitnika. S druge strane, kod onih koji ne žele da se osećaju bespomoćno i jadno jačaju se prezir i mržnja prema svemu svome. U svakom slučaju, umesto da sećanja oslobađaju od negativnih emocija, da prizivaju razum, da pomažu u orijentaciji ka budućnosti, da podstiču preispitivanje, hrabre volju za stvaranjem boljeg, ona podupiru negativna, bolna ili agresivna osećanja. Tome samo odmaže savremena medijska kakofonija koju pored negativnih osećanja stvara užasnu zbunjenost i nesnalaženje u vlastitim sećanjima. Moguće je pretpostaviti da rad na neprekidnom i dubokom osećanju oštećenosti i nepravde stoji u funkciji ideje dolaska spasitelja koji će nas iz tog gliba izvući – a zna se ko je spasitelj – a osećanje mržnje i besa kanalisati u pravcu koji će mimoići aktuelno stanje stvari.

Druga tema je poništavanje svega što je stvoreno u vreme socijalizma i postojanja Jugoslavije kao sastavni deo jačanja osećanja o neprekidnom diskontinuitetu, počinjanju iz početka. Diskvalifikuje se smisao života mnogih generacija i ponavlja se ona ista ideja o žrtvi – ovog puta komunista iz naših redova. Time se perfidno ukida ideja da, bar teorijski, postoje alternative poretku globalnog kapitalizma, relativizuje se antifašizam, ukida se ideja o pravu radnika, poništava kultura iz koje još uvek crpimo i ljude i njihova dela. Doduše, čuvamo ljubav prema vođi i naviku da je na vlasti jedna partija i da drži sve u svojim rukama. Treća tema je zapravo nepostojanje teme – a to je sećanje na devedesete, osim u onom segmentu koji se uklapa sa sećanjem o stradanjima. Za ovu vlast postoji samo istorija od 2000. godine, i to kao kvintesencija svih zala koja su nam se dogodila. Kakva ironija.

I konačno, kako biste ocenili kulturnu politiku ove vlasti?

Ocenila bih kao potpunu nezainteresovanost za kulturu, bojkot ideje kulture. Kao radikalni antiintelektualizam i prezir svega što bi prevazilazilo dualno obrazovanje i sitno preduzetništvo. Gnušanje pred "balastom" koji predstavlja nauka, a boga mi i visoko obrazovanje, za šta država treba da odvaja novac. Naravno, postoji unutrašnji relativno dinamičan život kulture – ona nalazi uvek put da se otkrije. Individualni napori, formalne i neformalne grupe nalaze prostore u kojima živi dinamična i kreativna kultura. Izdavaštvo je živo, knjige se množe, tribine, razgovori, izložbe, koncerti, festivali – postoje i veoma su važni. Ali ono što dominira je nepostojanje javnog diskursa o kulturi, apsolutno odsustvo govora o značaju kulture, medijska nezainteresovanost za tu oblast. U takvom ambijentu kultura nekako živi za sebe u svojim esnafskim okruženjima, neretko u formi međusobnih sukoba. To, kad je reč o takozvanoj visokoj kulturi. Kad je reč o kulturi u širem smislu, kao o načinu svakodnevnog života, onda važi ono što sam rekla na početku – svođenje života na banalnost preživljavanja i bega od realnosti, sve potpomognuto legitimizacijom nasilja, agresivnosti u govoru i delima, radom na radikalnoj polarizaciji društva i besomučnom propagiranju jednog jedinog diskursa i jednog jedinog čoveka. Ovaj kulturni model prožima mržnja prema različitosti uprkos deklarativnom, ritualnom "zalaganju" za poštovanje drugog. Laž se uvukla u sve pore.

Kada je reč "elita" postala psovka, takoreći uvreda koja čak implicira određenu izdaju, odrođenost od autentičnog nacionalnog bića? Šta to uopšte znači za jedno društvo?

Da li treba uopšte da odgovorim na to? Elita jeste postala psovka, naročito intelektualna jer, nažalost, ekonomska i politička ovde nemaju pežorativno značenje. Prezir prema drugačijem, što se na neki način izdvaja iz proseka, jeste stalni pratilac naše tradicije, a to odlično zloupotrebljava svaki populizam. Ova vlast odlično poznaje tu mentalitetsku crtu i umesto da se bes i nezadovoljstvo zbog lošeg života okomi na sistemske nepravde, na ogromne klasne razlike, na kriminogenu političku "elitu", oni se skreću na intelektualce, "pseudoelitu" kako se o tome govori, na nesrećni "krug dvojke", na izmišljene "sorošovske izdajnike" i takozvane mrzitelje srpstva. To se sve odlično uklapa u ideologiju koja rad u fabrikama pod nemogućim uslovima veliča kao civilizacijsko dostignuće najvišeg reda i cilj kome treba težiti, i podržava obrazovanje "širokih narodnih masa" na osnovu rijalitija i političkih priča "vladinih" medija. Unižavanje elite znanja i stručnosti, naročito u savremenom dobu, istinski je tragično. Cilj je jačanje poslušništva i ubijanje svake forme kritičnosti. Kada je moguće sve osporiti – i um, i obrazovanje, i crkvu, i državu, i elitu, i dobra dela, i heroje, i sopstvenu istoriju – šta nam ostaje? Žabokrečina u kojoj hor žaba prati solo pevanje svoga vođe.

Poslednjih nedelja gledamo kako studenti protestuju, bune se protiv kupljenih diploma, dok Univerzitet o tome ćuti. Kako i zašto najveći deo univerzitetskih profesora i univerzitetskih tela ostaje nem na brutalno omalovažavanje znanja?

Postavili ste zapravo dva pitanja. Kup­ljene diplome nisu opšta praksa, naročito ne na uglednijim državnim univerzitetima. Nije u redu da se celokupno visoko obrazovanje stavlja pod istu kapu, mada sasvim sigurno i tu ima sporadičnih slučajeva. U visokom obrazovanju rade i te kako savesni, dobro potkovani i moralni ljudi i paušalna diskvalifikacija je samo sastavni deo strategije uništavanja visokog obrazovanja sa određenim političkim, a boga mi i ekonomskim ciljevima. Kupljene diplome se najčešće odnose na brzinu sklepane privatne škole i univerzitete koje vole da pohađaju naši političari i njihovi budući pomoćnici. To je sastavni deo našeg tranzicionog srljanja u primitivni kapitalizam i uzdizanje privatizacije kao vrhunskog cilja istorije sveta. Drugo pitanje se odnosi na uporno i zloslutno ćutanje univerzitetske zajednice na sve što se oko nje događa. Model društvenog ponašanja u ovoj Srbiji je podaništvo i oportunizam. Tome treba pridružiti strah i ucene koje vlast sprovodi, naročito u odnosu na institucije koje zavise od budžeta. I najzad, osećanje bespomoćnosti koje je ova vlast nametnula. Univerziteti ne reaguju kada Vučić mere štednje prvo baci na pleća obrazovanja, oni ne reaguju kad stigne naredba da nema zapošljavanja mladih u instituciji u čijoj su suštini neprekidna obnova i inovacija. Oni ne reaguju kada se u Odboru za obrazovanje u Skupštini kao predsednik pojavi religijski vođa sumnjive biografije, ma kako da je ta funkcija suštinski nebitna. Oni ne reaguju na sijaset gluposti u zakonima o visokom obrazovanju. Univerzitet ne reaguje, ćuti, pod parolom da se ne meša u politiku. Kao da je politika neka izdvojena oblast koja nema veze sa našim životima. Univerzitet pristaje na pustošenje našeg društva, a to mu nije u "opisu radnog mesta" jer mora da brine o mladima.

Stalno se govori o ulasku u Evropsku uniju kao cilju koji donosi razrešenje. Svaka vlast ponavlja kao mantru priču o evropskim vrednostima. Važe li zaista te vrednosti ovde? Kako se približavamo Evropi? I uopšte, kako vidite tu Evropu kojoj težimo, makar deklarativno i po poglavljima?

Evropa drži do svojih vrednosti za sebe i u svojim okvirima. Ona ne haje za poništavanje takvih vrednosti čak i kada su u pitanju "kandidati". Ne samo da ne haje nego jednostavno sprovodi svoje ekonomske i političke interese, i to je to. Ta Evropa mi se ne dopada – nije principijelna, ima mnogostruke standarde, prezire druge, laže, poigrava se i služi u najvećoj meri interesima velikog kapitala i neoliberalnoj pošasti. To što kažem odnosi se na EU kao instituciju ili zbir institucija. Inače Evropa u sopstvenim okvirima još uvek može da bude rasadnik ideja, pokreta, znanja koji se tome suprotstavljaju. U sopstvenim okvirima Evropa drži do vrednosti, vodeći računa o vladavini prava, poštovanju pravila i dobrobiti građana – to je upravo ono što nama nedostaje, ali je očigledno da naš put u Evropu uopšte ne zavisi od implementacije tih principa, već od sasvim drugih želja i interesa. Inače bi se Evropa malo pobrinula oko autoritarne strukture vlasti u Srbiji i permanentnog kršenja osnovnih evropskih vrednosti, počevši od neformalnog ukidanja podele vlasti pa do slobode medija.

Premijer se hvali jeftinom radnom snagom, kada se razgovara sa Evropom prisutna je nemala doza servilnosti, o pravima radnika ne znam ni šta bih rekla... Koliko smo daleko od, možda pregrubo zvuči, neokolonijalnog odnosa prema, kako je to neko već nazvao, Prvom svetu kapitala?

Kapital ne odustaje od kolonizovanja svih i svakoga kada može. Neoliberalni kapitalizam je porobljivački, agresivan, lišen svake etike i dovodi do najgrubljeg poništavanja prava radnika, pa ako hoćete ljudi. Zato postoji politika, principi da bi ga obuzdavali. Kada politika ostaje zarobljena u kandžama kapitala, svet postaje ovakav kakav je danas, naročito tamo gde se nezasite želje vlasti poklapaju sa nezasitošću kapitala. Te interese naš premijer zdušno sprovodi u delo želeći da nas ubedi da je to najbolji od svih svetova, i to u momentu kada najjače zemlje sveta počinju ozbiljno da sumnjaju u taj opasni hegemonijski model. Moderno ropstvo nudi nam se kao poželjna budućnost u kojoj privatni kapital ima apsolutno sva prava i, što je najgore, gotovo svetački ugled. Istini za volju, imamo primere smislenog kapitalizma u mnogim zemljama Evrope, ali ti modeli nisu poželjni u opštoj tranzicionoj, beskrupuloznoj grabeži.

Za kraj – predajete mladim ljudima, i ja sam bila vaša studentkinja, koji je vaš savet za delovanje u ovom i ovakvom društvu?

Strašno me nerviraju svi oni koji su jednom pokušali da menjaju režim, pa im nije uspelo. Oni su razočarani, iznevereni. Pa šta? Nastavi da se boriš i menjaš. Nije razvijeni svet preko noći došao do stanja u kome se nalazi. Borilo se vekovima. Dakle, ako moram da dam savet, onda on glasi: ne odustajati. Drugi savet je da ne pokleknu pred defanzivnom pričom onih koji tvrde da se u politiku ne treba mešati jer je ona prljava i svi su, navodno, isti. Nisu svi isti, niti su ikada bili, ima bolje i gore politike, ima poštenijih i manje poštenih ljudi, ima pametnih i glupih, surovih i plemenitih. Ima onih koji vole samo vlast i onih koji bi da učine nešto dobro. Nisu svi isti! Ima boljih i gorih sistema i režima. Politika kao praktična delatnost jeste prljava, ali je politika sve što nas okružuje. Ona određuje ko će jesti, ko će biti bogat, ko će trunuti u zatvoru, ko će završiti u logoru, ona određuje koji jezik treba da govorimo, kako se transportujemo, kako se lečimo ili obrazujemo itd. Zato su okretanje glave od politike, apatični prezir i apstinencija pogrešan izbor. Ne koristiti minimalno pravo, a to je da se bira i glasa na izborima, ne uključiti se u život društva, ne reagovati već s visine gledati kako se neželjeni život odvija pored nas – jednostavno znači raditi protiv sebe. I što je još gore – pristati na svoju beznačajnost. Ljudi ne smeju da pristanu na svoju beznačajnost. Mislim da odustajanje od svoje zemlje, prezir prema svemu svome, bežanje od sopstvenog identiteta znači bežanje od svega što volimo i svakog koga volimo. Ne bih savetovala da mladi ljudi dozvole da ih pobedi i otera bahata agresivnost vlasti ili politička impotentnost opozicije. I pored toga što nam se neprekidno servira da je jedan čovek isto što i država, narod i građani, svi znamo da je zapravo obrnuto. Moramo držati do sebe, da obnovimo dostojanstvo koje smo izgubili, a s nama, nažalost, i zemlja u kojoj živimo.

Jelena Jorgačević