U raljama stranačkog života:
Nisam član nijedne partije

Kako je došlo do toga da gotovo sve stranke u Srbiji izađu na loš glas i kuda ide društvo koje otvoreno prezire političku klasu

Aktuelni studentski protesti, to jest njihovi neformalni organizatori, bili su izričiti u tome da ne žele prisustvo političara ni njihovu podršku. Slično su se, svojevremeno, izjasnili i predstavnici Inicijative "Ne da(vi)mo Beograd" kada su počinjali masovne proteste protiv izgradnje Beograda na vodi. Oni su, doduše, bili manje rigorozni: tražili su samo da se na njihove proteste ne dolazi sa stranačkim obeležjima. U pojedinačnim intervjuima, međutim, vrlo su oštri u kritici kako vlasti tako i opozicije, ali isključivo kada je reč o političkim strankama. Zapravo, svaki građanski protest od 2012. godine naovamo nastojao je da jasno i glasno stavi do znanja kako nema veze ni sa jednom političkom partijom. Sa druge strane, zastave raznih pokreta, formalnih i neformalnih grupa, sindikata itd. u neverovatnom od Levog samita do libertarijanskog Libeka, ni za koga ne predstavljaju problem. Štaviše, veliki je broj onih koji su spremni da se pohvalno izraze o tome što tako ideološki raznorodne grupacije stoje na istom mestu i imaju iste zahteve prema vladajućoj eliti.

U prilog tezi da je antistranačko raspoloženje u Srbiji dominantno, možemo da dodamo još nekoliko činjenica. Tu je, pre svega, tužno slaba izlaznost, kako na nedavno održanim predsedničkim tako i na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima, i generalno, sve slabiji odziv birača na izborima u Srbiji iz godine u godinu. Dalje, na predsedničkim izborima, najjači opozicioni kandidat bio je Saša Janković, koji je na izbore izašao kao predstavnik grupe građana. Da li je činjenica da ga je podržala Demokratska stranka (DS) Jankoviću donela ili odnela glasove, tek će biti predmet analiza, ali postoje jaki argumenti u prilog obeju teza. Osim toga, on je na predsedničkim izborima osvojio deset odsto više glasova nego DS na parlamentarnim. I naravno, imamo fascinantan rezultat Luke Maksimovića, odnosno Ljubiše Belog Preletačevića. Ko čini tih 9,5 odsto ljudi koji su na predsedničkim izborima glasali za izmišljenog lika, manje je bitno u odnosu na činjenicu da onih spremnih na artikulisano i ciljano ismevanje i potiranje političkog sistema ima u tolikom broju. Kad na tih Preletačevićevih 9,5 odsto dodamo gotovo polovinu biračkog tela koje nije ni izašlo na izbore, ispada da je najmoćnija politička opcija u Srbiji ona koja je protiv svake stranke, grupe ili pojedinca koji uopšte učestvuje na izborima.

GODINE RASPADA: O čemu je reč, kako je i zašto došlo do toga da ljudi pokazuju otvoreno gađenje na sam pomen reči "stranka" i da zaziru od doslovno svih političkih partija? Deo krivice je svakako na samim opozicionim strankama jer su njihovi lideri zapravo bili deo vladajuće elite do 2012. godine. Sociolog Jovo Bakić kaže u razgovoru za "Vreme" da je antistranačko raspoloženje biračkog tela izazvano time što su političke stranke koje su vladale Srbijom od 2000. do 2012. godine učinile jako malo za građane, a jako mnogo na gubitku sopstvenog kredibiliteta: "Ljudi koji su danas na ulicama jesu logično biračko telo opozicije. Ali te stranke više nemaju kredibilitet, jer im je bilans u drugoj fazi srpskog višestranačja katastrofalan."

Bakić smatra da trenutno živimo u trećoj fazi višestranačja koju obeležava autoritarni režim Aleksandra Vučića: "Upravo je taj autoritarni režim razbio ionako trošne opozicione stranke, koje danas personifikuju Dragan Šutanovac i Zoran Živković."

Tu dolazimo do drugog dela priče o propasti opozicionih stranaka u Srbiji. Jer, ako su sami sebe razbili do pola načinom na koji su se ponašali dok su bili na vlasti, od pola ih je dotukao režim Aleksandra Vučića, koji je, zapravo, samo dovršio posao koji su sami započeli. Ako se setimo atmosfere uoči izbora 2012, setićemo se da se Demokratska stranka predvođena Borisom Tadićem zaista nonšalantno ophodila prema biračkom telu. Mislili su da je dovoljno reći "ako ne glasate za nas, doći će vam bivši radikali" i da će na talasu straha od SNS-a vladati zauvek. Paralelno su podjarmili medije (ne, nismo zaboravili ko su rodonačelnici tabloidnih hajki i paradržavnih tabloida) i uzurpirali sve institucije, počev od institucije predsednika koju je Tadić, danas je jasno, uzurpirao na razne načine, ali ni izbliza koliko aktuelni režim. Prosečan srpski birač verovatno ne zna šta tačno piše u Ustavu i koja su predsednička ovlašćenja, ali mu je i te kako jasno kad ga vladajuća elita ne uvažava i svakodnevno mu demonstrira da uopšte ne misli na njega. Tu vidimo bitnu razliku između ondašnjeg i današnjeg režima: Vučić se ne da uljuljkati u moći koju gomila u sopstvenim rukama. Stalno zapomaže kako mu rade o glavi i kako sve radi samo i jedino u interesu Srbije. Zapravo, on se ne opušta ni na sekund, dok su njegovi prethodnici poslednje godine svog mandata proveli, ne samo opušteno, nego potpuno raspušteno.

POLITIČKA KLASA ILI STRANAČKA KASTA: Prvi znaci antistranačkog raspoloženja javili su se 2012. godine kroz projekat "belih listića". Pet godina kasnije, svi glasnogovornici ove ideje su se pokajali, a neki se čak i konkretno politički angažovali. Vladimir Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka, najpoznatiji je takav primer. Nakon temeljnog davanja teorijske podloge "belim listićima" zajedno sa Zoranom Živkovićem osnovao je Novu stranku. Ostao je upamćen kao jedan od najaktivnijih opozicionih poslanika u prošlom sazivu Skupštine Srbije. Međutim, nezadovoljan rezultatom koji je Nova stranka postigla u koaliciji sa DS-om 2016. podneo je ostavku na mesto zamenika predsednika partije, a nekoliko meseci kasnije napustio je i stranku. Ostavku je obrazložio kao čin poštovanja "principa etike odgovornosti, koji podrazumeva da se politika mora meriti rezultatima".

U razgovoru za "Vreme" Vladimir Pavićević omraženost političkih stranaka vidi kao posledicu dve stvari: "Stvorena je slika da se politička elita pretvorila u političku klasu u okviru koje svi dobro žive, bez obzira na to da li su vlast ili opozicija. Stvoren je utisak da se oni i dogovaraju o svemu pa nekada građanima njihove političke razlike deluju kao maskiranje oligarhijskog principa upravljanja. To se negde naziva i simulacijom pluralizma. I onda jača želja da se građani suprotstavljaju političkoj klasi, jer po prirodi stvari politička klasa ne nosi dobro. Manifestacija tog suprotstavljanja može da bude i prezir prema političkim strankama." Druga stvar, prema Pavićevićevim rečima, jeste "patologija koja najčešće obuhvati stranke koje sa pozicija vlasti deluju u državi i u društvu". Ta patologija tiče se razumevanja da je funkcijama stranke moguće zameniti i neke funkcije koje treba da vrše druge organizacije ili nekada i institucije: "Na primer, ovde je stvorena slika da do diplome možeš da dođeš i preko stranke, da škola ne mora da bude mesto za to. Ili još jasnije, za posao te ne kvalifikuje sposobnost, već stranačka pripadnost. I onda čovek ne može, a da o strankama ne razmišlja kao o nečemu što je loše."

Da elitizam i oligarhijski sindrom postoje u stranačkom životu Srbije, saglasan je i Jovo Bakić: "Ako je prethodna garnitura bila klasična oligarhija, današnja vlast je autoritarna oligarhija. Do 2012. političari današnje takozvane demokratske opozicije bili su agenti Miškovića, Beka i drugih tajkuna. Hapšenjem Miškovića, ostavimo po strani da li je za to bilo razloga i dokaza, Vučić se stavio na čelo oligarhije i svojim tajkunima zapretio da će ih poslati u zatvor ako ga ne budu slušali. I kao što vidimo na primerima ljudi poput Miodraga Kostića ili Bogoljuba Karića, oni ga vrlo lepo slušaju."

Krizu poverenja u partije Bakić objašnjava jednim vrlo univerzalnim, i na koncu, vrlo moćnim uzrokom – novcem. On kaže da je politika postala skupa i da danas, ne samo u Srbiji, već u čitavom svetu, bez ozbiljnog novca ne možete da obezbedite sebi ni osnovnu vidljivost na političkoj sceni "osim incidentno, kao u slučaju Belog Preletačevića, koji je pokazao da se bez novca može napraviti rezultat": "Ali, kada je reč o Belom, to je opet glasanje iz revolta i bunta, a ne glasanje za konkretnu politiku", kaže Bakić. On dalje zaoštrava ovu tezu i kaže da mi zapravo uopšte i ne živimo u demokratiji, već u sistemu koji su politikolozi s polovine XX veka nazvali demokratijom: "Demokratija nije isto što i višestranačje u kom su izbori tek puko takmičenje međusobno suprotstavljenih političkih elita. Pobeđuje onaj ko ima više novca i ne postoji aktivno učešće svih društvenih slojeva u političkom životu."

Na ovo se nadovezuju i reči Vladimira Pavićevića koji kaže da u ovakvim uslovima građani tragaju za alternativnim načinima organizovanja u političkom polju i otud sve više ideja o formiranju političkih pokreta, javlja se sve više različitih inicijativa i slično. "To je i logično i razumno ukoliko se prihvati da je ona slika omraženosti političkih stranaka opravdana", dodaje Pavićević, i iznosi strepnju da sve veći broj ljudi da uočava ograničenja u delanju političkih pokreta i da efekat može da bude opšti defetizam. "Takvi uslovi uvek najviše pogoduju onim političkim formacija koje u jednom društvu ne vole ni pluralizam ni demokratiju", kaže on.

Za ovu tvrdnju nisu potrebni posebni dokazi. Dovoljno je prisetiti se ponašanja vladajuće elite do 2012. godine, a onda uključiti TV i videti da se ovaj Pavićevićev scenario već delimično ostvario.

OTKUD ONDA PARTOKRATIJA: Ako se većini građana Srbije zaista gade političke stranke, legitimno je pitanje otkud nama toliko stranaka (za registraciju je potrebno 10.000 ljudi). Takođe, koliko je građana Srbije učlanjeno u neku stranku i šta možemo da zaključimo, a šta da nagađamo iz zvaničnih podataka o broju članova stranaka u Srbiji? Prema informacijama do kojih je "Vreme" uspelo da dođe, možemo da napravimo grubu procenu da je oko 800.000 građana učlanjeno u bar jednu stranku, a s obzirom na konstantnu modu preletanja, razumno je pretpostaviti da mnogi među njima imaju bar još jednu člansku kartu. Vladajuća Srpska napredna stranka diči se brojem od 600.000 članova. Kolika je članarina i koliko je članovi redovno plaćaju, nije poznato. Demokratska stranka ima, prema rečima predsednika ove stranke Dragana Šutanovca, oko 30.000 članova. Za zaposlene, godišnja članarina iznosi 500, a za nezaposlene 100 dinara. Ni ovde ne znamo koliki je procenat naplativosti, ali se sećamo vremena kad su od republičkog do lokalnog nivoa, svi stranački funkcioneri koji su postavljeni na rukovodeća mesta u javnim preduzećima imali obavezu da stranci uplaćuju određeni deo mesečne zarade. Logika je, dakle, čista: nisi postao direktor zato što si stručan, nego zato što si u stranci i sada je red da uzvratiš, u kešu.

Jedina stranka od koje smo uspeli da dobijemo precizne odgovore, bez vrdanja i umotavanja jeste Nova stranka. Imaju 9827 članova, godišnja članarina za zaposlene je 1000, a za sve ostale 300 dinara. Procenat naplativosti je oko 40 odsto. Ako baš želite da se učlanite u neku stranku ili pokret, najjeftinije je u Levici Srbije – džabe. Članarine nema, pa nema ni prostorija u svim gradovima gde ovaj pokret od 6000 članova ima odbore, jer nema para za zakup. Lider pokreta Borko Stefanović kaže da razmišlja o registraciji stranke, ali da to neće biti skoro. Logično, jer mu za to treba bar još 4000 članova. Na pitanja "Vremena" o broju članova, te visini i naplati članarine odgovorio je još samo Pokret za preokret Janka Veselinovića, nekada iz DS-a, pa iz Tadićevog SDS-a (koji nema ni sajt). Oni imaju oko 2000 članova, a propisana članarina ne postoji, već žive od dobrovoljnih priloga članstva. U ovom pokretu kažu da novac za prostorije i režijske troškove pokriva oko 20 odsto bolje stojećih članova.

I bez ovih podataka bilo je jasno da se u opozicionim strankama i pokretima odavno više ne vrti ozbiljan novac. Koliko važnu ulogu novac ima za stranke, jasno je iz izbornih rezultata opozicionih stranaka 2016. godine. Pitanje je samo čega je prvo ponestalo, novca ili glasača.

POLITIČKI ŽIVOT U OGLEDALU: Ljubiša Preletačević Beli

Kada je reč o parama i politici, 2017. se nešto ozbiljno promenilo u odnosu na prošlu godinu. Ako je neko (pored Aleksandra Vučića) uložio veliki novac u predsedničku kampanju, onda je to Vuk Jeremić, koji je spektakularno podbacio, osvojivši 5,6 odsto glasova. Ispred njega bila su dva kandidata koji su kampanju vodili uz pomoć štapa i kanapa: pomenuti Beli i drugoplasirani Saša Janković. U krajnjoj liniji, 2017. nam je donela i talas izrazito antistranačkih, ali nipošto antipolitičkih protesta. Oni jesu u zatišju poslednjih dana, ali ih to svakako neće obrisati iz istorije političkog života u Srbiji kao odraz antistranačkog i antielitističkog raspoloženja građana. Opasnost koja vreba iza ćoška jeste to što nas čekaju gradski izbori u Beogradu, a kako god se zvao sistem u kom živimo, jedini konkretan alat koji građani imaju jeste glas na izborima. Na izborima se mora glasati za konkretnu listu i opciju, a ne za neimenovane studente koji organizuju labavo artikulisane proteste niti za grupu aktivista koji sav politički sadržaj temelje na protivljenju Beogradu na vodi. Da li su izborni rezultati realan odraz političkog raspoloženja građana? Sama pomisao na to kakav je odgovor na ovo pitanje izaziva egzistencijalnu strepnju.

Jovana Gligorijević, Marko Pantić