KAKVA ĆE BITI NAREDNA: Inauguracija S. Miloševića, V. Koštunice,...

Protokol >

Sve naše inauguracije

Kako smo prešli put od Dobrice Ćosića koji je taksijem došao na sopstvenu predsedničku inauguraciju do ustoličenja Vučića sa do sada neviđenom pompom

Od smrti Josipa Broza Tita, doživotnog predsednika SFRJ, prošlo je tačno 37 godina. Od tada se naziv i veličina zemlje u kojoj živimo promenio nekoliko puta, da bi Srbija od osamostaljenja Crne Gore 2006. godine promenila ukupno tri predsednika: Borisa Tadića, Tomislava Nikolića i – Aleksandra Vučića. Ovaj broj "Vremena" nastaje u utorak, 30. maja. Pred čitaocima će se naći u četvrtak, 1. juna, a u međuvremenu će se dogoditi inauguracija Aleksandra Vučića. Prema onome što za sad znamo, neće ličiti ni na jednu do sada. A bilo je u istoriji i Srbije i pokojne Savezne Republike Jugoslavije inauguracija i inauguracija. Neke pamtimo po neočekivanoj skromnosti, a neke, naprotiv, po megalomaniji novoizabranog prvog čoveka zemlje.

Ubedljivo najskromniji bio je prvi predsednik SRJ, Dobrica Ćosić. Njega je za predsednika izglasala tadašnja savezna skupština, a na svečano polaganje zakletve došao je – taksijem. Protrčao je između Rosandićevih konja i, prema pisanju štampe iz tog vremena, triput se poljubio sa Mihaljem Kertesom. Taksi kojim je stigao Ćosić navodno je bio toliko ruiniran da teško da bi prošao tehnički pregled, ali novinski tekstovi i kolumne iz tog doba spekulišu o preteranoj demonstraciji skromnosti. Reč "inauguracija" tada nije bila u širokoj upotrebi, a te 1992. zemlja se žestoko raspadala. Nije baš ni bilo Ustava na kom bi novoizabrani predsednik mogao da položi zakletvu. Ćosić je tom prilikom održao "pristupnu besedu" u kojoj je najviše govorio o sankcijama.

Na vlasti je potrajao jedva godinu dana, ali između njegovog odlaska sa čela SRJ i dolaska Miloševića u julu 1997. nema nijedne inauguracije koju bismo pamtili. Milošević je 23. jula 1997. preuzeo mesto predsednika od Zorana Lilića. U saveznu skupštinu stigao je Titovim mercedesom, u pratnji žene, dece, brata... Bila je tu prisutna još čitava svita koja je pristigla u besnim automobilima, diplomatski kor, vojni orkestar, crveni tepih i nezaobilazne pristalice SPS-a. Miloševića i kompaniju na ulazu u Skupštinu dočekali su protokol-majstor i tadašnji srpski ministar policije Vlajko Stojiljković. Na istom tom stepeništu, pet godina kasnije, Stojiljković je, nakon usvajanja zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, ispalio sebi u slepoočnicu smrtonosni hitac.

Svedoci kažu da je i onog dana kad je dočekivao Miloševića bio vidno nervozan. Tu inauguraciju niko ne pamti ni po crvenom tepihu ni po vojnoj muzici, nego po – cipelama. Nekoliko stotina građana okupilo se u isto vreme u Pionirskom parku, odmah preko puta Skupštine, a sa sobom su poneli staru obuću kojom su zasuli novog predsednika. Desetak cipela uspelo je da pogodi i predsednički automobil. Kada su se razišli, deo kolovoza gde se spajaju Trg Nikole Pašića i Bulevar kralja Aleksandra bio je prekriven cipelama koje su u međuvremenu pregazili automobili.

Milošević je na čelu SRJ ostao sve dok nije doneo kobnu odluku da raspiše prevremene izbore 24. septembra 2000. Šta je dalje bilo – znamo. Izbore je izgubio, ali se desetak dana gicao, da bi onda konačno 5. oktobra njegov režim pao. Sa ove vremenske distance malo ko se seća koliko je brzo Koštunica inaugurisan, a zapravo se sve odigralo munjevito brzo. Svečanu zakletvu položio je već 7. oktobra, pred oba veća savezne skupštine, ali ne u zgradi parlamenta, već u Sava centru. Naime, skupština je bila neuslovna za poslanike, zvanice i čak 450 akreditovanih novinara, pošto su je samo dva dana ranije na juriš zauzeli demonstranti. Bili su tu svi lideri DOS-a, njihove porodice, prijatelji i, hajde da tako kažemo – poznanici. Jer, svedočeći na suđenju optuženima za ubistvo premijera Zorana Đinđića, Čedomir Jovanović je otkrio da su na toj inauguraciji u Sava centru bili prisutni i Milorad Ulemek Legija i Dušan Spasojević, jedan od vođa Zemunskog klana. "Važno je što je došlo do mirne predaje vlasti, i što Srbija i Jugoslavija, posle decenije, ulaze u red demokratskih zemalja. Verujem da ćemo raditi za dobrobit naroda i države i pored svih naših partijskih neslaganja. Velika iskušenja su pred nama. Moramo učvrstiti zajednicu Srbije i Crne Gore i povratiti našu zemlju u međunarodnu zajednicu. Ali, onako kako joj dolikuje, uspravno i dostojanstveno. Želim da vam kažem da su reči iz zakletve našeg Ustava, samo u drugom obliku, godinama upisane u mom srcu jer volim Srbiju i Jugoslaviju", rekao je Koštunica u prvom zvaničnom predsedničkom govoru, što je izazvalo buru oduševljenja u sali.

Kasnije je SRJ preimenovana u Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora, a onda je zajednica prestala da postoji. U međuvremenu, od 2002. do 2004. Srbija nije uspevala da izabere predsednika zbog izbornog zakona koji je zahtevao izlaznost od 50 odsto plus jedan birač. Nakon što je zakon promenjen tako da se odustalo od ovog uslova, za predsednika Srbije je 2004. izabran Boris Tadić. E, to je bila prva predsednička inauguracija pod koliko-toliko normalnim političkim okolnostima – nije došlo do polunasilne smene vlasti, niko nikog nije gađao cipelama, i tome slično. Ali, bila je pompezna i bila je vrlo amerikanizovana. Tadić je zakletvu položio u Skupštini Srbije, a potom, prošavši kroz svečani špalir do Predsedništva na Andrićevom vencu na bini pred mnogobrojnim zvanicama potpisao zakletvu. Na početku ceremonije inauguracije himnu "Bože pravde" otpevala je Divna Ljubojević, a na kraju je hor otpevao "Vostani Serbie", po tekstu Dositeja Obradovića iz 1804. na melodiju Varteksa Baronijana (nastalu za potrebe igrane TV serije "Jastuk groba mog"). Postoje još dve melodije Zlatana Vaude i Ljube Manasijevića, a ovaj potonji je svoju kompoziciju "Vostani Sebrie" pevao sa balkona Skupštine Beograda u noći između 5. i 6. oktobra 2000. godine. Na toj inauguraciji 2004. godine prvi put smo videli predsednika kako ljubi zastavu. Na svečanom prijemu bilo je oko 2000 zvanica.

Inače, dok je Tadić polagao zakletvu u Skupštini Srbije, radikalski poslanici su nosili majice s likom tada haškog zatvorenika Vojislava Šešelja. Jedan od tih poslanika u Šešelj-majici položio je istu zakletvu osam godina kasnije, a jedan drugi će je polagati dok ovaj broj "Vremena" bude izlazio iz štamparske prese. Dakle, Tomislav Nikolić položio je zakletvu 31. maja 2012. godine. Da li Aleksandar Vučić to čini na isti dan pet godina kasnije slučajno ili namerno? Polažući zakletvu u Skupštini Srbije Nikolić je najviše reči potrošio na očuvanje celovitosti Srbije, sa naglaskom na Kosovo i Metohiju. Posle je Srbija potpisala Briselski sporazum. I na Nikolićevoj inauguraciji intonirana je himna "Bože pravde", a u Skupštinu Srbije došao je u pratnji supruge i sinova. Ovog puta na sebi je imao kompletno odelo sa košuljom i kravatom. Nije bilo Šešeljevog lika pod sakoom.

Inauguracija Aleksandra Vučića biće drugačija od svih dosad, bar kada je reč o formi. Simboličke sličnosti ima, a i to donekle, samo sa onom Miloševićevom iz 1997, kada je dolaskom u Titovom mercedesu poručio da se kandiduje za novog Tita. Ovo što Vučić sprema nekako više liči na krunisanje ili papsko ustoličenje. Ko zna, možda izabere i novo ime.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---