Bliski istok – Krizom na krizu:
Svi protiv Katara

Kao da nisu bili dovoljni ratovi koji bukte u Siriji, Jemenu, Iraku, Islamska država i desetine sličnih ekstremističkih organizacija koje vršljaju po regionu, te večni sukob između Izraela i Palestinaca, rastuća sektaška napetost između šiita i sunita, unutrašnja trvenja koja plamte ispod površine u Egiptu, milioni izbeglica rasejani po Libanu, Jordanu, Turskoj, strane sile koje intervenišu gde god pomisle da su im interesi ugroženi, u poslednjih nekoliko dana nove krize potresle su Bliski istok, preteći da i onako tragičnu situaciju učine još gorom

Saudijska Arabija, Egipat, Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE) i Bahrein prekinuli su 5. juna diplomatske odnose s Katarom, najavile prekid svih kopnenih, vazdušnih i pomorskih veza sa ovom državom, a državljanima Katara dato je dve nedelje da napuste njihove zemlje. Kaznenim merama pridružili su se kasnije i Maldivi, jedna od dve libijske vlade (ona sa sedištem na istoku zemlje), Jemen, delimično i Jordan.

Objašnjenje za ovako drastičan potez bile su optužbe da Katar prihvata i podržava "pregršt terorističkih i sektaških grupa, koje za cilj imaju destabilizaciju regiona, uključujući Muslimansko bratstvo, Islamsku državu i Al Kaidu i konstantno promoviše poruke i planove ovih grupa kroz medije". Pominjala se i podrška palestinskom Hamasu, ekstremistima koje podržava Iran.

JEDINI ARAPSKI PRIJATELJ KATARA U PERSIJSKOM ZALIVU: Emir Kuvajta šeik Sabah al Ahmad al Sabah i emir Katara šeik Tamim bin Hamad al Tani

Katarska berza i valuta ove zemlje rial su pali, vesti su govorile da stanovništvo gomila zalihe hrane. Uznemirenost se munjevito proširila regionom i svetom. Nije to prvi put da izbiju varnice između zemalja u Persijskom zalivu. Saudijska Arabija je 2002. godine povukla svog ambasadora is Dohe kao znak protesta zbog negativnog izveštavanja o saudijskom planu za mir između Izraela i Palestine; tokom 2014. Rijad, UAE i Bahrein su povukli svoje ambasadore iz Katara zbog "mešanja u unutrašnju politiku i ozbiljno ugrožavanje regionalne bezbednosti", kao i zbog podrške Muslimanskom bratstvu u Egiptu.

Ovog puta, međutim, svi su svesni da je u pitanju najveća kriza koja je potresla zemlje Saveta za saradnju zalivskih arapskih država od trenutka kada su se u taj savez ujedinile pre 36 godina. To što se čitav svet zabrinuo nije samo zato što bi Svetsko prvenstvo u fudbalu 2022. godine trebalo da se održi u Kataru, već zato što je previše interesa isprepletano na Bliskom i Srednjem istoku da bi bilo kome bilo svejedno šta se tamo dešava.

DONALD TRAMP I DEČJE BAJKE: Ulje je na vatru dolio američki predsednik Donald Tramp koji je napisao na Tviteru da se njegov nedavni put u Saudijsku Arabiju "već isplatio" i naveo da je govor koji je održao u Saudijskoj Arabiji doveo do toga da arapske sile izoluju Katar. "Tokom moje nedavne posete Bliskom istoku rekao sam da više ne sme biti finansiranja radikalne ideologije. Lideri su pokazali na Katar – vidi!", naveo je Donald Tramp na Tviteru i ocenio da bi, ni manje ni više, sankcije koje su bliskoistočne zemlje uvele Kataru mogle da predstavljaju "početak kraja strahota terorizma".

Izgleda da niko od saradnika nije pokušao pre puta da Trampu objasni makar elementarne činjenice o situaciji u regionu, a on sam očigledno ne zna, na primer, da se u El Udeidu u Kataru nalazi najveća vazduhoplovna baza SAD na Bliskom istoku u kojoj je stacionirano više od 11.000 vojnika američkih i koalicionih snaga i više od 100 aviona. Zato je Pentagon morao da vadi fleke hvaleći Katar i zahvaljujući mu se "na njegovoj dugotrajnoj podršci našem prisustvu i trajnoj posvećenosti regionalnoj bezbednosti".

I pojedini svetski mediji su se poduhvatili pokušaja da dokažu kako su komšijske sankcije Kataru zaista rezultat njihovog gneva što Doha podržava ekstremiste, uz argumentaciju koja podseća na dečje bajke sa crno-belim karakterima. Tako je, na primer, "Fajnenšel tajms" objavio da je Katar Iranu i džihadističkim grupama platio otkup u iznosu od oko milijardu dolara za članove svoje kraljevske porodice, koje su otele šiitske paramilitarne grupe dok su bili u lovu u Iraku 2015. godine, ističući da je to navelo arapske susede na dramatičan korak. Tekst vrvi tvrdnjama redom neimenovanih komandanata lokalnih oružanih grupacija, "predstavnika sirijske opozicije" i zvaničnika vlada u regionu, koji ogorčeni pričaju da je to način na koji Katar finansira ekstremiste i, što je još gore – Iran. Još se kaže i da Doha ima istoriju kontakata sa svim vrstama kontroverznih grupacija, od pobunjenika u Darfuru, do talibana u Avganistanu i Hamasa u Gazi, što posebno kritikuju Saudijska Arabija i UAE. Ne pominje se, na primer, da su Saudijska Arabija i UAE bile jedine zemlje na svetu koje su priznale talibanski režim.

Da teatar apsurda bude potpun pobrinuli su se oni poput CNN-a, koji su objavili da je kriza rezultat delovanja i ruskih hakera koji su upali u kompjutere državne novinske agencije Katara i podmetnuli lažne izjave vladara te zemlje koje su delovale kao prijateljski nastrojene ka Iranu i Izraelu i postavljale pitanje oko toga koliko bi predsednik SAD Donald Tramp mogao da ostane na vlasti. Po ovoj urnebesnoj verziji, vladari Saudijske Arabije i Emirata pročitali su hakovanu vest, pa su se iznervirali i preko kolena rešili da izazovu nezapamćenu krizu u Zalivu.

IRAN NA UDARU: Još se nije stišalo ni prvo uzbuđenje zbog burnih dešavanja oko Katara, kada je iz regiona stigla još jedna šokantna vest. U terorističkim napadima na parlament u Teheranu i mauzolej imama Homeinija ubijeno je 17 ljudi, a više od 40 je ranjeno. Svih pet napadača je ubijeno, a odgovornost za terorističke udare preuzela je Islamska država. Iranske službe bezbednosti su saopštile da su napadači bili Iranci koji su se pridružili Islamskoj državi u Iraku i Siriji pre nego što su se vratili u Iran.

Teroristički napadi se dešavaju u graničnim područjima u Iranu, na primer u pokrajini Sistan-Balučistan, koju ova zemlja deli sa Pakistanom. Tu deluje sunitska ekstremistička organizacija Džundulah (Božija vojska), za koju iranske vlasti tvrde da je finansirana i podržavana iz Pakistana, koja je krajem 2010. izvela napad u kome su poginule desetine ljudi.

Teroristički udar u Teheranu bio je, međutim, prvi napad koji je u Iranu izvela Islamska država, ujedno i prvi veliki teroristički udar u većim iranskim gradovima posle nekoliko decenija, još od vremena kada je u Iranu delovala teroristička grupa Mudžahedin-e Halk, koja je razbijena i čiji su se članovi rasuli po inostranstvu, često u zapadnim zemljama dobijajući politički azil. Ta grupa se u iransko-iračkom ratu borila na strani Iraka, a prema ruskoj televiziji RT imala je sedište u vojnoj bazi u Iraku pod nadzorom američkih okupacionih snaga.

Napad u Teheranu usledio je odmah posle posete Donalda Trampa Saudijskoj Arabiji, tokom koje su i Tramp i domaćini označili Iran kao izvor regionalne nestabilnosti i optužili Teheran da pomaže terorističke organizacije. U prethodnim mesecima je Tramp ponavljao tu tezu, uz stalno najavljivanje da će poništiti sporazum o korišćenju nuklearne energije koji je sa Iranom sklopio njegov prethodnik Barak Obama, sporazum koji je relaksirao decenijama do pucanja zategnutu situaciju između Vašingtona i Teherana. Dan pre napada u Teheranu ministar spoljnih poslova Saudijske Arabije Adel al Džubeir rekao je da treba "kazniti Iran", Katar je, između ostalog, optužen zbog bliskih odnosa sa Teheranom, pa nije nikakvo čudo da su prve reakcije Irana bile da se u terorističkim napadima vidi "saudijski otisak".

Iranska Revolucionarna garda objavila je da Saudijska Arabija stoji iza napada u Teheranu i najavila odmazdu prema Islamskoj državi i njenim saveznicima, a vrhovni lider Irana ajatolah Ali Hamnei optužio je Sjedinjene Američke Države da su svojim delovanjem stvorile Islamsku državu.

Odijum u iranskoj javnosti izazvalo je i reagovanje Donalda Trampa na terorističke napade u Teheranu, koje je Mohamad Đavad Zarif, iranski ministar spoljnih poslova, s pravom nazvao "odvratnim". Tramp je izrazio saučešće za žrtve, ali i ocenio da ta zemlja "sada žanje ono što je posejala" i da "države koje sponzorišu terorizam rizikuju da postanu žrtve zla koje promovišu". Iranci su na društvenim mrežama sa gnevom podsećali kako je iranska vlada pružila Vašingtonu podršku i organizovala bdenje uz sveće u Iranu posle napada na SAD 11. septembra 2001, a Zarif je dodao da terorizam podržavaju i promovišu štićenici Vašingtona, aludirajući prvenstveno na Saudijsku Arabiju, ali i druge arapske zemlje iz Persijskog zaliva.

RUGALA SE ŠERPA LONCU: I pored svega što se u regionu dešava, u zamišljenoj sudnici u kojoj na klupi sede optuženi za pomaganje teroristima, prst tužioca, uz Iran, sada stoji i na Kataru kao glavnom zlu. Činjenice, međutim, govore da pored Katara ima puno istih, ako ne i mnogo gorih u tom poslu. Optužbe da se plaćanjem otkupa finansiraju teroristi su besmislene – ako je tako, onda su krive i bezbrojne svetske vlade i kompanije koje su za svoje otete građane/zaposlene do sada platile silne milijarde dolara po Siriji, Iraku, Libiji...

Što se tiče podrške ekstremističkim grupama, daleko od toga da je Katar tu nevin. Aktivno je učestvovao u prljavim poslovima poput razaranja Libije, pomagao je i pomaže kojekakve u sirijskom ratu, učestvuje u intervenciji u Jemenu koja, pod ravnodušnim pogledom sveta, ovu ionako bednu zemlju pretvara u razrušeno groblje, uz strahovito stradanje civila. Samo, Katar je to radio i radi zajedno sa onima koji ga sada optužuju za pomaganje teroristima, poput Saudijske Arabije i Emirata, da ne govorimo o njihovim zapadnim saveznicima koji drže pridike o "terorističkim državama". Ukratko, nije pitanje ko podržava ekstremiste, nego ko podržava koje ekstremiste, i otkud iz te družine baš Katar na stubu srama?

Odgovor nije jednoznačan i tiče se kako regionalne tako i svetske borbe za moć. Saudijska Arabija svoj uticaj širi naftnim dolarima i verom. Saudi su zaštitnici svetih mesta, Meke i Medine, u koje na hodočašće dolaze svi muslimani, agresivno promovišu vehabizam, rigidnu verziju islama koja je kod njih državna religija, i po regionu i po svetu. Katar je daleko manja zemlja, ali su milijarde dolara koje prihoduje od gasa učinile da ambicije u širenju uticaja nadrastu veličinu države, u čemu se interesi Dohe ponekad poklapaju sa komšijskim, a nekada potpuno razilaze. Na primer, sve zalivske zemlje su učestvovale u rušenju Gadafija, ali su im interesi postali različiti posle toga. Avioni UAE i Egipta su 2014. godine bombardovali po Libiji položaje grupe koja je bliska Kataru i Muslimanskom bratstvu.

TRN U OKU ARAPSKIH SUSEDA: Katarska televizija Al Džazira i njen generalni direktor Mustafa Suag

MUSLIMANSKO BRATSTVO, HAMAS, IRAN: Bratstvo je jedan od većih kamenova razdora među zalivskim zemljama. Dok su Saudijska Arabija i Emirati parama i rečima podržali generala Abdela Fataha al Sisija koji je 2013. godine u Egiptu vojnim pučem srušio legalno izabranog predsednika Mohamada Morsija, bivšeg lidera Muslimanskog bratstva, dotle je Katar bezrezervno bio i ostao na strani Bratstva i Morsija. Sisi je pokrenuo brutalan obračun sa članovima i pristalicama Bratstva koji su masovno protestovali nakon puča, uz stotine ubijenih i hiljade zatvorenih, što su Saudijci i Emiraćani podržali, dok je Katar postao sklonište mnogim pripadnicima Bratstva.

Trn u oku protivnika Dohe je i uticaj katarske Al Džazire, najpoznatije arapske televizije ne samo u regionu, već i u svetu. Ta televizija je ugled stekla objektivnim izveštavanjem iz Iraka i Avganistana, zbog čega su njeni novinari bili i pod vatrom koalicionih zapadnih snaga, izgubila ga prljavom ratnom propagandom tokom rata u Libiji, ali još je moćno oružje i glas koji se sluša širom sveta, daleko više nego saudijska Al Arabija.

Tu je i Hamas, palestinska organizacija nastala kao ogranak Muslimanskog bratstva, na vlasti u pojasu Gaze. Izrael, SAD i evropske zemlje smatraju ga terorističkom organizacijom, Saudijska Arabija traži od Katara da prekine sve veze s njim, a zvaničnici Katara povodom najnovijeg pritiska kažu da je za arapski svet Hamas "legitiman pokret otpora" i da ne podržavaju Hamas, već palestinski narod, ponavljajući da taj emirat sarađuje s Palestinskom upravom da bi podstakao pomirenje dve glavne palestinske rivalske frakcije – Fataha i Hamasa.

Šta god o njima tvrdile Zapadne i pojedine arapske zemlje, i koliko god imale islamistički predznak, Muslimansko bratstvo i Hamas su legitimne političke organizacije i nisu ni Islamska država ni Al Kaida; nisu ni bilo koja od ekstremističkih organizacija po Siriji i Libiji koje su imale i imaju obilatu pomoć i razumevanje što Saudijaca i njihovih istomišljenika, što zapadnih država, pa se u isti koš mogu trpati samo veštački. Ovoliki pritisak na Katar samo zbog saradnje sa njima zato teško može da bude jedino objašnjenje. Kao glavni dodatak priče onda ostaje Iran, sa kojim jedino Katar od zemalja iz Zaliva ima korektne odnose.

Zvaničnici Katara kažu da je to prvenstveno zbog velikog podvodnog nalazišta gasa u Persijskom zalivu koji ove dve zemlje dele i da o Iranu načelno misle isto što i njihove arapske komšije. No, izgleda da to više nije dovoljno i da se od Dohe traži da se pridruži jastrebovima, koji se ponovo okreću ka Iranu, svako iz svojih razloga – Saudijci zbog para, moći i borbe za predvodnika islamskog sveta, Izrael zbog opsesivnog straha od iranskog nuklearnog programa, Amerika zato što je nova administracija vratila stare prioritete u kojima je Iran glavni neprijatelj u regionu, a iranska nafta željeni cilj, pa kud puklo da puklo.

ZATIŠJE PRED BURU: Na prvi pogled deluje da je mala verovatnoća da će kriza među arapskim zemljama u Zalivu dalje eskalirati. Pre svega, u pitanju su američki interesi, a najmoćnijoj zemlji sveta ne odgovara da stvari odu predaleko među njenim saveznicima. Posle početnih Trampovih verbalnih iživljavanja, američki državni sekretar Reks Tilerson pozvao je zemlje Zaliva da hitno ublaže blokadu Katara i da "smanje tenzije i rade ka pronalaženju zajedničkog rešenja". I Tramp je reterirao i rekao da je jedinstvo u Persijskom zalivu "kritično za uspešnu borbu protiv terorizma i za promovisanje regionalne stabilnosti", nudeći da organizuje pregovore zakrvljenih strana u Beloj kući.

Da posreduju su se ponudili i Kuvajt, koji nije uveo sankcije Kataru, kao i Turska, koja podržava politiku Katara prema Muslimanskom bratstvu. Parlament Turske usvojio je Nacrt zakona koji dozvoljava raspoređivanje trupa te zemlje u turskoj vojnoj bazi u Kataru, u okviru podrške u trenutnoj krizi.

Pomirljivi tonovi čuju se i sa katarske strane. Uz tvrdnje da je Katar nezavisna i suverena zemlja i da niko nema pravo da interveniše u njegovoj spoljnoj politici, da neće ugasiti svoju televiziju Al Džaziru, rečeno je i da "Katar ne planira osvetničke mere" i da prihvata pokušaje kuvajtskog šeika da "komunicira sa stranama u krizi i pokuša da spreči njeno širenje".

Smirivanje bi bio logičan korak i zbog toga što su razlike između Katara i njegovih arapskih suseda u Zalivu mnogo manje nego sličnosti. Ista su im autokratska uređenja u kojima o demokratiji nema ni govora, ekstremizam kao izgovor za gušenje bilo kakve opozicije; blagostanje im se bazira na prirodnim bogatstvima, a uživa ga samo malobrojno domaće stanovništvo, koje i ne mora mnogo da radi; većinu stanovnika im čine stranci, mahom iz najsiromašnijih država sveta, koje domaćini tretiraju kao moderno roblje; ratuju po drugim zemljama namirujući svoje i tuđe račune, pokušavajući da šire uticaj zasnovan isključivo na bogatstvu od nafte i gasa (Gadafi je, na početku rata u Libiji za Katar cinično rekao da je to naftna kompanija, a ne država).

Pitanje je, međutim, šta su pravi planovi inostranog patrona, koji im je svima isti. Katar je za sada osetio kako je to kada se svi okrenu protiv jednog, ali daleko je to od, na primer, iskustva Libije, na koju su odjednom kidisali svi, uključujući i sam Katar. Ako su u pitanju samo lokalne razmirice, svađa u porodici će leći, bar do sledeće prilike. Ako je, međutim, u pitanju veća igra, u kojoj se preko Sirije, Jemena, Dohe ponovo cilja Iran, onda je reč o disciplinovanju Katara da u toj igri potpuno zauzme samo jednu stranu, i kriza će biti sve dublja.

Inače, američki Senat radi na zakonu kojim će nametnuti nove sankcije Iranu, delimično zbog onog što je u Predlogu zakona opisano kao "podrška iranske vlade delima međunarodnog terorizma".

Momir Turudić