Demilitarizovana zona između Severne i Južne Koreje:
Tajni tuneli, lažna sela i stvarni strahovi

Berlinskog zida više nema, Vijetnam je ujedinjen, Amerikanci ponovo lete na Kubu, u Tandžiru više nema špijuna i trgovaca oružjem, ali na granici dve Koreje i dalje duvaju vetrovi hladnog rata

Specijalno za "Vreme" iz Južne Koreje

"U trenutku dok ovo govorim, Denis Rodman je u svojoj petoj poseti Severnoj Koreji! Kim Džong Un i slavni košarkaš vole jedan drugog da zovu braćom!", priča vodič Han dok naš autobus mili kroz saobraćajnu gužvu Seula. Han ima i drugo, "zapadnjačko" ime – Džejson. Južnokorejci koji su u bilo kakvom kontaktu sa strancima, naime, daju sami sebi zapadna "bonus" imena kako bi ih poslovni partneri lakše zapamtili.

Uputili smo se ka Demilitarizovanoj zoni (DMZ) koja razdvaja Severnu i Južnu Koreju. Zona je široka četiri kilometra, po dva sa svake strane granice, proteže se celom dužinom Korejskog poluostrva – 250 kilometara i u 21. veku predstavlja poslednji živi relikt hladnog rata. Berlinskog zida više nema, Vijetnam je ujedinjen, Amerikanci ponovo lete na Kubu, u Tandžiru više nema špijuna i trgovaca oružjem, ali na granici dve Koreje i dalje duvaju vetrovi hladnog rata.

BIROKRATIJA KAO GARANT STABILNOSTI: Trodnevnu posetu sajmu Korea Service Market u Seulu u organizaciji KOTRA (Korea Trade Organization) iskoristio sam da malo bolje upoznam ovu zemlju, na čiji pomen su prve asocijacije današnjih klinaca video-igrice, Gangnam Style i Samsung, dok mi nešto stariji pomislimo i na Olimpijske igre u Seulu 1988. godine, Korejski rat (1950–1953), nuklearne pretnje dede, oca i sina iz dinastije Kim (Kim Il Sung, Kim Džong Il, Kim Džong Un), dojučerašnju predsednicu Južne Koreje Park Geun Hje koja je u zatvoru zbog korupcije, ali i kompaniju "Jura" o kojoj su u Srbiji ispredane brojne kontroverze. Kad smo kod pesme Gangnam Style, mnogi verovatno ne znaju da je Gangnam kvart u Seulu, nešto kao Novi Beograd, poslovni i komercijalni centar grada u kome je u čast prvom muzičkom hitu na planeti koji je imao više od milijardu pregleda podignut spomenik, u obliku za spot karakteristično prekrštenih ruku.

"Pre Korejskog rata, severni deo zemlje je bio mnogo bogatiji od južnog!", priča mi za ručkom u "Maderi" dve nedelje pred put ambasador Južne Koreje u Beogradu De Džong Ju. Od sredine šezdesetih njegova zemlja juri ka neprekinutom napretku. BDP Južne Koreje je od 1960. do danas porastao sa 1000 na 20.000 dolara po glavi stanovnika. Severna Koreja je ostala zamrznuta u pedesetim, sa BDP-om od jedva 1200 dolara i svega 15 odsto populacije koja ima pristup električnoj energiji. Zanimalo me je njegovo viđenje južnokorejskog privrednog čuda. Pored činjenice da je 20 odsto stanovništva protestantske i 10 odsto katoličke veroispovesti, što je uz sedam decenija prisutnosti američkih trupa bitno doprinelo vesternizaciji države, ambasador De Džong Ju kaže: "Svih ovih decenija imali smo snažnu birokratiju koja nije dozvoljavala bilo kojoj vlasti da radi na štetu naroda!" Takvo viđenje birokratije kao "garanta stabilnosti" države i sistema zaista zvuči osvežavajuće u našoj otužnoj stvarnosti, u kojoj partokratska birokratija igra ulogu najvećeg kočničara napretka. Čak ni 35-godišnja japanska okupacija (1910–1945) nije uspela da uništi takav odnos Korejaca prema svojoj državi.

GRANICA SVETOVA: Kako se približavamo granici, bodljikava žica pored pruge ka reci Han postaje sve gušća. Na pravilnim odstojanjima na bodljikavoj žici uočavam reflektore, ali i nešto što liči na zvučnike. Han nam objašnjava da je zaista reč o zvučnicima, koji služe i jednoj i drugoj strani za "širenje propagande" prema komšijama. U eri interneta ova pojava mi je zazvučala prilično bizarno, ali ako se uzme u obzir činjenica da većina žitelja Kim Džong Unove despotije nema ni struju a kamoli pristup internetu, zvučnici iz crno-belih filmova čine se kao sasvim logično rešenje. Obe strane su se 2004. dogovorile da prekinu "propagandu iz zvučnika", ali je 2016, nakon što je potvrđeno da Kim Džong Un ima nuklearnu bombu, Južna Koreja obnovila "emitovanje", nabavivši čak i novu stereo-opremu.

Ulazimo u DMZ, u autobus se penje južnokorejski vojnik sa malo godina i puno odgledanih akcionih filmova. Kroz naočare za sunce strogo pregleda sve pasoše. Stižemo do same granice, ponovo bodljikava žica, ali ovog puta "šarena" sa jedne strane. Raznobojne trake sa porukama sa južne strane imaju istu funkciju kao nekada grafiti na zapadnoj strani Berlinskog zida – da poruče: "Mi smo cool i slobodni, oni tamo su bad guys!"

DMZ preseca, ali ne prati čuvenu 38. paralelu, koja je od odlaska Japanaca 1945. godine do izbijanja rata 1950. delila Severnu i Južnu Koreju. Nastala je zvanično 27. jula 1953, kada je potpisano primirje između trupa Severne Koreje i Kine sa jedne strane i SAD sa druge. Dve Koreje se tehnički i dalje nalaze u ratu pošto pravi mir nikada nije potpisan.

"Ono što vidite sa druge strane granice je severnokorejsko selo Kidžong-Dong! Međutim, to je lažno selo, u njemu niko ne živi! Prozori i vrata na kućama su nacrtani, a vojnici ponekad dolaze da pale i gase svetla kako bi stvorili privid da u tim objektima neko stanuje!", priča nam Han. Kuće u Kidžong-Dongu deluju veoma sređene i moderne za severnokorejske seoske prilike. Tek pažljivim pogledom uz pomoć durbina uočava se da je selo lažno. Na južnokorejskoj strani DMZ nalazi se takođe jedno selo – Daesong-Dong, ali u njemu žive "pravi ljudi", koji, međutim, nemaju obavezu plaćanja poreza i služenja armije. U Južnoj Koreji vojni rok traje 21 mesec dok kod njihovih severnih komšija muškarci služe armiju deset godina a žene sedam, što je sasvim izvesno svetski rekord.

RAT ZASTAVA: "Žitelji Severne Koreje su u proseku 15 centimetara niži od nas na Jugu. Razlog tome je oskudna ishrana", priča Han. Na izložbi u jednom od objekata unutar južnokorejskog dela DMZ video sam fotografiju zajedničkog ulaska na stadion sportista Severne i Južne Koreje na Olimpijskim igrama u Atini 2004. godine. Želja za ponovnim ujedinjenjem postoji kao što je postojala i kod Nemaca, mada su, navode domaćini, sve češći glasovi na jugu kako bi ujedinjenje dva ovoliko drugačija sistema na tako drastično različitom nivou razvoja bilo preskupo i prekomplikovano. Na jednoj od fotografija na izložbi vidi se široki kadar DMZ sa zelenim obroncima planina na jugu i gotovo potpuno golim brdima na strani Severne Koreje. Razlog tome je, kaže Han, što su žitelji Severne Koreje u oskudici i nedostatku drugih energenata posegnuli za sečom šuma kao jedinim izvorom ogreva.

Početkom osamdesetih, Južna Koreja je sa svoje strane DMZ podigla jarbol visok 98 metara sa 130 kilograma teškom nacionalnom zastavom. U "ratu zastava", kako je ovo bizarno takmičenje nazvano, Severna Koreja je kod mesta Kidžong-Dong podigla 160 metara visok jarbol sa 250 kilograma teškom zastavom. Taj jarbol je, inače, četvrti po veličini na svetu – prva tri su u Saudijskoj Arabiji, Tadžikistanu i Azerbejdžanu.

U DMZ se tokom njenog 64-godišnjeg postojanja dogodio veliki broj incidenata sa ljudskim žrtvama, a najviše ih je bilo između 1966. i 1969. godine, kada je poginulo 397 vojnika Severne Koreje, 299 vojnika Južne Koreje i 43 Amerikanca. Između 1977. i 1979. podignut je pet metara visok betonski zid koji se proteže celom dužinom DMZ. Za razliku od Berlinskog zida koji su podigli istočni Nemci da bi sprečili svoje sunarodnike da beže na Zapad, ovaj zid su podigli Amerikanci i Južna Koreja da bi zaustavili stalno preteću invaziju. Kada je o prebezima iz Severne u Južnu Koreju reč, oni su česti, ali se zbog gotovo neprobojne DMZ dešavaju preko teritorije Kine, sa kojom Severna Koreja ima "meku granicu". O postojanju ovog zida Pjongjang je počeo da govori tek nakon 1989. kada je pao Berlinski zid i od kada je međunarodna percepcija "neprihvatljivosti zidova" mogla da naudi vladi u Seulu.

EKSPLOZIJE U NOĆI: Najzanimljiviji deo DMZ su svakako četiri infiltraciona tunela koje je Južna Koreja otkrila između 1974. i 1990. godine. Reč je o tunelima koje su dinamitom na dubini od oko 150 metara ispod DMZ probijali vojnici Severne Koreje. Trebalo je da tuneli jednog dana posluže kao "kanal" za invaziju sa Severa na Jug. Treći tunel, jedini u koji posetioci mogu da uđu, dug je 1600 metara a visok u proseku oko 1,5 metara, pa osoba mog stasa celom njegovom dužinom mora da se kreće pognuto, što je prilično naporno. Bez zaštitnih kaciga koje su obavezne, glava bi mi verovatno cela bila u ranama. Osobama sa srčanim problemima i klaustrofobijom ne preporučuje se ulazak u tunel. Postojanje ovog trećeg tunela vlastima u Seulu otkrio je 1978. jedan dezerter iz Severne Koreje. Vlada u Pjongjangu je u početku demantovala postojanje tunela, a onda su optužili svoje južne susede da su ih oni probili, da bi napokon priznali ali uz tvrdnju da je reč o "rudnicima uglja", iako uglja nema ni u tragovima.

Cela DMZ je danas jedno veliko minsko polje, a kako na toj ogromnoj površini ljudi gotovo i da nema, ona je postala rezervat prirode za veliki broj biljnih i životinjskih vrsta koje tu mogu da se nesmetano razvijaju bez prisustva čoveka. Vojnici tvrde kako često noću čuju eksplozije mina na koje je stala neka životinja.

Dan nakon našeg povratka iz Seula, stigla je vest da je preminuo američki student Oto Varmbir, koji je iz Severne Koreje pre nekoliko dana vraćen u komi. Varmbir je bio osuđen posle jednočasovnog suđenja u martu 2016. na 15 godina zatvora uz prinudni rad zbog delovanja protiv države, pošto je u suzama priznao da je pokušao da ukrade propagandni plakat.

Robert Čoban