Baba Đuka, žena Vitomira Đomparića, vlasnika mesarske radnje "Masnoća", u Bulevaru kralja Aleksandra, imala je jednu veliku ambiciju u životu. I činila je sve što je bilo u njenoj moći da je i ostvari. Svi iz njene okoline bili su bolno svesni te Đukine namere i pokušavali su da joj se sklone s puta, koliko je to bilo moguće. Ali ona na to nije obraćala posebnu pažnju i nastavila je da sprovodi u delo svoj naum, do koga joj je bilo toliko stalo.

Ambicija je bila velika, ali jednostavna. Naime, sve u životu je moralo da bude po njenom. Istine radi, neki ljudi su zaista činili neoprostive stvari – komšija Vrtilek iz donjeg dvorišta je tresao ćebad dok je Đurđija prostirala veliki veš, Mica od preko puta je neprestano olajavala na Cvetkovoj pijaci, a deda Vita je imao nedopustivo malu penziju. Đukini okršaji bili su kratki, eksplozivni i praćeni karakterističnim gestovima. Iz tih situacija se povlačila autoritativno, sa polusmeškom: "E, ako sam mu/joj rekla... Sad će da se češa i gde ne svrbi."

Izuzetno joj je bilo važno da se suparnik uzbudi, po mogućstvu i nasekira, a da ona ostane smirena, jer sekiracija škodi. ‘Oće čir, a ‘oće i šećer. I Đurđija se protiv sekiracije borila kako je znala. Uglavnom pravilnom ishranom i druženjem ispod guste vinove loze, uz kaficu, sa prijateljicama. U užem krugu su bile baba Đuka, baba Džana, baba Sultana i Ludo Darče. Okupljale su se gotovo svakog dana (osim kada je deda Vita pravio kobasice, tada je moralo da se pomaže), okretale šoljice, gledale u soc i pijuckale raki’icu. Obavezno mekšu, nije bio red da žene piju ljutu. Nisu imale mnogo škole, ali su znale da this is a man’s world i da moraju da se drže zajedno. I izgleda da im je prijalo to njihovo okupljanje u hladu loze. Pomagalo je da potisnu kućne trzavice i teške stvari iza lakih vrata zvezdarskih kuća. Da ublaže brigu za zdravlje dece i strah od sledećeg talasa nemaštine. Čak je i Ludo Darče, koja je imala svoje žustre razgovore sa zamišljenim ljudima na ulici, tada bila opuštena i mirna. Za njene žene je bila Darinka, a za ostatak sveta Ludo Darče.

A te deda Vitine kobasice... Od najboljih komada mesa, seckanog kako bog zapoveda, sa začinom čiju je tajnu stari majstor, banatski Švaba, preneo svom šegrtu, a ovaj je, iz rodne Kikinde, doneo u posleratni Beograd, u jesen devetsto dvadeset treće. Bio je to najkvirc, čudesni začin, čudesnog imena. Mešavina bibera i drugih medicina, od koje su kobasice kada se prže mirisale bogato i masno. Komšije sa Carigradskog druma, od kafane "Lion", pa sve do Mokroluškog potoka, širom su otvarale prozore i toga dana preskakale ručak. Neki su, priča se, posle toga brisali bradu salvetom i čačkali zube.

A ona druga baba Đukina tehnika protiv sekiracije bila je dosta jednostavna – podrazumevala je da se nešto toplo stavi u stomak i to kašikom, svakako. Tako su se radnim danima, kada je bilo vremena, a vikendom obavezno, spremale čorba od šarana i štuke ili goveđa supa. U čorbu su se dodavale dve-tri kapi esencije, koncentrovanog sirćeta za pravljenje turšije, koja se od dece krila na najvišoj polici. A supa se jela sa domaćim rezancima ili sa knedlama, naravno. I zaista je to pomagalo da se svi okupe i primire, pa je i baba Đuka bila nekako blaža tim danima. Njen zet Milorad ih je, kao i sve druge, kada se dešavalo nešto važno ili svečano, zvao Dani kada se jede supa. A kao čovek od reda, insistirao je i da se u tim prilikama posebno obrati pažnja na odevanje, što se i poštovalo.

Nažalost, tačan recept za riblju čorbu je zaboravljen, ali onaj za goveđu supu protiv sikiracije sačuvala je Đukina ćerka Dana, nastavnica Domaćinstva i službenica Statistike u penziji, a prenela je i dalje. Neki su pokušavali da otkriju u čemu je tajna, kuvali su je sa identičnim sastojcima, na istoj temperaturi, sa vodom sa Danine česme, ali ništa nije vredelo. Samo gospođa Danina supa ima to lekovito dejstvo. Možda je u pitanju nešto neobjašnjivo, ili Dana ima taj neophodni pokret iz zgloba, ili je u pitanju genetika, ko će ga znati.

Ali kada uhvati neka muka ili nemir, mora se po rozbratnu, zelen, karanfiliće, lorber i sve drugo. I dok se lagano kuva, ima vremena da se spreme knedle od hleba iz Tirola, zato što idu savršeno sa ovom supom, a i kao posveta deda Vitinom majstoru iz Kikinde i njegovoj germanskoj prapostojbini, tamo negde ispod Alpa, gde se meša najbolji najkvirc. A ako ni to ne pomogne, onda nije sekiracija, onda je neka još teža stvar.

Nebojša Broćić