Intervju – Damjan Jovičin, kompozitor:
Toliko toga još ima da se otkrije

"Povezivanje sna i matematike za mene, u nekom smislu, znači racionalizaciju nesvesnog. A upravo takva je i muzika"

Ovogodišnji Bemus otvoren je sinoć koncertom čuvenog ruskog hora Glinka, završiće se 20. oktobra koncertom Simfonijskog orkestra RTS-a, a između će biti još šest koncerata. Na završnom koncertu premijerno će biti izvedena kompozicija koju, tradicionalno, naručuje Bemus od domaćih kompozitora – Matematički san Damjana Jovičina.

Damjan Jovičin (1995) diplomirao je na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu kod profesora Zorana Erića, gde je trenutno na master studijama. Za svoja dela Jutro u parku Manjež (za solo saksofon), Mistral (za violu i klavir) i druga, osvajao je nagrade na domaćim takmičenjima, njegova muzika je izvođena i u Bosni i Hercegovini, SAD, Finskoj, Belgiji i Češkoj, a Bemusova porudžbina i predstavljanje publici ovog našeg najrenomiranijeg festivala klasične muzike, najveće je priznanje u karijeri dvadesetdvogodišnjeg Damjana Jovičina.

"VREME": Da li Matematički san ima veze sa matematikom?

DAMJAN JOVIČIN: Matematički san, u postmodernom smislu, ima veze sa matematikom. Poveznica su strukture, koje postoje u harmoniji i kontrapunktu, a kojima je moguće zameniti odnose tonskih visina brojevima. Savremenu muziku teoretičari danas posmatraju ili kao muziku koja nije u tonalnom sistemu, ili kao muziku koja funkcioniše u novom sistemu kontrapunkta i harmonije, koji se potpuno razlikuje od konvencionalnog. Pošto je u teoriji savremene muzike moguće od melodije ili akorda napraviti kod, onda celu kompoziciju mogu da ispišem u brojevima, kao i da pravim jednačine sa muzičkim materijalom, tj. da odredim u kakvoj reperkusiji će se on kasnije javiti. Međutim, ništa od toga nema veze sa mojom osnovnom idejom da komponujem Matematički san. Video sam skulpturu američkog slikara i skulptora Saja Tvomblija Neimenovano, na kojoj piše "Matematički san Asurbanipala". Ovaj kompleksan naziv inspirisao me je da imenujem svoj stvaralački proces, a ne samo ovu kompoziciju. San je nešto što skoro da izlazi iz naše percepcije, a matematika je nešto striktno i logično. Povezivanje ova dva pojma za mene, u nekom smislu, znači racionalizaciju nesvesnog. A upravo takva je i muzika.

Koliko u onome što komponujete ima mesta za improvizaciju?

Kod mene je idejno postavljanje muzičkih delova koji se pomeraju u individualnom doživljaju izvođača i slušaoca deo procesa komponovanja. Stvoriti strukturu pa je dekonstruisati ili se "igrati" sa njom je neka vrsta improvizovane "matematike". Improvizacija bi u tom slučaju bila kao svi pokreti i položaji koje možemo da izvedemo ili zauzmemo bez da izgubimo ravnotežu. Primera radi, u mojoj diplomskoj kompoziciji sve je uobličeno i napisano, ali u određenom vremenu može da menja formu i dužinu. Tekst se u nekim trenucima čuje potpuno jasno, a nekad su glasovi deo zvučne slike. Izvođenje je promenljivo, i ono rađa različite doživljaje. Moguće je da se iz fiksiranih nota u procesu izvođenja dobijaju različita značenja. Ta neuobičajenost, ta nepredvidljivost su ono što mene zanima. Odstupanja, "greške" su unapred dopuštene u metamorfozi, a ipak se čuje onaj materijal koji sam ja napisao.

Šta je ono što vaše kompozicije izdvaja na domaćoj muzičkoj sceni?

Trudim se da u svom stvaralaštvu budem iskren, a iskrenost je ono što ujedno najviše poštujem kod drugih umetnika. Možda postupati iskreno znači biti originalan po ličnim kriterijima.

Na koji način digitalno doba utiče na odnos čoveka i muzike?

Verovatno je da možemo da posetimo mnogo više koncertnih sala putem interneta nego što možemo da kročimo u njih. S druge strane, postoje novine koje digitalno doba donosi u vezi sa komponovanjem. Voleo bih da savladam muzičko programiranje – kompjuteri nam sada daju mogućnost da se čitava kompozicija ispiše u kodu. Ljudi već uveliko na svojim laptopovima mogu da odsviraju šta god požele. Moje primarno polje delovanja još uvek je akustična muzika, pa i ono je za mene još uvek neistraženo... Toliko toga još ima da se istraži da se ja prosto bojim da nemam vremena.

Uvreženo je mišljenje da mladi ne slušaju klasičnu muziku.

U mom okruženju to nije tako. Ja sam stalno sa ljudima koji klasičnu muziku izvode, komponuju, slušaju je, a siguran sam da ima i mladih ljudi koji se ne bave klasičnom muzikom, ali je svejedno poznaju i slušaju. Iako postoji sklonost ka fragmentarnom čitanju, pisanju i slušanju, verujem da onaj ko doživi lepotu umetnosti uvek joj se vraća.

Muzičko obrazovanje sticali ste u Prijedoru i Beogradu, zatim ste sarađivali sa mnogim poznatim kompozitorima, i – ostali ovde. Kako je biti mlad muzičar u Srbiji?

Završio sam Srednju muzičku školu u Prijedoru – odsek klavir. U to vreme sam vežbao pet-šest sati dnevno. Za muzičare je to stvar discipline, ali i radno vreme – naš posao je muzika, kao i svaki drugi. U jednom trenutku, shvatio sam da bih radije da komponujem nego da sviram pet-šest sati dnevno. Sviram klavir, bas gitaru, bubnjeve i saksofon i to mi je omogućilo širinu u stvaranju. A biti mlad muzičar je divno svuda. Ostanak u zemlji nije nezamisliva opcija, imam veoma lepa iskustva sa mnogih koncerata, snimanja, improvizacija sa muzičarima iz Srbije. Mislim da je moguće biti umetnik u Srbiji, čak mislim da mi u Srbiji imamo veću estetsku slobodu nego što je to slučaj u zapadnom svetu. Ovde ne postoji imperativ u poštovanju kanona, zapadna moda se nas ne tiče, te je ono što bi u zapadnim akademskim branšama možda bilo osuđeno, ovde prihvatljivo. Kod nas je, dakle, dozvoljeno biti inovativan, jer stvaramo u jednom relativno neispitanom polju, pa toliko toga još ima da se otkrije.

Jovana Georgievski