Intervju – Rastko Ćirić, ilustrator, animator:
Dobro došli u klub

"Ja ne verujem preterano u inspiraciju. Ona je, nekako, više za likovnjake. Mi sa FPU dobijamo zadatke i, inspirisao se ti ili ne, moraš da se snađeš i napraviš kreativno rešenje u određenom roku"

Osim počasti, ova nagrada ima prizvuk priznanja za životno delo, a to budi asocijacije kojih se svi plaše, kaže Rastko Ćirić, profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, doajen ilustracije i animacije, odgovarajući na pitanje šta za njega znači nagrada Zlatni vitez koju je dobio na nedavno otvorenom 49. Zlatnom peru Beograda "za izvanredan doprinos umetnosti ilustracije".

Rastko Ćirić ima već niz važnih domaćih i stranih nagrada i priznanja i izrazito obiman opus koji zadire u više kreativnih oblasti. On je osnivač predmeta Animacija i Studija za animaciju na Fakultetu primenjenih umetnosti (FPU), rukovodilac je Grupe za digitalnu umetnost na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu, imao je 38 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, autor je 14 animiranih filmova i dugometražnog dokumentarnog filma The Rubber Soul Project (2004, u režiji Dinka Tucakovića), napisao je brojne knjige (Prošetajte svoje crteže – Mala škola animacije, Ale i Bauci sa A. Palavestrom, Prva, druga i treća priča o Prtku, Svaštara, Zbornik o ekslibrisu, Bash Tchelik, Aka), bio je saradnik-ilustrator "Njujork tajmsa". Uz sve navedeno, Rastko Ćirić odaje utisak skromnosti i potpunog posvećenika svom poslu.

"VREME": Kada smo se dogovarali za ovaj intervju, kazali ste da sačekam dan jer ste u gužvi pošto organizujete nešto na Fakultetu, a sve s tim u vezi radite potpuno sami. O čemu je reč?

RASTKO ĆIRIĆ: To je mala manifestacija na našem fakultetu, "Ćirini dani", a posvećena je mom ocu Milošu Ćiriću koji je osnovao grafički dizajn na FPU. Svake godine početkom novembra napravi se nekoliko izložbi, promocija, razgovora. Sve to traje samo dan. Iako se manifestacija zove "Ćirini dani", u stvari su to samo Ćirini sati. U centralnom holu Fakulteta postavljena je i izložba velikih printova ilustracija Ide Ćirić, jedne od naših najpoznatijih ilustratorki knjiga za decu, a eto i moje majke. Ta izložba je tokom septembra bila u Jagodinskom muzeju, a pre toga i u Zrenjaninskom.

Za vas, u stvari, uopšte nije neobično što se bavite ilustracijom imajući u vidu da su vaši roditelji ostavili u ovoj oblasti neizbrisiv trag. Da li su uticali na vaš crtački stil?

Trudili su se da ništa ne sugerišu jer su znali da nije pametno vršiti direktan uticaj u tom smislu. Jednostavno, kao mali sam imao svoj radni sto do njihovih stolova i imitirao sam ih jer sam voleo da radim isto što i oni. Uopšte, ja sam se veoma čudio ako bi se pojavio neko sa strane i rekao da ne zna da crta. Meni bi to bilo neverovatno, zato što ne samo moji roditelji, nego i njihovi prijatelji na Fakultetu, svi su bili sjajni crtači. Bilo mi je nezamislivo da neko ne ume da crta, kao da ne zna da čita ili da pliva.

Vi ste brzo "prošetali" svoje crteže, upustili se u sferu animiranog filma. Kako mnogi nisu svesni koliko truda iziskuje ova oblast, na zidu Studija za animaciju ste kao svojevrsnu poruku studentima napisali Vinzorov citat?

Taj citat Vinzora Mekeja glasi: "Svaki idiot koji želi da napravi nekoliko hiljada crteža za par minuta filma, dobro došao je u klub." Suština je u tome da ovaj proces zahteva, pre svega, više talenata pošto animirani film predstavlja zbir osećaja za literaturu, za sliku, za pokret i za zvuk, a sve su to predmeti različitih fakulteta. Neophodna je, dakle, multimedijalna preokupiranost, a obaška strpljenje. U jednoj sekundi prolete 24 slike a njih je potrebno ručno prikazati. Mi smo navikli na dokumentarni i igrani film koji su snimani kamerom u kontinuitetu, i pretpostavljamo da se i crteži pred nama šetaju i da mi to hvatamo kamerom bez po muke. Međutim, da bi se nacrtalo tih 20 crteža, potrebno je za minut napraviti oko hiljadu crteža. To je ogroman napor i jedan robijaški posao, ali se isplati zato što kad vidite te crteže žive, zaboravite sve muke.

Na početku ste izneli svoje slobodne asocijacije u vezi sa dobijenom nagradom, pa kad smo već zagazili u sfere podsvesnog, koliko su snovi i njihova simbolika važni za vaš rad, budući da ste jednom istakli da je na vas mnogo uticala knjiga Ivana Nastovića koja se bavi upravo ovom temom?

Sve dok nisam upoznao Ivana Nastovića sredinom devedesetih i krenuo da pohađam njegove kurseve o tumačenju snova, nisam zapravo znao ili verovao da snovi nešto znače. Međutim, saznanja koja sam tada dobio mnogo su uticala na mene i značila za moj profesionalni i privatni napredak. Shvatio sam da su snovi i umetnost napravljeni od istog materijala i da se tumače na isti način. Ako naučite da prevedete značenje simbola sa arhetipskog jezika na srpski, mnogo dobijate – ne samo zato što produbljujete sopstvenu unutrašnjost.

Ljudi iz vaše branše znaju šta su dobra ilustracija i animacija, ali kako biste vi to objasnili onima koji nisu poznavaoci ovih oblasti?

Neko je jednom rekao da je deset posto od bilo čega dobro, a da ostalo ne valja. Ljudi obično smatraju animaciju dečjim medijem i uvek kao nešto što nije dovoljno ozbiljno, međutim to je apsurdno isto toliko kao kad bi neko tvrdio da je sva literatura samo dečja i da ne postoji ona za odrasle. Naravno, ne može se ljudima zameriti za takva uverenja zato što i ne možemo da vidimo najbolje animirane filmove na televiziji. Najviše se emituju oni komercijalni ili dečji.

Da li je veća prisutnost animiranih filmova u masovnim medijima stvar opšte kulture?

Naravno, zato što je to kao kada biste lišili gledalište filma ili pozorišta i onda pitali da li je to dobro za kulturu. Animacija je kompletan i samosvojan medij koji ima svoja remek-dela. Ja sam imao sreću da sarađujem sa Rankom Munitićem na knjizi Estetika animacije i tu smo na kraju knjige dodali nešto što sam ja nazvao hrono-antologija gde sam naveo 100 najznačajnijih filmova. Ne najboljih nego ključnih, recimo prve zvučne filmove, prve u koloru, prve kompjuterske, kao i one koje su oblikovali najvažniji autori i čija ostvarenja predstavljaju najviša dostignuća. Ja to pokazujem i svojim studentima. Utorkom su projekcije. Neretko se desi da dođu i ljudi sa strane da gledaju te filmove jer za to, inače, nemaju prilike.

Neke autore u ovom vašem poslu inspirišu roboti, neke igračke, a šta vas nadahnjuje?

Ja ne verujem preterano u inspiraciju. Ona je, nekako, više za likovnjake. Mi sa FPU dobijamo zadatke, i inspirisao se ti ili ne, moraš da se snađeš i napraviš kreativno rešenje u određenom roku.

Od svih vaših ilustrovanih i animiranih filmova, koji vam je najomiljeniji?

Ne znam zašto bih ja imao svog omiljenog lika, ali recimo možda da izdvojim Prtka, koji je nastao početkom 90-ih. U vezi sa Prtkom najviše me je zapanjio njegov terapeutski učinak. Naime, psiholog Marija Marić je otkrila da ta priča o Prtku pomaže u terapiji dece sklone autizmu. Ta neka vrsta otvorenosti u priči koja govori o zabranjenim stvarima na normalan način očigledno utiče na decu da pozitivno reaguju. Marija Marić je zbog toga priču o Prtku zvala Prtkocilin.

Kako ocenjujete animaciju u našim reklamnim spotovima?

Većina se svodi na kompjuterske zahvate, koji su prilično strogi. To deluje više kao, recimo, težnja da se naprave specijalni efekti u filmu, ali se dese i zanimljivi crtani izuzeci.

Da li znate za slučaj da se animacija koristila u nekoj političkoj kampanji?

Mislim da toga nije bilo u većoj meri. Jeste u animaciji znakova političkih partija, ali u punoj meri ne. Izgleda da su ljudi i dalje nesvesni moći ovog medija iako u politici ima važnih autora i vlasnika agencija koji su upućeni u potencijale animacije, recimo u pravljenju posebnih karaktera. U Americi političke partije imaju svoje maskote koje se koriste u animaciji. Kod nas toga nema, moguće i zato što se smatra da je nivo glasača niži, pa da stoga nema potrebe bacati pare za takvu vrstu animacije.

Aleksandra Ćuk