Izložba:
Pesnik morbidnog vremena

Kako sam upoznala duh andergraunda – Miomir Grujić Fleka u sećanju (ne)savremenika

U Šapcu se od septembra do decembra održava multmedijalni projekat posvećen umetniku i kultnom radijskom voditelju Miomiru Grujiću Fleki koji je bio nezaobilazna figura progresivne scene osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Ambiciozni projekat, čija je autorka Katarina Janković Popović, obuhvata više događaja: u Narodnom muzeju su izloženi Flekini slikarski radovi, u Kulturnom centru je postavka "Fleka: Zvuk Znak Zrak", klub u kome je bio programski direktor sada nosi njegovo ime, otvoren je Flekin prolaz koji je iscrtan muralima, postavljena je i spomen-ploča, a krajem decembra dokumentarni film zaokružiće celinu šabačkog sećanja na Fleku. Miomir Grujić Fleka (1954–2003) upamćen je kao glas andergraunda, slepi slikar, autor eksperimentalnog programa Radio Šišmiš i projekata Urbazona, Trotoart i Trotorock, kao gromki vokal iz numere The Magnificent koja je postala zaštitni znak Radija B92 i inspiracija za glavni lik filma Crni bombarder. I to je sve tačno, ali zvuči nekako uštogljeno, ni približno dovoljno da pogodi suštinu.

Radeći kao autorka postavke "Fleka: Zvuk Znak Zrak" u Kulturnom centru, želela sam da pobegnem od bezličnih memorijalnih projekata, pokušaja da se u kulturu ugura kontrakulturno, da se prevede, asimiluje i utopi bunt i javna kritika, da se od nečijeg krika napravi bedž ili šolja. Znajući ko je on bio i za šta se borio, uvesti Fleku u muzej i dom kulture, uz govoranciju pompezno i svečano, bilo bi u najmanju ruku jeres.

U Šapcu je Fleka postao umetnik, tu je pisao i crtao, znao je on tu sredinu bolje nego mi sada. I Beograd isto, od "Rupe" je napravio "Akademiju", programski dirigovao tako da su ga dugo, dugo pamtili, oni koji ga uopšte nisu ni poznavali. Fleka je marljivo skupljao sve svoje kreativne uratke uključujući i članke za srednjoškolski list, naslovne strane, karikature, vinjete, čuvao je školsku kecelju i svedočanstva, kutije napola potrošenih boja i kasete. Puno kaseta. Znao je da će biti poznat. Imala sam osećaj da me je očekivao – očekivao je neku vremenski i prostorno udaljenu osobu, koja će kopati po tome što je on bio, da bi nekim drugim, trećim i četvrtim ljudima ispričala priču o čoveku koji stoji iza pompeznih nadimaka Slovenski vuk, Vergilije devedesetih, Glas iz podzemlja.

Mnogi su se divili Fleki jer se s gubitkom vida stoički nosio, a karijeru vizuelnog umetnika zamenio verbalnom slikom u etru. Sav materijal koji je ostavio govori upravo suprotno – u njegovom radu glas i slika su uvek išli zajedno, od prvih crtica do prvih reči bila su prisutna oba jezika. I nebrojeno puno medija. Pisao je jednako elokventno aforizme, kritike, tekstove, uredničke eksplikacije i izveštaje, crtao karikature, skice, slikao, kolažirao i izvodio. Da stvara danas, sigurna sam da bi se uhvatio u koštac s novim medijima, jer Fleka je bio istinski višemedijski umetnik. I u tome ga je vodila nesputana kreativnost koja se prelivala kroz medije, iz rada u rad, iz posla u život, iz ličnog u političko.

I upravo u tom ličnom i političkom je fokus postavke "Fleka: Zvuk Znak Zrak", koja se kreće od najranijih sačuvanih dela i vremenski je ograničena krajem stvaranja. Vizuelno je ispisana celina u kojoj se početak i kraj sustiču u Flekinoj intervenciji na naslovnoj stranici "Omladinskih novina" pred početak 1982. godine, kada je na jednom od dva bedža crvenim slovima dopisao "Ja sam optimist". Upravo tu mini intervenciju, pronađenu u najranijem Flekinom stvaralaštvu, uočila sam kao paradigmu za njegovo viđenje andergraunda. Fleka je pisao i o abortusu, i o Kejdžu, i o revizionizmu i Ginzbergu, i o krađi društvene imovine, i o krvavim orgijama na ratištu i o neuspehu petooktobarskih promena. Beskompromisno, poluautomatski, širokim potezom kao i na svojim slikama. On je bio Javni Ilegalac, kako se nazivao, ceo život – od maturskog rada Klasna borba i klasni sukobi do gorkog epiloga "promena" i teksta Prigovor savesti iz dvehiljadite. Zaboravi se mnogo toga, ali ono što je vredno sećanja, pokušali smo da izvučemo iz prašnjavih memorabilija porodice Grujić, da pojačamo kontrast i podvučemo crvenim. Indikacije koje sam dala dizajneru bile su: bez ukrasa, bez ublažavanja, neka slikama bude tesno, slobodno, agresivnije, snažnije. Postavka je nepotpuna, ekspresionistička, autorska.

Fleka je govorio kao da slika pa je u smernom bloku teksta moguće videti dvoje kako vode ljubav na groblju slonova, zapitati se da li je Isus Hrist bio žena, setiti se da se osvojeno u krvi ne brani pendrecima a da na izložbe idu snobovi i oni koji to žele da budu. U studentskom listu, besramno je ređao reči đubre, samoća, gnoj, izopačenost, crvi, bolest, porivi, apokalipsa, govna, halucinacije, analne vragolije, marihuana, LSD, penetracija, kvintesencija, izdrkani svet Zapada, inficirani svet Istoka, Moloh, prljavština, rugoba. Pripadao je morbidnim pesnicima morbidnog vremena. U godinama koje dolaze, iz mnoštva papira nestaće svašta i biće izbrisano da je andergraund stanje svesti koje diktira vreme, i da je Fleka u mrak, u rupu odlazio kao Optimist u potrazi za Istinom, jer ta je potraga u svojoj biti okrenuta ka budućnosti. Andergraund nije estetika mraka, već orfejski silazak u mrak, a Fleka se na nebrojeno načina suočio sa tamnom stranom, sa odvraćajućim, lošim ili bolesnim i doneo ga pred nas. I to loše pripada nam kao kolektivni id, mrak koji već godinama odbijamo da pogledamo u oči, i nisam sigurna da bez toga mi koji vidimo – vidimo dobro. Zato je možda bitno pogledati ovu postavku. Izložba traje do 4. decembra u Kulturnom centru Šabac, pa vi vidite.

Marija Ratković