Zoom Godina zapleta Skupa jelka je okićena i za vas su ispod nje spremljeni sirotinjski pokloni u skladu s finansijskom konsolidacijom – njima batak i belo meso, šija i trtica za vas, ako preostane

piše: Dragoljub Žarković

Ima neke simbolike i u stvarima koje su prolazne kao novinarske priče, pa i naslovne strane nedeljnika. Godinu 2014. otpočeli smo intervjuom s Brankom Kukićem i naslovom "Nema razloga za optimizam" (što se pokazalo dramatično tačnim), a u nju smo ušli sa Zografovim, hajde da kažemo, grafitom kojim se slavi sposobnost da još budeš živ.

Lane je, na prelazu između 2016. i 2017. naslov bio „Lanac sreće", što je trebalo da sugeriše lutrijsku prirodu naših sudbina – ko nabije, taj dobije!

Širom Srbije, od Svetog Luke pa sve do Svetog Jovana (od oktobra do januara) cokće se i coktaće se o tome, uz sitne slavske kolače i krupna ogovaranja, a da nijedan svedok neće biti pouzdan govori nam i aktuelni predsednik koji se obratio naciji u prošli ponedeljak uveren da je bogomdan za svaku vrstu poduhvata, te da niko bolje od njega ne bi krmanio državnim brodom.

Ali, kad nas dovede do suvog, čvrstog tla, oslonca na noge, za jedno četiri godine, on neće hteti više da se igra s nama, odjahaće u nezaborav i – nikom ništa. Bićemo uglađeni članovi porodice Evropske unije, pod uslovom da ona do tada bude postojala, ali njegova vera je većinsko nadahnuće, najviše je onih koji misle da on stalno namiguje i da je vešt da zajebe ostatak sveta, s čim se oni, kao sa idejom, bespogovorno slažu kao u onom vicu kad Srbin uvek ispadne pametan.

Dragi čitaoci, šta tražite veće od ovoga što vam ovi na vlasti stalno obećavaju: veće plate, bolje uslove lečenja, sigurnost za decu, bolju društvenu brigu o starim roditeljima, pošteniju vladu i medije, više zdravlja i sreće... Pa, vi ličite na zakerala koja bi htela sve odjednom, sad i odmah, a lepo vam je čovek najpopularniji u anketama u kojima nikad niste učestvovali, obećao da će već ove godine biti bolje, možda koliko i sutra, a dogodine sigurno, samo da preživite.

Skupa jelka je okićena i za vas su ispod nje spremljeni sirotinjski pokloni u skladu s finansijskom konsolidacijom – njima batak i belo meso, šija i trtica za vas, ako preostane.

Protekla godina, kao i prethodne, bila je godina, strah me je da se ponavljam, velikih laganja, malih ulaganja i velikih ulizica. Slavili smo sve i svašta, a Vučića najviše. I on nas. Dragi moj narode, govorio je kao kralj Ibi, da nema mene, ne bi bilo ni vas. Oni upravljaju školom, ali ne kao pedagozi i direktori, već kao siledžije koje su najjače u školskom dvorištu.

Ova godina koja ostaje za nama nije nas, strah me je, ničem naučila, ali je pripremila narod za nošenje jarma i oranje usahle zemlje.

Nemamo nikakvu ambiciju da kažemo da je ova vlada gora od prethodne ili bolja od svake druge koja bi mogla da nas uzjaše, nego imamo pustu želju da se bavimo svojim poslom. Za ovih 27 godina dokazali smo svakom ko je hteo da bude iole objektivan da je to moguća misija.

U Srbiji gde bi mi postali strano telo, sve bi bilo mogućno. Ulazimo u godinu velike neizvesnosti, a naš strah je više povezan sa sudbinom čitalaca nego s našim ličnim sudbinama. To smatramo elementarnim poštenjem.