Svemir 2017. godine – Sastanak s Oumuamuom:
„Izviđač" iz beskraja

Oumuamua je presekao Zemljinu orbitu početkom oktobra, napravio zaokret oko Sunca i u ovom trenutku uveliko napušta Sunčev sistem fantastičnom brzinom od preko 60.000 kilometara na čas. Do kraja godine biće već toliko daleko od nas da će postati nevidljiv čak i za najjače teleskope na Zemlji. Reč je o veoma tamnom objektu, koji čak ni u trenutku najmanjeg rastojanja od Sunca nije razvio rep karakterističan za komete. U tom pogledu Oumuamua više liči na čvrstu stenu nalik asteroidu ili… na tuđinski svemirski brod

Ako izuzmemo spektakularni kraj misije „Kasini" i nove uspehe privatnog biznisa u oblasti lansiranja satelita i drugog komercijalnog tereta u Zemljinu orbitu, 2017. godina iz kosmičke perspektive nije bila godina za pamćenje. Sve do trenutka kada se, takoreći niotkuda, pojavio misteriozni objekat za koji se ubrzo ispostavilo da ne potiče iz Sunčevog sistema, već iz beskrajnih daljina naše matične galaksije. Za većinu laika ovo možda i nije neka naročita vest. Ali za naučnike koji nikad do sada nisu imali priliku da istražuju ovakve „goste" u Sunčevom sistemu, astronome amatere i ljubitelje naučne i nenaučne fantastike, ovaj događaj predstavlja prvorazrednu senzaciju.

ONAJ KOJI STIŽE PRVI: Objekat je u prvom trenutku bio klasifikovan kao kometa, zatim kao asteroid pa je u skladu sa tim menjao i imena, sve dok nije potvrđeno njegovo međuzvezdano poreklo. Za takve objekte Međunarodna astronomska unija do sada nije imala sistematizovanu nomenklaturu, pa je novi objekat prosto označen kao 1I (asocirajući tako na prvi interstelarni objekat otkriven u Sunčevom sistemu). Ali, novinari ne vole skraćenice, pa je objekat dobio i „svetovno" ime: Oumuamua (nije štamparska greška). Ova havajska reč najčešće se prevodi kao „skaut" ili „izviđač", ali ako baš želite da uđete u suptilne začkoljice havajskog jezika i rastavite reč na sastavne delove, značenje je mnogo složenije: „Onaj koji donosi poruku izdaleka i stiže prvi". Otkriće je prvi put objavljeno u časopisu „Nature" krajem novembra, a plod je internacionalne saradnje, pri čemu je najveće zasluge imala opservatorija Pan-STARRS na Havajima.

Kako znamo da je Oumuamua gost iz beskraja, a ne tek običan asteroid ili kometa kakvih u Sunčevom sistemu ima na desetine hiljada? Odgovor se krije u brzini i obliku putanje. Uzmite jednu običnu jabuku, recimo onu legendarnu koja je Njutnu pala na glavu i tako mu „otkrila" univerzalni zakon gravitacije. Što je jače bacite, daljina koju će dostići pre pada biće veća. Ukoliko jabuku bacite dovoljno velikom brzinom, ona će obleteti čitavu Zemljinu kuglu. Ta brzina zove se prva kosmička brzina i ona na površini Zemlje iznosi oko osam kilometara u sekundi. Ako zanemarite otpor vazduha, jabuka bačena ovom brzinom napraviće beskonačan broj krugova oko planete. Ako tu brzinu nastavite da povećavate, kružna putanja dobijaće oblik sve izduženije elipse, sve dok ne dostignete brzinu od 11,2 kilometra u sekundi. Pri ovoj, tzv. drugoj kosmičkoj brzini Zemljina gravitacija više nije u stanju da zadrži jabuku u svojoj orbiti. Ona će, jednostavno, od(p)lutati u Sunčev sistem gde će nastaviti da se kreće po elipsi, ali ovoga puta oko Sunca čija je gravitacija neuporedivo jača od gravitacije Zemlje.

Svi objekti u Sunčevom sistemu liče na jabuke, samo malo veće, i imaju upravo takve eliptične putanje. Neke elipse skoro je nemoguće razlikovati od krugova, po takvim putanjama najčešće se kreću planete kao što su Zemlja i Venera. Neke elipse su, međutim, veoma izdužene i karakteristične su za komete, kojima je često potrebno i po nekoliko stotina ili hiljada godina da kompletiraju jednu punu orbitu.

GOST IZ GALAKTIČKOG KOMŠILUKA: Oumuamua je potpuno drugačije nebesko telo. „Izviđač" se kreće po putanji oblika hiperbole, ne orbitira oko Sunca i ima toliko veliku brzinu da ga ništa ne može zadržati u Sunčevom sistemu. Sva do sada obavljena merenja ukazuju na to da je Oumuamua prvi do sada otkriveni gost iz našeg galaktičkog komšiluka. Kada se njegova putanja projektuje unazad kroz vreme, reklo bi se da je krenuo sa zvezde Vega u sazvežđu Lira. Ali ako se uzme u obzir da se i naši galaktički susedi neprekidno kreću, pre bi se reklo da je Oumuamua lutao kroz Mlečni put stotinama miliona godina pre nego što je dospeo u naš vidokrug.

Objekat je presekao Zemljinu orbitu početkom oktobra, napravio zaokret oko Sunca i u ovom trenutku uveliko napušta Sunčev sistem fantastičnom brzinom od preko 60.000 kilometara na čas. Do kraja godine biće već toliko daleko od nas da će postati nevidljiv čak i za najjače teleskope na Zemlji. Najnovija osmatranja ukazuju da je Oumuamua objekat pretežno sastavljen od leda, sa debelom korom sastavljenom od jednostavnih organskih molekula. Ali to je samo jedna od aktuelnih hipoteza. Reč je o veoma tamnom objektu, koji čak ni u trenutku najmanjeg rastojanja od Sunca nije razvio rep karakterističan za komete. U tom pogledu Oumuamua više liči na čvrstu stenu nalik asteroidu ili… na tuđinski svemirski brod?

Interes javnosti drastično je porastao kada je objavljeno da Oumuamua ima atipičan oblik. Asteroidi, skoro svi odreda, uglavnom liče na okrugle i pomalo grbave krtole krompira, ali naš gost ima oblik cilindra prečnika 35 metara i dužine oko 300 metara.

Ima li nekog ko nije čitao Klarkov klasik Sastanak s Ramom? U Klarkovom romanu, Rama je svemirski brod vanzemaljskog porekla koji se iznenada pojavljuje u Sunčevom sistemu i, gle koincidencije, ima oblik savršenog cilindra dužine 55 i prečnika 20 kilometara. Ekipa astronauta koja istražuje unutrašnjost Rame ostaje fascinirana ogromnim strukturama nalik na solitere ispresecane uskim kanalima, susreće „biote", nalik na robote sastavljene od živih i mehaničkih delova sa izvesnim stepenom inteligencije, pronalazi holograme predmeta čudne namene, jedan od njih nalik na uniformu koja odslikava stas Raminih inteligentnih kreatora. Ali identitet odsutnih Ramanaca ostaje nepoznat do samog kraja i Rama, baš kao i Oumuamua, napušta Sunčev sistem obavijen velom misterije.

Klark je predvideo mnogo toga mnogo decenija unapred, da li je i ovog puta bio u pravu? Da li smo upravo propustili priliku da ostvarimo prvi kontakt sa nekom vanzemaljskom civilizacijom? Iskreno rečeno, Oumuamua ne liči baš na Enterprajz kapetana Kirka iz Zvezdanih staza, mnogo više podseća na nevešto smotanu cigaru. Ali Enterprajz ionako nije model za pravi svemirski brod, pravljen je da izgleda lepo na TV ekranu, ali zato prkosi svakoj inženjerskoj logici. Pravi svemirski brod verovatno bi više ličio na Ramu ili Oumuamuu, jer izduženi objekti lakše prodiru kroz kosmički gas i trpe manju štetu u sudaru sa česticama kosmičke prašine.

...i putanja kojom se objekat kretao kroz unutrašnji Sunčev sistem

POTRAGA BEZ REZULTATA: Naučnici nisu skloni da odbacuju hipoteze samo zato što zvuče suviše smelo. Ako postoji i mrvica šanse da je Oumuamua svemirski brod prepun vanzemaljaca, onda to treba i istražiti. Najjednostavnije bi bilo poslati svemirsku sondu da ispita misteriozni objekat iz blizine. Međutim, kada se uzme u obzir činjenica da je Oumuamua već na putu da napusti Sunčev sistem i da se kreće veoma brzo, nemoguće je takvu misiju realizovati po prihvatljivoj ceni u ograničenom vremenu koje nam je još uvek na raspolaganju.

Zagonetni objekat tako je mali da čak i u najvećim teleskopima izgleda kao majušna tačka, pa samim tim ni vizuelno osmatranje ne pruža mnogo informacija. Umesto toga, naučnici su primenili drugačiju strategiju. Pretpostavka je da ako unutar Izviđača ima inteligentnih bića, onda bar neko od njih gleda TV Pink, šalje poruke familiji vajberom negde daleko u Mlečni put ili lajkuje Fejsbuk. Sve te aktivnosti morale bi da ostave karakterističan potpis u spektru elektromagnetnog zračenja koji bi se mogao uhvatiti dovoljno velikom antenom na Zemlji. Nekoliko velikih radio-opservatorija uključilo se u potragu za signalima koje Oumuamua potencijalno odašilje, među njima i institut SETI koji već decenijama traga za životom u kosmosu. Veliki publicitet dobila je vest da se potrazi pridružila i organizacija „Breakthrough Listen", iza koje stoje takva imena kao što su čuveni britanski naučnik Stiven Hoking, ruski tehnološki mogul Jurij Milner i osnivač Fejsbuka Mark Zakerberg. Angažovana je vrhunska tehnika koju radio-astronomija može da ponudi. Ako bi se na Oamuamui nalazio samo jedan vanzemaljac koji ćaska mobilnim telefonom, njegov signal bio bi uhvaćen s lakoćom. Što i nije neko čudo ako se uzme u obzir da je čuveni Vojadžer sedamdeset puta udaljeniji, a da smo još uvek u stanju da komuniciramo s njim.

Dosadašnja osmatranja, međutim, nisu registrovala nijednu egzotičnu aktivnost i sva je prilika da je Oumuamua samo još jedna beživotna stena koja luta kosmičkim beskrajem. Ipak, rano je za konačan zaključak jer je tokom osmatranja sakupljeno preko 90 terabajta podataka koje tek treba analizirati, dok su neka „prisluškivanja" još uvek u toku. U međuvremenu, brojne teorije zavere preplavile su društvene mreže. Po njima, Oumuamua je klasični NLO koji traži način da stupi u kontakt s nama i NASA to zna, samo nikom neće da kaže. Znate već kako to ide, Amerikanci nikad nisu bili na Mesecu, HAARP, vakcine i tako to.

DA LI SMO SAMI: Ozbiljni naučnici ipak razmišljaju malo trezvenije, ali su i njihove hipoteze često vrlo smele. Profesor Džejson Rajt sa Univerziteta „Pen Stejt" smatra da oblik koji Oumuamua ima i karakteristično „tumbanje" objekta primećeno tokom osmatranja mogu da ukazuju na kosmički brod koji je doživeo havariju i izgubio kontrolu tokom misije kolonizacije udaljenih zvezdanih sistema kao što je naš: „Ovakvi brodovi mogu da budu samoreplicirajući. Kada se nađu u pogodnom okruženju kao što je naše, stari brodovi mogu da kreiraju nove i tako nastave proces kolonizacije. Za očekivati je da neki od ovih brodova otkaže i nastavi da se nekontrolisano kreće kroz galaksiju, kao što bi se kretala bilo koja kometa ili asteroid."

Za većinu drugih, sve ovo predstavlja samo traćenje naučnog vremena na istraživanje amaterskih fantazija. Sa tim se ne slaže Avi Leb, astronom sa Harvarda: „Ovaj eksperiment liči na pecanje. Najverovatnije nećemo naći ništa, ali i pored toga treba proveriti sve naše udice s vremena na vreme. Negativan rezultat je sastavni deo nauke. Ipak, ne smemo da zaboravimo da je pitanje ‘Da li smo sami u kosmosu?’ jedno od najznačajnijih pitanja današnjice."

Ima i onih koji tišinu koja stiže sa Izviđača tumače na vrlo „kreativan" način, neki od njih i sa višegodišnjim iskustvom u potrazi za vanzemaljcima. Među njima je i Nik Poup, nekadašnji vođa projekta koji je za potrebe američkog ministarstva odbrane istraživao pojave letećih tanjira širom planete. Poup takođe smatra da ono što liči na beživotnu, pustu stenu i dalje može da bude svemirski brod. Po njemu, pravi svemirski brod verovatno bi predstavljao izdubljeni asteroid u koji su smešteni pogonski sistem i životni prostor. Brodovi nalik na one iz Ratova zvezda bili bi previše komplikovani i skupi za konstrukciju, to niko ne bi mogao da napravi. Poup ide korak dalje i kaže da je naš pokušaj da radio-signalima kontaktiramo i osmotrimo Oumuamuu bio velika greška: „Ako unutra ima vanzemaljaca, oni su u Sunčev sistem verovatno stigli u stanju hibernacije. Ta hibernacija programirana je da traje sve dok brod ne dođe u kontakt sa inteligentnim bićima. Naši signali su ih najverovatnije probudili i bojim se da oni sada pažljivo motre na svaki naš korak. Ako su uspeli da stignu dovde, onda su u tehnološkom smislu sigurno superiorni u odnosu na nas. A to znači da bi se eventualni sukob s njima skoro sigurno završio tragično po našu civilizaciju."

Ako nas i posmatraju, vanzemaljci sa Oumuamue zasad ne pokazuju želju da prikoče i naprave polukružni zaokret, kamoli da započnu kavgu sa nama. Cinici bi rekli da time, zapravo, dokazuju svoju vanzemaljsku inteligenciju. Jer, kome treba da se bakće sa tehnički inferiornim Zemljanima koji nemilice uništavaju svoju sopstvenu planetu i međusobno se ubijaju u ratovima koji se već hiljadama godinama nastavljaju jedan na drugi?

Ali to ipak ne znači da možemo da se opustimo, setimo se samo kako nas je drug Tito učio. Možda je sve ovo samo početak, uvertira u neku narednu posetu koja će otkriti prave namere naših nezvanih gostiju. Možda Izviđač tek treba da javi „centrali" na Vegi da u okolini Sunca postoji jedna mala, plava planeta prebogata resursima kojima njihova veganska otadžbina tradicionalno oskudeva. Možda je sve ovo jedna klasična galaktička špijunska misija koju bi samo Ilija Čvorović uspeo da raskrinka („Njih su za sve spremali izuzev za mene"). I šta ako posle ove prve izviđačke posete Ramanaca uslede druge, mnogo češće i ozbiljnije, kao konačna priprema za završni udarac („Sad će početi da nas posećuju njihovi prosjaci, majstori za kišobrane, seljaci sa kajmakom, oni što se raspituju za adrese").

Nije Artur Klark svoj Sastanak s Ramom džabe završio rečenicom: „Ra­-manci sve rade tri puta".

Dr Saša Marković