TV manijak Godine Slatkog greha U pitanju je žena koja zna da se stvari u domaćem šou-biznisu ne odvijaju same po sebi već je neophodno da sami zasučete rukave i date svojih 200 odsto truda

piše: Dragan Ilić

Prvi put sam je video kao tinejdžer u emisiji kod Minimaksa. Primetio sam da su narednih dana svi govorili o toj punačkoj plavuši u miniću koja je pevala "Čačak" dok smo u Jugoslaviji živeli poslednje dane utopijskog mira Titove epohe čekajući u redovima za "deficitarne proizvode". Sve je polako odlazilo dođavola dok je narod opčinjen gledao duge noge Lepe Brene.

U decenijama koje su usledile, Brena je postala tvorac novog muzičkog žanra i vlasnica najveće medijske imperije na Balkanu. Svojevrsno priznanje je dobila kada su američki investitori otkupili deo njene Grand produkcije i time priznali da je to važan brend u ovom delu Evrope.

Sve ovo bi u svakoj normalnoj zemlji bilo više nego dovoljno da Lepa Brena i Slatki greh dobiju nekoliko antologija i dokumentarnu TV biografiju. Međutim, Brena je toliki profesionalac da je za života želela da plati i producira sopstvenu TV autobiografiju. To vam je, bože me oprosti, kao kada za života kupite parcelu za spomenik, ali i sami napišete oproštajni govor i napravite žurku. Ne govorim to nimalo pežorativno, u pitanju je žena koja zna da se stvari u domaćem šou-biznisu ne odvijaju same po sebi već je neophodno da sami zasučete rukave i date svojih 200 odsto truda. Tako je nastao trodelni dokumentarni serijal koji je emitovan na Televiziji Prva tokom božićnih praznika. Kroz priče Brene, Saleta, članova Slatkog greha i desetina saradnika ispričana je priča o ovom fenomenu koji je obeležio osamdesete godine u SFRJ. Kraj ove priče je početak raspada zemlje kada je praktično prestala neprekidna desetogodišnja turneja Slatkog greha po Jugoslaviji. Naravno, tada je počeo Grand, ali će to verovatno biti tema nekog drugog serijala. Autori, scenarista Vanja Bulić i reditelj Dušan Popović, očigledno su angažovani da na profesionalan način upakuju priču koju od početka vodi Brena uz asistenciju Saleta Popovića.

Godine Slatkog greha imaju sve elemente holivudskog scenarija. Počinju idilom u siromašnoj radničkoj porodici u Brčkom, a ključne trenutke Breninog života prate veoma zanimljivi sudbinski znaci. Nepoznati čovek koji je njoj i majci prorekao da će "ova mala biti poznatija od Tite", ili munje, gromovi i pljusak koji su joj pomogli da donese još jednu važnu odluku i prekine studiranje u Beogradu. U zlatno doba samoupravljanja, ‘79/80. godine, Brena počinje da peva u rodnom Brčkom, kao rokerka. Na audiciji za Lira šou bend (kasnije Slatki greh, po ideji kuma Zahara) pevala je Boney M i Proud Mary Tine Tarner. Međutim kao naslednici Sedmorice mladih, Saša Popović i Brena su stigli do Tašmajdana i tada su upoznali Zahara koji je napravio prvi hit, Čačak, čime je rođen disko sa harmonikom! Selo se slivalo u grad, a Brena je bila otelotvorenje te društvene migracije. Kada se u priču uključio i genijalni menadžer Raka Marić, pare su počele da pristižu u količinama da su se nosile u vrećama za đubre, bez brojanja.

Samo 1 odsto tantijema na prvoj ploči vredelo je 100.000 nemačkih maraka, a Zahar je angažovao pomoćne vokale i pristojno zaradio. Na sledećoj ploči Sale Popović je već naučio lekciju: i od tada do danas se odlično zna kome idu pare!

Brena je bila prva u mnogo čemu, ali je zahvaljujući Raki Mariću naučila da razmišlja izvan okvira narodnjačkog sveta. Snimala je filmove od kojih su nastajali spotovi, veličala jugoslovenstvo i postala ikona sponzorisane zabave. "Lepa Brena za 4 osobe" i danas je mantra svih troškova za reprezentaciju u javnim preduzećima.

Ipak, jedino je Raka Marić bio u stanju da u isto vreme bude menadžer Stefana Milenkovića, da ima hrabrosti da Kornelija Kovača poveže sa Slatkim grehom, ali i da održava veze sa političkim i vojnim establišmentom i od Brene napravi izvozni proizvod, svojevrsnu promoterku Jugoslavije u regionu. Bugari su je gledali kao gospu dok je sletala helikopterom, a Rumuni pevali: Ja sam Jugoslovenka!

Brena je postala deo elite samoupravnog socijalizma, držala je predavanje uredništvu RTS-a i sedela pored generala Nikole Ljubičića.

Ipak, ovom serijalu nedostaje nekoliko stvari. Slične biografije su svojevremeno pravljene za pop-rok fenomene poput Bijelog dugmeta ili Riblje čorbe. Priča je bila slična, ali su autori zadržali kritičku distancu koja je neophodna da bi bila verodostojna. Ukoliko ostavimo po strani razmere uspeha i lovu, što je očigledno glavna tema Saše Popovića, ili neprekidan rad i učenje posla, što je Brenina esencija, ostaje suočavanje sa zabludama i promašajima, teškim trenucima u karijeri, kojih ovde upadljivo nema. Zato neuverljivo deluje priča o bratstvu i jedinstvu na Breninim koncertima i horskom pevanju Od Vardara pa do Triglava ili Jugoslovenke kada se na Gripama u Splitu otkazuje koncert zbog dojave o bombi. U Hrvatskoj je Brena bila simbol velikosrpske hegemonije, ali i prva zabranjena muzičko/erotska fantazija na srpske "cajke". Nije sve bilo savršeno, već je Brena kao "ministarka smeha" bila preteča medijske manipulacije koju će devedesetih Pink razviti do savršenstva. Gladnim ljudima dajte narodno veselje.

Bilo bi zanimljivo istražiti te vreće para i izbegavanje plaćanja poreza, od socijalizma do današnje tranzicije. Lova je i tada i danas išla samo iz ruke u džepove. Izbegnuta je i priča o porodičnoj sudbini koja nije uvek bila samo bajkovito venčanje estrade i sporta kroz Brenu i Bobu.

Sve ove manipulacije ne umanjuju veličinu Lepe Brene, ali je serija koja je najavljena kao "sociološka slika jednog vremena" morala da prikaže i tu tamnu stranu naše istorije i šou-biznisa. Ipak, kao što reče Brena, svi njeni hitovi su praktično slogani i saveti za život – pa je Raka Marić smislio njen životni moto "Hajde da se volimo". Tako se ovaj TV serijal može najbolje definisati još jednim citatom iz njene pesme: "Haljine sam šila sama!"