---

Ministarstvo pravde smatra da sastav oba visoka saveta treba da spreči "neprimereni uticaj" drugih grana vlasti na sudstvo i javno tužilaštvo. "Primereni uticaji" bi, dakle, bili dopušteni. Nezavisnost sudstva i samostalnost javnih tužilaštava ne podnose ni primerene ni neprimerene uticaje

Prema važećem Ustavu, sudovi i javna tužilaštva su državni organi. Sudovi su samostalni i nezavisni (član 142. stav 2), dok je javno tužilaštvo samo samostalno (član 156. stav 1). Značenje ovih pojmova nije Ustavom bliže određeno, ali su se njime bavili zakoni.

Po članu 3. stav 1. Zakona o uređenju sudova, sudovi su nezavisni od zakonodavne i izvršne vlasti. Po članu 5. Zakona o javnom tužila-štvu, javni tužilac i zamenik javnog tužioca su samostalni u vršenju svojih ovlašćenja, a takav položaj im jemči zabrana svakog uticaja na postupanje u predmetima od strane izvršne i zakonodavne vlasti korišćenjem javnog položaja, sredstava javnog informisanja ili na bilo koji drugi način kojim se može ugroziti samostalnost u radu javnog tužilaštva.

Na osnovu ovih zakonskih odredaba, moglo bi se zaključiti da između nezavisnosti sudova i samostalnosti javnih tužilaštava nema bitnih razlika. Oba svojstva hoće da spreče uticaj izvršne i zakonodavne vlasti na njihov rad.

POLITIČKI ZLATNI GLASOVI

Garant nezavisnosti i samostalnosti sudija je Visoki savet sudstva, a garant samostalnosti javnih tužilaca i njihovih zamenika – Državno veće tužilaca. Tako je po važećim ustavnim i zakonskim propisima, a šta nam nudi Radni tekst amandmana na Ustav koji je pripremilo Ministarstvo pravde?

Amandmani određuju da su sudovi samostalni i nezavisni organi (a III stav 1), a da su sudije nezavisne i da sude na osnovu Ustava, potvrđenih međunarodnih ugovora, zakona i drugih opštih propisa (a IV stav 1). Kad je reč o javnom tužilaštvu, ono ostaje samostalni državni organ (a IV stav 1), ali se amandmani (za razliku od važećeg Ustava) ne izjašnjavaju ni o samostalnosti javnih tužilaca, ni o samostalnosti njihovih zamenika.

U pogledu onoga što je rečeno, Radni tekst amandmana na Ustav bitno se ne razlikuje od važećih ustavnih odredaba. Ozbiljne razlike javljaju se u amandmanskim odredbama koje se odnose na Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaca (koji bi trebalo da preuzme prerogative Državnog veća tužilaca).

Odmah po objavljivanju tog teksta, ministarka pravde je izjavila da predsednike sudova, sudije, javne tužioce i zamenike javnih tužilaca neće birati Narodna skupština, već Visoki savet sudstva, odnosno Visoki savet tužilaca. To jeste tako, ali u njenoj izjavi nije bilo ni reči o amandmanskim promenama u sastavu i radu tih organa, iako su u odredbama o njima gnezda sa kukavičjim jajima, koja valja razotkriti.

Prema članu 153. važećeg Ustava, Visoki savet sudstva ima 11 članova od kojih je šest iz reda sudija a njima se, kao sedmi, pridružuje predsednik Vrhovnog kasacionog suda koji je, po funkciji, i predsednik tog organa.

Po amandmanu IX, Visoki savet sudstva čini deset članova: pet sudija koje biraju sudije i pet istaknutih pravnika koje bira Narodna skupština. Predsednici sudova ne mogu biti birani u Savet, a članovi iz reda sudija ne mogu biti birani za predsednika Saveta. Ukoliko pri odlučivanju glasovi budu podeljeni, glas predsednika je, po amandmanu XII, "zlatan", pa se i sa pet glasova od šest prisutnih članova (koji čine kvorum) može izglasati odluka. Pošto "zlatan glas" ne može pripadati članu iz reda sudija, položaj nosilaca sudijske funkcije u tom organu je devastiran, pa ako tako ostane, Visoki savet sudstva više ne bi mogao biti istinski garant nezavisnosti i samostalnosti sudova i sudija.

Po članu 164. važećeg Ustava, Državno veće tužilaca ima 11 članova od kojih je šest iz reda javnih tužilaca ili njihovih zamenika, a njima se, kao sedmi, pridružuje Republički javni tužilac koji je, po funkciji, i predsednik tog organa.

Po amandmanu XXI, Visoki savet tužilaca ima 11 članova: četiri zamenika javnih tužilaca – koje biraju javni tužioci i njihovi zamenici, pet istaknutih pravnika – koje bira Narodna skupština, Vrhovni javni tužilac Srbije, koga bira Narodna skupština – po položaju i ministar nadležan za pravosuđe – po položaju. Javni tužioci ne bi mogli biti birani u Visoki savet tužilaca, ali bi, po amandmanu XII stav 4, Vrhovni javni tužilac po službenoj dužnosti bio predsednik tog saveta. Odmah pada u oči da u Visokom savetu tužilaca nema onih po kojima je taj organ dobio naziv. U njemu su zamenici javnih tužilaca a pošto oni postupaju po uputstvima javnog tužioca (a XVI stav 2), pitanje je da li bi mogli da glasaju drukčije od predsednika Saveta. Čak i kada bi glasali jednako, njihovi glasovi ne bi bili dovoljni ukoliko članovi iz reda istaknutih pravnika i ministar nadležan za pravosuđe drugačije glasaju. Tako obrazovan i organizovan Visoki savet tužilaca ne bi mogao da bude garant samostalnosti javnih tužilaštava, odnosno nosilaca javnotužilačke funkcije. Utoliko pre što bi Narodna skupština i po amandmanima zadržala pravo, koje ima i po važećem Ustavu, da bira i razrešava najvišeg tužioca u Srbiji, a ko ima takva ovlašćenja raspolaže i polugom uticaja.

SIMULACIJA ISPRED PRAKSE

Pored političkog uticaja na pravosudne organe, preko Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaca, amandmani IV stav 2. i XVIII stav 3. otvorili bi još jednu polugu tog uticaja. Oni predviđaju da bi za sudiju u najnižem sudu, odnosno za zamenika javnog tužioca u najnižem tužilaštvu, mogla biti birana samo lica koja su okončala posebnu obuku u instituciji za obuku u pravosuđu osnovanoj zakonom. Ta institucija postoji i zove se Pravosudna akademija. Ako bi obuka u njoj bila važnija od obuke pod mentorstvom sudije, odnosno javnog tužioca, onda bi simulacija sudnice, odnosno istražnog tužilačkog kabineta, bila važnija od prave sudnice, odnosno pravog istražnog tužilačkog kabineta. Pravosudni ispit je najteži i najznačajniji ispit za svakog pravnika. Ko ga položi stiče sposobnost za bavljenje najsloženijim pravničkim zanimanjima. Stoga je svaka obuka posle ovog ispita izlišna. A ako se ipak uvede, i to kao jedini uslov za izbor sudije, odnosno zamenika javnog tužioca u početnim pravosudnim instancama, onda to nisu "čista posla". Zato profesionalna udruženja sudija i tužilaca, kao i sudijskih, odnosno javnotužilačkih pomoćnika, s razlogom upozoravaju da bi u tom slučaju Pravosudna akademija preuzela problematičnu ulogu Narodne skupštine koja po važećem Ustavu poverava početni mandat od tri godine sudijama i zamenicima javnih tužilaca.

"PRIMERENI UTICAJI"

Radni tekst amandmana skriva kukavičje jaje i time što u njemu nema odredbe da sudske odluke ne mogu biti predmet vansudske kontrole, što u članu 145. stav 3. predviđa važeći Ustav. Brisanjem ove odredbe daje se podrška Ustavnom sudu da u postupku po ustavnoj žalbi poništava i presude Vrhovnog suda Srbije. Na ovaj način, Radni tekst amandmana nameće najvišem sudu u zemlji vansudsku kontrolu od strane Ustavnog suda. On jeste sud, ali nije u nomenklaturi sudske vlasti, pa u domenu redovnih sudova ne bi mogao biti iznad Vrhovnog suda. Kao organ koji štiti ustavnost, Ustavni sud bi mogao da eventualnu neustavnost presude konstatuje, ali ne bi mogao da presudu najvišeg suda poništava. Brišući odredbu o zabrani vansudske kontrole sudskih odluke, amandmani hoće da uvedu još jednu polugu uticaja političkih vlasti na sudsku, odnosno pravosudnu vlast. Ovog puta preko Ustavnog suda koji je u politički osetljivim predmetima već pao pod njihov uticaj. A taj uticaj biće još veći ako sudije Ustavnog suda bude birala Narodna skupština, kako predviđa amandman I stav 2. tačka 2. Pošto Ustavni sud ne sudi samo na osnovu zakona nego i sâmim zakonima koje donose narodni poslanici, bilo bi primerenije da i njih, kao i poslanike, biraju građani na neposrednim izborima.

Ministarstvo pravde smatra da sastav oba visoka saveta treba da spreči "neprimereni uticaj" drugih grana vlasti na sudstvo i javno tužilaštvo, što je pisalo i na panou Okruglog stola na temu "Sastav i nadležnosti visokih saveta", održanog u Nišu 13. 10. 2017. godine. "Primereni uticaji" bi, dakle, bili dopušteni. Nezavisnost sudstva i samostalnost javnih tužilaštava ne podnose ni primerene ni neprimerene uticaje. Nosioci sudske i javnotužilačke funkcije treba da postupaju jedino po Ustavu, zakonima i drugim propisima. Jednako i prema svima.

Da bi tako i bilo, amandmani na Ustav trebalo bi da sudsku i javnotužilačku organizaciju i funkciju urede na istim principima. Prvi korak u tom pravcu trebalo bi da bude zamena pojma "sudska vlast" pojmom "pravosudna vlast". U takvoj strukturi pravosuđa sadašnji javni tužioci bi postali predsednici javnih tužilaštava, Republički javni tužilac bi postao predsednik Republičkog javnog tužilaštva, odnosno Vrhovnog javnog tužilaštva (ako bi se tako zvao), dok bi zamenici javnih tužilaca postali – javni tužioci. Odnos javnih tužilaca prema predsednicima javnih tužilaštava ne bi se više zasnivao ni na hijerarhiji ni na subordinaciji, nego bi postao isti kao i odnos sudija prema predsednicima sudova. Predsednika najvišeg suda birale bi sudije tog suda, a predsednika najvišeg javnog tužilaštva – birali bi javni tužioci u tom tužilaštvu. Isti princip trebalo bi da važi i za sve druge predsednike sudova i javnih tužilaštava.

U tako organizovanoj pravosudnoj vlasti, postojao bi samo jedan garant nezavisnosti i samostalnosti sudova i javnih tužilaštava, a zvao bi se Visoki pravosudni savet.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---