Nuspojave Čovek od gline Mnogo crnja i gora od laži u kojoj je uhvaćen je laž kojom je Aleksandar Vučić relativizovao prethodnu

piše: Teofil Pančić

Sada, kad se malo slegla prašina i utisci, možda bi se moglo reći da je poseta Aleksandra Vučića Hrvatskoj ipak imala neku svrhu, pa makar to bila samo ova: da Hrvati malo vide i osete kako je nama stalno... E sad, ako je samo zarad toga, nije Vučić imao rašta potezati na put: Hrvatska će se ipak dosta brzo oporaviti od njega, a nama je onako kako nam je, sa ili bez njegove šetnje po Zagrebu i Vrginmostu.

Ima tu, međutim, nešto važnije. Vučić je već rutinizovao svoje ponašanje unutar Srbije, i svi su već oguglali (a to je, avaj, najpogubnije, jer "normalizuje" abnormalno) na njegovo narcisoidno-autokratsko divljanje, na verbalne izlive bez primesa istine i bez učešća stida; takođe je rutinizovao i svoje ponašanje u "velikom" inostranstvu gde je slatkorečiv, službouljudan i manji od makova zrna – osim kad posle baroniše svoja virtuelna ili besmislena kočoperstva. Ostaje, dakle, ono između domaćeg terena i inostranstva, tzv. region, dakle Ex-Jugoslavija. Tu Vučić stoji mnogo slabije, a najslabije stoji s Hrvatskom: za nju naprosto nema pravu priču, nema ključ za tu bravu.

Gde Vučić greši, šta bi mogao da popravi pa da bude drukčije? Ne greši nigde i ne bi mogao da popravi ništa: sve njegove važne, presudne greške počinjene su odavno. Od tada do danas, ima samo jednu, ali kosmički veliku grešku: čas se pravi da te davne greške nije ni bilo, čas kroz zube ipak procedi da jeste, ali pošto je on sebi već velikodušno oprostio tu grešku, frapiran je činjenicom da ima ponekoga ko je toliko nakraj srca da mu to još zlopamti. A on sebi, eto, ne samo da je oprostio, nego je bezbeli i zaboravio. Kad je podvriskivao na onog hrvatskog novinara da u Glini 1995. nije zazivao "Veliku Srbiju", da je to dušmanska izmišljotina, posmatraču se moglo načas učiniti kao da i sam u to veruje, pa je evo lepo šokiran spoznajom da bi neko mogao da mu ne veruje, naročito ako ga dokumentovane činjenice nedvosmisleno demantuju.

Vratiću se na "glinsko pitanje", ali ostanimo prvo malo u sadašnjosti. Bilo je gotovo zabavno pratiti kako su takoreći svi (politički akteri, analitičari, novinski komentatori svih provenijencija) u Hrvatskoj bili iskreno šokirani onim što su videli i čuli od Vučića i oko njega: ne čak toliko sadržajem, koliko načinom. S jedne strane, čovek ne razume čemu šok i neverica: kao da je A. V. do tada obitavao na drugoj planeti, a ne u susednoj zemlji s kojom nema jezične barijere?! S druge strane, bilo je tu ipak i nečega poučnog (mada ne i utešnog) za nas istočno od Bajakova: ono što je šokiralo odviknutu hrvatsku javnost naprosto je nastup autokrate (pri tome infantilno pasivno-agresivnog jer mora mnogo da laže, a sam najbolje zna da su mu laži očajno neuverljive). Današnja Hrvatska je, naime, po mnogo čemu ozbiljno falična država (i društvo), ali autokratija naprosto nije. Pogotovo ne ona "personalne" naravi. Takva je poslednji put bila u vreme Tuđmana, a danas su već punoletni oni koji su se rodili u godini Tuđmanove smrti.

U jednoj stvari, ipak, čovek mora da bude pravedan prema Vučiću: nije on sam sebe takvog stvorio, to jest, ako i jeste, mnogi su mu pomogli: od srpske "emancipovane građanske elite" koja je kobno pripomogla prvo Nikolićevom, a onda njegovom povratku na vlast, a onda i političko-društveno-medijske elite susednih država, svakako uključujući i Hrvatsku. Zašto? One levo-liberalne su napamet i bez udubljivanja prenosile tupe floskule kolega iz Srbije, a one desne su se radovale sebi sličnom. Doduše, u ponašanju ovih potonjih bilo je i crte racionalnosti sa stanovišta uskog tzv. nacionalnog interesa: zašto bi oni "sprečavali" da Srbiju vode beznadežno iskompromitovani (a i generalno trećerazredni) ljudi? Pa, na taj će način Srbija biti slabija, trajno inferiorna! To što će ovi, poput Vučića u Hrvatskoj, stalno nešto galamiti, patetisati i busati se u kokošija prsa, posve je nevažno, to je folklor. Setite se samo kako je HDZ navijao da naprednjaci dođu na vlast i da se održe na njoj! I nije ih ne razumeti: prirođeno je logici nacionalista da je "susedova slabost moj probitak", a Srbija na čelu s ovako očajno slabim ličnostima idealna je žrtva političkog i svakog drugog iživljavanja i revanširanja. Naročito ako imaš i kome i za šta da se revanširaš. Te dividende devedesetih nisi mogao da "naplaćuješ" Đinđiću, Tadiću, čak ni Koštunici, ali zato četniku Vučiću i te kako možeš...

Naposletku, nazad u Glinu. Vučić je uhvaćen u jednoj bednoj, amaterskoj laži, možda i zato što su mu u pokorenoj Srbiji sasvim otupeli refleksi, pa je zaboravio da se našao negde gde iza njega ne stoji armija plaćenih da ga štite od njega samog. Ali, mnogo važnija i mnogo crnja i gora od laži u kojoj je uhvaćen jeste laž koju je izrekao relativizujući je: "Potpuno je svejedno. To nije ubilo nikoga, nije bilo čiju kuću srušilo i spalilo".

Živeti ovde u poslednjih četvrt veka znači biti izložen rafalnoj paljbi sasvim besramnih, razobručenih laži. Ipak, ne pamtim sveobuhvatniju laž od ove Vučićeve. Pa, šta je pobilo sve one ljude, da nije "Čoveče, ne ljuti se"?! E to, ta neverovatno gigantska, eruptivna, bar sto kilotona moćna radioaktivna laž, kad to odjekne negde izvan Srbije, čuje se i vidi do Meseca, toliko to jako detonira. A kod nas ništa, puć, brboć, mi smo oguglali, što će reći: mi smo pasivno pristali na laž, čak i ako ne verujemo u nju ne shvatamo je baš ozbiljno, pa se sve čudimo tuđem čuđenju. Uostalom, da nismo to i da nismo takvi, ne bi ni taj Vučić danas bio niko i ne bi bio ništa. Ni nama, ni Hrvatskoj, ni bilo kome između neba i zemlje.