Seksualno uznemiravanje i politika:
Vratiće se Valter, nosiće brushalter

Seksualni napad umetnika Nenada Džonija Rackovića na aktivistkinju Inicijative Ne da(vi)mo Beograd izbacio je na površinu jedan nov generacijski sukob – između sredovečnih etabliranih muškaraca i mladih, anonimnih žena. Vreme je na strani ovih drugih

Inicijalna informacija glasi da je u nedelju 4. marta beogradski umetnik Nenad Džoni Racković seksualno napastvovao aktivistkinju Inicijative Ne da(vi)mo Beograd (NDBG), koja je vest o incidentu podelila na svojoj zvaničnoj Fejsbuk stranici, uz napomenu da je devojka odlučila da slučaj ne prijavi policiji i uz apel na javnu osudu: "Pozivamo galerije, kao i širu javnost na javnu osudu čina i ličnosti Nenada Rackovića. Smatramo da je krajnje vreme da stanemo na put muškarcima koji koriste svoju moć da čine nasilje nad ženama, kao i da o tome javno progovorimo. Promena dolazi kada ne zatvaramo oči pred nasiljem nad ženama."

...i Džoni Racković

Post je odmah izazvao ogromnu pažnju koja se numerički ogleda u više od 1100 lajkova, 150 šerova i 630 komentara korisnika Fejsbuka. Sadržaj reakcija je, međutim, sporan na mnogo nivoa, jer veliki deo javnosti ne razlikuje ili ne želi da razlikuje krivičnu prijavu od javne osude.

Počelo je kao što, nažalost, uvek i počinje, osudom žrtve jer ne želi da prijavi Rackovića policiji. Preraslo je u zapitkivanje šta se tačno dogodilo, uz optužbe da saopštenje NDBG liči na tabloidne sadržaje iz "Kurira" i "Informera". Paradoksalno, baš u ovim tabloidima moguće je pročitati najviše grafičkih opisa i degutantnih detalja u slučajevima seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja žena. Ovde je važno napomenuti dve stvari: NDBG je objavio saopštenje na Fejsbuku uz saglasnost žrtve; čitav tekst sročen je u najboljem maniru poštovanja Kodeksa novinara Srbije. Ono što se te noći dogodilo, Inicijativa je opisala kao seksualni napad. Iz nekog razloga, mnogi komentatori su odmah pomislili da je reč o silovanju, a kada su saznali šta se zaista dogodilo, zavapili su kako to nije napad nego uznemiravanje. A šta se dogodilo saznali smo nekoliko dana kasnije, od onih koji su svedočili incidentu.

Inicijativa NDBG je u izbornoj noći organizovala žurku u Kulturnom centru Imago CUK u Dečanskoj ulici u Beogradu. Događaj je bio otvorenog tipa i mogao je da dođe svako ko je znao da se tamo nešto događa. Ovo je važno naglasiti zbog dušebrižnika koji su pitali šta će Džoni Racković uopšte tamo, što je još jedan oblik svaljivanja krivice na žrtvu: ako su ga njeni saradnici pozvali, sama je kriva što se druži sa onima koji poznaju seksualne nasilnike. Uglavnom, devojka je plesala, kao i desetine drugih, a onda ju je Racković zgrabio s leđa, podigao je i simulirao seksualni akt. Devojka se otimala, neki od prisutnih su joj pritrčali u pomoć i uspeli da je otrgnu i oteraju Rackovića sa žurke. Tačan opis događaja, opet na Fejsbuku, iznela je bivša direktorka Kulturnog centra Beograd koja je videla šta se desilo. Niko je još nije demantovao, ali i dalje traju debate o tome da li je reč o seksualnom napadu ili o seksualnom uznemiravanju. Da razjasnimo: i uznemiravanje je napad, tako da je formulacija iz saopštenja NDBG – tačna.

GORČINA OD GORČINA: Sve bi se završilo na nivou uobičajenih Fejsbuk i Tviter rasprava da Rackovića nisu koliko sutradan zaskočile sve dnevne novine i portali. Zanimljivo je da niko od njih nije tražio reakciju Inicijative Ne da(vi)mo Beograd na Rackovićevu verziju događaja. Doduše, em su sve rekli u saopštenju, em je Racković za različite medije iznosio različite verzije događaja: kako su dve devojke htele da se slikaju sa njim, pa ga je neko gurnuo na jednu, pa onda kako su svi igrali a on u gužvi slučajno dodirnuo devojku… Da cela stvar izađe iz okvira društvenih mreža pomogla je i Nezavisna umetnička asocijacija "Remont", koja se prva oglasila, iako nigde nije prozvana (javili su se jer su izdavač Rackovićeve monografije). I oni su ocenili da je saopštenje NDBG pisano u maniru Pinka, "Kurira" i "Informera", reda radi osudili seksualno nasilje kao takvo, pomenuli da je Racković sklon egzibicionizmu, ali su izvoleli saopštiti i sledeće: "Takođe brine i činjenica da je veliki broj komentara usmeren na negiranje samog umetničkog dela i diskreditovanje Rackovića kao umetnika, čime se implicitno dovodi u pitanje i sloboda izražavanja, pa se čak objavljuju i pozivi na ‘obavezu kulture i umetnosti da blokiraju ličnost i delo’."

Globalni pokret

metoo koji je počeo upravo izbijanjem holivudske afere sa višedecenijskim prikrivanjem seksualnog nasilja uveliko se razmahao, a u Srbiji 2018. godine jedna progresivna institucija kao što je "Remont" izdaje saopštenje u najboljem maniru dinosaurusa iz 20. veka, u kom ni ne pitaju za zdravlje žrtve, nego su vrlo zabrinuti za karijeru nasilnika.

Sve bismo to još nekako i svarili da se nije oglasio reditelj Gorčin Stojanović. Opet po obrascu iz prošlog veka, jedan sredovečni etablirani muškarac staje u odbranu drugog sredovečnog etabliranog muškarca. U tekstu sa naslovom "Džoni superstar", Stojanović u "Blicu" piše: "Ozbiljan i pristojan čovek rekao bi: Ne zaprđujte! Pošto nisam takav, nego upravo suprotno, nesrećnicima, koji smisao svog ‘aktivizma’ pronalaze u šetanju patke (ovo, moliću, nije prostakluk, nego tek obična budalaština) i rasipanju biračkih glasova, zamajavanju sebi sličnih poluočajnika i nekoj vrsti autistične socijalizacije – toj, dakle, neukoj omladini imam poručiti kako se valja obavestiti o umetniku kog ste pozvali na svoj politički parastos. Ako se sam tamo pojavio, tek onda bi trebalo da, osim počastvovanosti, pojmite kako ste udostojeni milosti jednog umetničkog uobličenja: umetnik Racković, naime, živi svoj život kao umetnički aktivizam i obratno. To što vas je poškropila neka kap njegova dara, sve i da je, kao što nije, šetao patku (ovo sad jeste prostakluk, da lakše pojmite), bio bi to umetnički čin, što uvek, a u njegovu slučaju poglavito, znači – politički čin."

Tekst je duži od ovoga, ali je u prvom delu nerazumljiv, a u poslednjem glup (ima nešto kako su ovi iz NDBG skorojevići i seljaci), pa se nećemo na tome zadržavati. Bitno je da Gorčin Stojanović proglašava umetničkim činom ono što je Racković uradio. Dolepotpisana spremna je da se kladi u porciju pekinške patke sa sosom od šljiva u sledeće: da je isto ovo uradio neko potpuno anoniman, neko ko Gorčinu Stojanoviću nije "haos ortak", naš poznati reditelj bi se odmah složio da je reč o seksualnom napadu. Ali pošto mu Racković jeste ortak, što se vidi iz teksta, Stojanović ga brani iz dubine svoje muške, bele, privilegovane duše. Na Tviteru mu se priključio i književnik Dule Nedeljković, najpoznatiji po preziru prema svemu što nije poreklom iz Beograda, tvrdnjom da je saopštenje NDBG sigurno pisala "neka umišljena sifražetkinja" i da je takvo ponašanje za Džonija Rackovića "uobičajeno". Zapravo, ovo je istina: u komentarima na saopštenje NDBG javile su se desetine žena sa sličnim ili još gorim iskustvima. Pitanje je samo kako branioci lika i dela misle da odbrane Rackovića tvrdnjama da on to stalno radi? Gospodo draga, to ga samo čini serijskim napasnikom, ako ćete ga tako braniti, ne treba mu niko da ga napada.

PRAVNE NORME I JAVNA OSUDA: Naravno, u vazduhu i dalje visi pitanje ima li ovde elemenata krivičnog dela. Krivični zakonik od 1. juna prošle godine uvodi delo polnog uznemiravanja za koje je predviđena novčana, ali i zatvorska kazna. Međutim, ovo delo, kaže Krivični zakonik, goni se po predlogu. Prevedeno na jezik običnih smrtnika, tužilac može da pokrene postupak, ali samo po prijavi žrtve. Napadnuta devojka to ne želi da uradi i to je njeno apsolutno pravo koje niko ne bi smeo da dovede u pitanje. Ali, da li to isključuje javnu osudu kao legitimno sredstvo suprotstavljanja? Pa, ne. I holivudski mogul Harvi Vajnstin "pao" je jer su neke anonimne žene odlučile da javno osude njegovo ponašanje u Njujorkeru. Verovali ili ne, prva optužnica protiv njega podignuta je pre jedva mesec dana, 12. februara ove godine, a podigao ju je tužilac države Njujork. Pre toga, prve privatne tužbe pojavile su se tek u januaru ove godine. Razlozi zbog koji žrtva ne želi da prijavi nasilnika su brojni i komplikovani, a u ovom konkretnom slučaju, više aktivista NDBG potvrdilo je za "Vreme" da devojka nema poverenja u policiju i da nema snage da prolazi kroz mučne i komplikovane pravne procedure. I to je njeno pravo, koje su se mnogi drznuli da ospore. Pa opet, ovoj mladoj ženi treba čestitati na hrabrosti jer je istupila i rekla šta se desilo, bez obzira što je to učinila anonimno, bez obzira što je umesto nje lično to uradila organizacija kojoj pripada.

Jedno je izvesno: u inat onima koji Rackovićev čin proglašavaju umetničkim performansom, onima kojima je njegovo ponašanje normalno ili misle da mu treba gledati kroz prste jer predstavlja nekakav urbani duh Beograda, simbol pokojnog Radija B92 i šta sve ne, stasala je jedna nova generacija mladih žena koju savršeno zabole za stvarne ili tobožnje istorijske i umetničke zasluge, ne tiču ih se urbani mitovi i andergraund kulturna elita, jer znaju da je njihovo telo samo njihovo i da samo one odlučuju ko će ih, kako i gde dodirivati. Još uvek se plaše sistema i misle da su same, ali sistem može da se menja, a same nikako nisu. Ako Gorčin Stojanović može da šalje poruke ohrabrenja Džoniju Rackoviću, može i novinarka "Vremena" napadnutoj devojci: draga A, ima jedna feministička pošalica koja kaže "Vratiće se Valter, nosiće brushalter". Samo hrabro i samo zajedno!

Jovana Gligorijević