Šmrljav dan, dostojan kasnog marta u košavskom području naših geografija, kiša sipi tek da zajebava, ne da te pošteno smokri, još manje da te ostavi suvim. Kišobran nisam poneo, nosim ga samo kad mi ne treba, zato sam valjda bezbrojne poostavljao po autobusima, tramvajima, čekaonicama, redakcijama, bioskopima. Do pre neki dan nosio sam zimsku jaknu, ona ima kapuljaču, sad sam u prolećnoj, ona je gologlava, još se nisam navikao na sezonsku promenu. Pretrčavam ulicu između kapi, evo me u redakciji, haj-ho, sad neka pada, jednom će morati prestati. Avaj, poslepodne iscuri kako od šega, bije sedam a ovo ne popušta; rekao sam doći u pozorište na izvesnu premijeru, nije da mi se ide, ali ljudi čekaju, šta sad? Glavinjam redakcijom u detinjastoj nadi da je neko zaboravio kišobran pa ću se poslužiti; naposletku izlazim na ulicu zakopčan do grla, usukan u se, levom rukom pridržavam raširene novine kojima pokrivam glavu.

Kaskam Kosovskom u nekom bespoentnom cikcakavom korakosledu, prolazim pored Doma omladine s krunom od razlivenog, ućebanog "Blica" na glavi, prelazim ulicu, tuštim se nizbrdo prema mrtvom i nesahranjenom bioskopu Balkan, opazih usput neko dvoje kako stoje pred radnjom i gledaju prolazeći svet zaštićeni nadstrešnicom; na milisekund pogledi nam se sretnu, kao u davnoj digestivnoj pesmi nekog Srđana Marjanovića. Dolazim do semafora kod Balkana, sad samo dijagonalno kroz parkić i eto me na ulazu "Raše Plaovića", gde mogu novine da bacim u đubre i da se, hosanna, ne preterano mokre glave posvetim Umetnosti.

Dok čekam na semaforu, neko me diskretno čapne za desni rukav. Ugledam omlađu ženu koja me oslovi mojim krštenim imenom, predstavi mi se kao Svetlana (o bože, nisam valjda u onoj brzini i zbunjari pogrešno zapamtio kako se zove?!), uputi mi izvesne komplimente na lik i delo koje ne bih ni hteo ni umeo ponoviti, i predloži da mi pokloni svoj kišobran. Zbunjen sam i žuri mi se jer pomalo već kasnim, a nadomak sam cilja. Nemojte, molim vas, taman posla, pa kako ćete onda vi kući bez kišobrana, branim se, nećkam se, ali ona ne popušta, kući će taksijem, a ovaj joj je poklon želja i zadovoljstvo, evo, treba samo da se vratimo par desetina metara do one radnjice koju drži njen prijatelj. I pre nego što sam svestan šta radimo, eto nas tamo, Svetlana mi uručuje svoj zeleni kišobran, zahvaljujem se i kažem da ću joj ga vratiti sutra, što ona rezolutno odbija jer da je to poklon; vremena za dalju priču nemam, opet se zahvaljujem i žurno napuštam njihovo društvo.

Do pozorišta dolazim pod raširenim zelenim kišobranom jedne svetle Svetlane, od vodurine otežane novine frljačim u đubre, zadihan zamolim garderoberku da lepo pripazi na Zelenog i sedam na svoje mesto u gledalištu. Posle predstave kiše više nema, zeleni kišobran stavljam pod mišku i nosim ga kući. Od tada je kod mene, nije izlazio do danas kad sam ga, evo, izveo na slikanje, i nemam pojma šta ću s njim ubuduće, hoću li ga koristiti za ono čemu kišobrani služe, ili ga držati kao malu, dragu uspomenu na jednu sitnu i bitnu životnu radost, ili ipak pokušati da ga vratim vlasnici. Ili da joj se odužim nekako drugačije, mada znam da joj to ne treba, i da je to, ako ćemo pravo, baš protivno poenti njenog impulsivnog čina?

Ne verujem ni u kakve više sile niti u omene koje one tobože šalju smrtnicima. Onaj zeleni kišobran nije ni božiji ni đavolski, nego je Svetlanin, ko god bila, i šta god joj značilo da u jedno mokro martovsko predvečerje daruje kišobran čoveku kojeg je slepom voljom slučajnosti susrela, ali koji je – nemajući pojma o tome – kanda učinio nešto zbog čega njoj znači da mu može učiniti neko lepo, malo dobro. Hajde sad, reći će neko, pa nije ti dala bubreg nego kišobran. Jašta: balegari vazda znaju kako svesti stvari na njihovu nadmorsku visinu. Ali džaba im sve, ja sam duboko dirnut i ne mogu se otresti te scene danima već, valjda zato što pokušavam da sebe smestim u okvir u koji me je stavila jedna Svetlana sa zelenim kišobranom, a nisam siguran da uspevam. Pripadam li zaista tamo? Šta sam učinio da mi neko nepoznat učini neko uzgredno, milo dobro, ne kao slučajnom prolazniku, nego baš kao meni, zbog onoga što jesam, zbog onoga što u životu toga nekog predstavljam, a da ni za to ni za tog nekog ne znam?

Svakome, valjda, dođu vremena u životu kada uđe u tešku zavadu sa samim sobom i kada mu se čini da samo kad ne čini, dobro čini. A možda ni tada. O tome neka Svetlana ništa ne može da zna, a i šta bi uopšte činila s takvim znanjem? Njoj je samo do toga da ti učini nešto lepo, jer misli da ti to nekako duguje. Ti misliš da ti ne duguje ništa, ni ona a ni drugi, naprotiv, ali opet, nije da ti nije drago zbog Svetlane, zbog kišobrana, zbog neke male dobrote za koju neko misli da si mu je nekada dao, pa bi da ti uzvrati. Ako je tako, nije da nije vredelo, ako me razumete.

Teofil Pančić