Pođi sa nekim na put da bi ga upoznao. Ne znam da li postoji ovakva izreka. Ako ne postoji, trebalo bi da se uvrsti u narodne poslovice.

Bio sam svedok kako višegodišnja prijateljstva pucaju posle trećeg dana zajedničkog putovanja; kako se drugovi koji se do tada nisu nikada posvađali potuku u spavaćim kolima; kako parovi posle prvog zajedničkog putovanja shvate da nisu jedno za drugo; kako površne simpatije probuđene u svakodnevici nestaju zbog neprekidne upućenosti jedno na drugo... Pričao mi je drugar kako su supružnici otišli na jedrenje i do te mere se posvađali da se ona iskrcala u prvoj luci, a pre nego što ju je ponovo video dobio je pismo advokata za razvod. Dobro, sigurno se tu bilo svašta nagomilalo, a i uzani prostor na jedrilici sa koje ne možeš da utekneš je otežavajuća okolnost. Tek, što je duži put, što je destinacija nepoznatija, to je veća grupna dinamika.

Da se zajedničko putovanje ne bi pretvorilo u "svako na svoju stranu" i durenje sa posledicama, saputnici ili moraju da budu veoma tolerantni, ili da imaju slična interesovanja, da im se predstave o trošenju vremena na putovanjima podudaraju. Prisustvovao sam strasnim prepirkama o tome da li bi trebalo da se poseti ovaj ili onaj muzej koje bi dosezale nivo prepucavanja u srpskom parlamentu, a da suprotstavljenim stranama iz nekog razloga nije palo na pamet da prosto svako ode sam da vidi ono što ga zanima.

Ima ljudi kojima je na putovanjima cilj da vide što više u što kraćem roku, koji ganjaju sebe i druge od jedne do druge katedrale, treće i pete izložbe, osmog i desetog spomenika koji "mora" da se vidi, i ne daj bože da nisi napravio selfi ispred svake znamenitosti navedene u turističkim vodičima. Možda i nisu loši ljudi, ali ih se klonite na putu ako i sami niste takvi.

Kada boravim u nekom novom mestu, više me zanima da posmatram život nego neku izložbu, ili pak da odem da se divim prelepom pogledu. Volim da na miru pijem kafu negde gde po mogućnosti turista nema, da posmatram ljude koji prolaze; da odem u kafanu u koju odlaze meštani; da pijem lokalna pića. Volim da idem na put sa ljudima koji vole da jedu i piju i koji ne osećaju potrebu da jurcaju naokolo.

Na zajedničkim putovanjima važnu ulogu igraju i zajednički troškovi, ko koliko vremena provodi u kupatilu, koga kakav smeštaj ili hrana zadovoljava, koga kakav provod ispunjava. Mi se ustručavamo da ko Nemci svako plaća svoj račun, a kada se račun deli na ravne časti neko počne da broji u sebi da nije slučajno preplatio, pa mu to izaziva nezadovoljstvo, pa onda prasne ko je kome i koliko ostao dužan. Nekad je bolje da otputuješ sam.

Jedno je kada sa nekim tu i tamo odeš na kafu i lepo se ispričaš, ili odeš u grad i dobro se provedeš, a sasvim je drugo kada sa nekim treba da planiraš i provodiš dane i nedelje. Hoće tu neke neslućene, ili naslućene, u normalnim uslovima nebitne osobine da dođu do izražaja. Ispostavi se tako da neko ima potrebu da nameće svoju volju, da se prepire oko svega i svačega, da voli da podbada, izruguje se, ili da mu je tuđa muka smešna ili strana. Ima drndoša koji se izdrndavaju zbog svega i svačega, i ne umeju da prestanu. Nečije osobine mogu da nam promaknu dok nismo dugotrajno izloženi jedni drugima bez mogućnosti da se okrenemo i odemo kući. Ići sa nekim na put na neki način je kao da počneš da živiš sa nekim. Odabir saputnika je važniji od odabira destinacije.

Ima i onih putovanja sa kojih ne želiš da se vratiš. Na kojima saputnik postane partner ili saputnici prijatelji. Na kojima je jedino važno sa kime si, a ne gde si, da li si stigao zadihan na neki proplanak, otišao na plažu ili u zoološki vrt, video srednjovekovnu fresku ili ovce na livadi, da li si jeo školjke na buzaru ili uštipke, kačamak, kajmak i mladi sir. Neka dobra kobasica, doduše, ne bi bila na odmet.

Ako i pogrešiš u proceni nekoga sa kime nisi putovao, sa saputnikom takve greške nema.

Andrej Ivanji