Da reč iz naslova samo na prvi pogled nema veze sa uživanjem, videće se na kraju ovog teksta. Sve opisano u njemu je stvarno, imena ličnosti su izmišljena zato što ih ne poznajem, a sve se desilo sad u nedelju u mojoj ulici.

Sretnu se dva ortaka, Crni i Plavi. Recimo da im je oko trideset pet, na njima majica/košulja, pantalone, patike – ništa posebno. Obraduju se jedan drugom, zagrle se snažno uz međusobno lupanje po leđima i povike "ej", "gde si" i slične, pa se odmaknu i pogledom odmere.

"Opa, nabacio si bojicu!", bilo je, po mišljenju Crnog, prvo i najvažnije što je tom prilikom trebalo reći.

Plavi se snishodljivo nasmešio kao da se zbog toga izvinjava, ali pre nego što je uspeo da svoje osećanje verbalizuje, Crni je nastavio:

"Je li, jel to morska farba, a?"

"Jeste, morska je..."

"Ima se, može se!", uzviknuo je Crni.

"Bio sam prošle nedelje u Pučišću, sinoć sam se vratio. Sećaš se, baba mi je odande, to ti je na Braču. E pa, umrla je, pa sam išao na sahranu. Čak sam se i okupao. Kupaju se lokalci, pa što ne bih i ja kad sam već tu. Ali da je bilo mrzlo, bilo je!"

Nešto kasnije, drugi primer.

Mlada žena, sudeći po autfitu urbanih svetonazora, razgovara telefonom.

"...Ne, nisam ništa čula, kažem ti nikog ne viđam... Stvarno?! Pa baš mi je drago! Kaća ima nekako normalan odnos prema udaji, ona se sigurno neće udati samo zato da bi se udala... Kako? Srđan? Koji Srđan sa filozofije? Ne sećam ga se, jel naša generacija? Pa zato ga ni ne znam, ja sam uvek samo starije gledala! A koliko je mlađi? Kako – četiri? Pa čekaj, pa to je baš bez veze. Ja razumem pola godine, godinu, ali – četiri! Ne, to stvarno... Ma znam, ali šta to znači ‘ako je njoj dobro’, šta ona zna šta joj je dobro, to ne može da bude dobro! Pazi šta ti kažem: iduće godine u ovo doba zvaćeš me da mi kažeš da se Kaća razvela, videćeš!"

I, šta reći?

Postalo je sumnjivo (neprikladno?) ako imaš zaradu koja omogućava normalan život, pa, recimo, bušne cipele ne nosiš kod obućara nego do kontejnera, ideš na koncert svetske zvezde čiju muziku imaš u telefonu, kupiš karmin zato što ti se sviđa iako ti ne treba, odeš sa žurke taksijem kad god ti se prohte, a ne tek kad dođe vreme za noćni bus, nemaš strah "samo da me nešto ne zaboli" zato što nemaš para za lekare, i na kraju krajeva, nemaš dug za struju i ostale dažbine. Postalo je sumnjivo, a i neprikladno imati para za sve to, zato što ih većina nema. Konkretno, zato što među onima koji nemaju mnogi nemaju zato što im nije omogućeno da zarade, a među onima koji imaju mnogi imaju zato što su novac stekli nepošteno. Da nije tako, Plavi ne bi objašnjavao da nije putovao na more da se odmara i uživa, nego babi na sahranu. Ono prvo podrazumeva imanje novca, a ovo drugo – živeti kao većina. Zato se Plavi osetio prozvanim da dokazuje Crnom da je i on većina. Što znači da je "na liniji". Potreba da se bude "na liniji" je moćna stvar. Onaj ko je ostvari, potrebu, siguran je. Ne mora ništa više da radi. Samo treba da se drži pravila većine, bez obzira da li su ta pravila pravi put. Zato mlada žena urbanog autfita tvrdi da Srđan neće biti dobar muž njenoj drugarici Kaći. Jer ako je protivpravilno udati se za mlađeg od sebe, onda to sigurno ne treba da se radi. Pravilno je samo ono što misli većina. Koja pak smišlja i određuje pravila. A većina je nešto pozitivno, nešto patriotski. Zato se Crni i hvali, skoro da se i ponosi, što nema novca za letovanje. A svako ko ima odgovoran posao do kog je došao diplomom priznatog fakulteta i vešegodišnjom praksom u poslu koji trenutno obavlja, taj se izdvaja. Zašto me to podseća na ideje i stavove iz mladosti?

Zanela sam se, a trebalo bi da dokažem prvu rečenicu.

Elem, oni koji žive kao većina, uživaju pa ne prestaju. (Upravo sam primetila da se reči "živeti" i "uživati" razlikuju samo u dva slova.) Oslobođeni od ambicije, od truda, od nastojanja da dopru do novog, oslobođeni od mišljenja. Jer čemu misliti ako je dovoljno ići utabanim putem većine? Crnom je dobro zato što živi kao i drugi. Uživa čovek što je isti! Zbog toga je jak i bezbedan. I mlada žena u urban autfitu je zadovoljna sobom zato što se uklopila u propisano i provereno. U suprotnom, bila bi neprihvaćena. A to baš nikako ne bi volela. Jer, uravnilovka je bleja, a sve ostalo je napor.

E, da, samo nešto da pojasnim. Ako neko primeti da sam u tekstu spojila više stilova, to je namerno. Uravnilovka mi je dosadna.

Sonja Ćirić