Pozorište: "Šuplji kamen":
Tri sestre trećeg doba, u naše doba

Evo teksta i evo predstave koji gledaoca ne tretiraju kao idiota, ali ni kao pripravnika za Slavoja Žižeka

Da ne dođe povremeno ovamo da nas pozdravi kao "slovensku braću" ili neku sličnu kičastu glupost, mogli bismo pomisliti da čovek ne postoji, ili da, naprotiv, živi u više tela, da je ceo jedan mali dramaturški institut. Kad ono, evo ga, osmehuje se pod nekim šarenim kapčetom kao da je njujorški džez basista: Nikolaj Koljada, čovek koji je "izmislio" novu rusku, postsovjetsku dramaturgiju. Dakako, nije glamurozan tip "progresivnog mislioca" i nema mišljenje o svim stvarima sveta, a i ono što ima neretko nije bog zna šta, a ponekad je baš sasvim nizašta, prosečan uralski penzioner rekao bi vam nešto smislenije. U međuvremenu, sedi negde tamo iza Urala, u Jekaterinburgu, gradu veličine Beograda i – piše drame. Mnogo drama. Neke su genijalne, mnoge su vanserijske, sve su dobre. Ili možda i nisu, ali takve, nedobre, nisu došle do mene. Nije li takva egzistencija jedno tako prokleto rusko čudo, protivno svim zakonima fizike i metafizike? Nešto kao da zamislite nekog alternativnog Dušana Kovačevića, nekog koji je zauvek ostao u formi u kakvoj je bio u doba Maratonaca ili Balkanskog špijuna, čak postavši s vremenom samo još bolji. Doduše, imali smo jednom davno i ovde jednog takvog, zvao se Aca Popović, ali to je neka druga priča...

Šuplji kamen novi je (bar za nas) Koljadin komad, daleka replika na Tri sestre, mada su sižejne srodnosti tu tanke i gotovo nevažne, mnogo je bitnije jedno "čehovljevsko" osećanje sveta, melanholija, kontemplacija nad propuštenim i nedogođenim (više nego nad pogrešno dogođenim), mada svakako "pučkija", takva je valjda epoha, šta li?

Kako god, Galina Sergejevna (Branka Petrić), penzionisana nastavnica ruskog, poziva na provincijsko ladanje svoje dve najbolje prijateljice, takođe penzionisane nastavnice ruskog Veru Sergejevnu (Rada Đuričin) i fizike Larisu Sergejevnu (Ljiljana Stjepanović). Ove je zatiču u posve euforičnom i razigranom raspoloženju, što vazda zanesenu i pomalo lucprdasto romantičnu usedelicu Veru oduševljava, dočim je skeptična, namćorasta Larisa podozriva i svojim je jetkim komentarima natera da prizna u čemu je stvar i zašto odjednom hoće da se preseli u tu nedođiju koju je vazda izbegavala, u tu zabit ispod brujećeg dalekovoda: Galina se, dakako, zaljubila u vremešnog komšiju Igora Petroviča (Milan Gutović), umirovljenog violinistu Opere. U još jednog, dakle, čoveka s prošlošću koju ćemo polako otkrivati, mada će i ona meandrirati između manje ili više banalne istine i Pavlovičevih maštarija i samoprojekcija. Prava "gospodarica" kuće i ona na kojoj se sve drži zapravo je do iznuđene grubosti otresita Galinina snaha Natalija (Katarina Marković), jedina u ovom komadu koja nije u "trećem dobu", i jedina koja u potpunosti živi i oseća posledice i nuspojave (ne samo) ruske današnjice kao "tranzicije iz niotkuda u nikuda".

Tri vremešne "sestre" (motiv koji nas ovlašno podseća na konstelaciju u komadu Moja ti Olge Dimitrijević) osetljiva su, ranjiva bića, koja možda i nisu dala tzv. društvu nešto osobito veliko – može li i mora li to svako? – i možda nisu bile najbolji pedagozi i žene i majke, ali su od života, kako god okreneš, dobile još mnogo manje, što ih neće pokolebati da požele još nešto, da ga odžive do kraja, ne puštajući ljubav, veru i nadu da umru pre njih. Razvedeni Igor Pavlovič tu je figura i simbol još-jedne-prilike, dokaz da se, kako kaže Galina "i dalje ume voleti", pa kako bude. Možda je sve to iluzija, možda je i sam Pavlovič tek sitni maher kojeg je Natalija platila da drži matoru ludaču na oku, možda se ne treba zanositi bilo kakvim nadama, možda u okolini mesta ne postoji taj mudri, lekoviti šuplji kamen koji ispunjava želje, ali šta je život bez vere u njega? Samo da polegamo i pomremo, ništa drugo... Koljadin je komad poetičan, ali iskričav, ni u jednom trenutku celomudren, dosledno sočan, zaigran, nimalo "elitistički" na onaj jalov odlikaški način, a opet duboko oslonjen na veliku rusku dramsku i literarnu tradiciju – s kojom je u živom "dijalektičkom" odnosu – i kroz njega promiču živi, beskrajno nesavršeni ljudi, oni s kojima će se publika lako, rado i razgaljeno identifikovati.

Tanja Mandić Rigonat, kao u najboljem smislu reči "specijalizovani" tumač klasične, a još više savremene ruske dramaturgije, postavlja ovaj komad na sceni Ustanove kulture Vuk Karadžić suvereno i znajući tačno šta želi, i šta može da dobije i da postigne. Ako vam to izgleda kao "nešto što se podrazumeva", onda će biti da retko zalazite u pozorište poslednjih godina. Rediteljka pušta Koljadinom izuzetnom tekstu da u potpunosti dođe na svoje na sceni, ne trudi se da bude "pametnija" od njega drastično ga krateći, no naposletku predstava traje razumnih i više nego održivih osamdeset i kusur minuta, a da gledalac ni jednom ne oseti poriv da bude negde drugde, jer život – protivno Kunderinom naslovu – te večeri nije nigde drugde do baš tu, na sceni kojom vladaju tri prekrasne glumice, neodoljivo otelovljujući Koljadine tri sestre koje nisu ni mlade, ni sestre, niti žude za Moskvom (jedna će od njih reći: pa što nisu sele na voz i otišle?), nego za nečim što nikakva "Moskva" ne može da ti da. Izvinjavam se što ću zvučati staromodno, ali to što su ove tri gracilne teatarske gracije učinile, za dubok je, dubok naklon; razume se, i četvrta gracija, rediteljka! Katarina Marković bila im je dostojna partnerka u prilično nezahvalnoj roli, a Milan Gutović nas je podsetio na davna vremena kada je prva asocijacija na njega bila upravo jedna posve specifična pozorišna magija, a ne Srećko Šojić ili nešto slično.

Sticajem okolnosti (zvanih "rokovi") gledao sam pretpremijeru, nabili smo se svi u prvih šest-sedam redova kao kakva sekta, i razmišljao sam o tome kako li će biti sutradan, na "pravoj" premijeri, pomalo zavidan što neću čuti taj aplauz i te ovacije, taj lepi i ponekad čak i smisleni teatarski šušur, koji ova predstava svakim svojim aspektom zaslužuje, kao jedno divno malo osveženje pred kraj jedne manje-više traljave beogradske sezone. Evo teksta i evo predstave koji gledaoca ne tretiraju kao idiota, ali ni kao pripravnika za Slavoja Žižeka, nego kao osetljivo i pametno biće kojem je potrebna ova i ovakva pozorišna iluzija, stvarnija i življa od mnogo, mnogo čega što će ga dočekati po izlasku na mokri, vetroviti Bulevar revolucije.

Teofil Pančić