Kada zamišljam godine života, ne znam tačno da objasnim zašto ih tako zamišljam, ali ih vidim kao neku kuglu sa mnogo slojeva, nešto kao glavicu crnog luka, ili možda kupusa, za one kojima je svemir dodelio da dugo žive. Ona prva godina u životu je neko maleno zrno, a onda se svake sledeće dodaje po jedan sloj i kugla raste i vrti se, ljuta, kisela, slatka, kako je već kome grah pao. Krene svako takoreći od nule, sitne graškice, mada i ta nula nije svima ista – nekome je od početka posejana u zlatnu kašiku, a neko je dobije u plastičnoj čaši. Pa posle hajd’ rasti, dodaj začine, mućkaj i kuvaj u tome što se zove život.

I kako ta glavica životnog kupusa raste tako se pojavljuju godišnjice, malo, malo, pa kad postane svesno biće, svako pomisli – gle šta sam radio pre koju godinu baš u ovo vreme.

U ovoj mojoj slici o životu, te godišnjice su takođe nekako simbolički predstavljene iglom kojom, kad je bocneš u kuglu, sa vrha današnjeg dana možeš kroz razne slojeve da dotakneš neki dan, neke godine, u ko zna kom sloju. I tim dodirom u dan koji je nepovratno prošao, ali se upisao u svakojako pamćenje, oživiš i sećanje i dan i mirise i ukuse nečega što je bilo. Lepo ili ružno, veselo ili tužno... Šta god da je, neki je život bio.

Godišnjice se prvo uhvate školovanja, pa ljubavi, brakova, razvoda, godišnjica provedenih na poslu za koje su se nekada delili i zlatni satovi... Tužne godišnjice, one koje se nikada ne zaboravljaju, kada se sećamo dana u kojima je neko naš zauvek zatvorio životne listove.

Kolektivne godišnjice, za koje svi vezujemo neko pojedinačno a zajedničko sećanje – dan kada je Zvezda postala šampion, kada je počeo rat, kada je bio zemljotres... kada... Gde smo bili tada, šta smo radili, kako smo se osećali... Dok pamtimo i možemo da ispričamo, živi smo, i to je dobro, kakvu god da nam je salatu život zamesio od onog kupusa s početka priče.

Moj životni kupus narastao je prilično i godišnjice, posebno one sa okruglim brojevima sve su češće (a zašto su ti okrugli brojevi baš važniji od onih kvrgavih, tema je za drugu priču ). Ove godine i baš ovih dana jedna je meni bitna – 40 godina od upisa na fakultet. Možda neki obeležavaju godišnjicu diplomiranja, pamti se i to, ali nama što se skraćeno zovemo ETF El 78 bitna je godišnjica upisa – tada smo se upoznali i od tada traje za skoro sve nas jedno skroz posebno poglavlje u životu. Nismo svi diplomirali u isto vreme, poneko je bio brz, poneko je preskakao ili kasnio, ali se dana te prve godine i onih koje su sledile posle skoro svi nepogrešivo sećamo. I rasuti svetom poslednjih trideset i više skupljamo se sada da oživimo dane koji su bili i malo se prebrojimo – jer život nas je i razbacao i nepovratno promenio. Gomila crno-belih fotografija složena je na jednoj fejsbuk stranici sa kojih gledamo jedni druge, kakvi smo nekada bili, ni u najluđim snovima ne zamišljajući da će posao koji smo odabrali da učimo biti ovo što je sada... Ni da ćemo mi biti imalo slični ovima koji jesmo. Jedino je prijateljstvo ostalo zauvek isto.

U mom malom, intimnom sećanju ova je godišnjica povezana sa još jednim danom, danom kada sam pre tačno 40 godina prvi put izašla iz voza na glavnu železničku stanicu u Beogradu. Uplašena, zbunjena provincijalka koja se, tako tipično, greškom vozi dva kruga tramvajem dvojkom ne uspevajući da pogodi gde da siđe, a zazirući ne pita druge. Crni džemper i crne farmerke, neka mešavina hipi i egzistencijalizma sa kojom sam krenula, spremna da osvojim i život i grad, a na kraju, grad je osvojio i po malo poklopio sve, pa i mene.

Menjala sam se ja, menjao se Beograd, a jedno je bila konstanta – 40 godina sam iz njega odlazila i vraćala mu se sa te železničke stanice, sigurno ni blizu najlepšeg mesta ovog grada, ali mesta koje vas zauvek otruje mirisom dolaska i odlaska. Samo oni koji su bar jednom bili na tim peronima znaju o čemu pričam.

Slučajno ili ne, jer skoro ništa u životu nije baš sasvim slučajno, pre par dana saznala sam da će ovaj jun biti poslednji mesec železničkog života te stanice. Već skoro da i nema vozova koji sa nje polaze, jedva petnaestak na spisku. Kako izgleda nova stanica, nedovršena rugoba, možda više ni vozova neće biti, ili neće biti onih koji bi njima poželeli da putuju.

Jedan važan kamenčić mog sećanja koji je uvek umeo da zakotrlja neku priču, čak i dok sam bila samo u prolazu pored železničke, tako će zauvek nestati. U spisak mojih godišnjih sećanja dodaće i ovu, godinu kad je stanica prestala da postoji.

Vi koji nikada niste seli u voz na njoj, ako takvi uopšte postoje, imate još malo vremena. Napravite sebi jedno sećanje za spomenar, vredi, verujte mi.

Ljubica Turudić