Uspomena – Daša Drndić (1946–2018):
Golgota gospodske osobe

Književnica, koja se nije dala gurnuti na dno, veliki deo sebe ostavila je Beogradu

Umrla je Daša Drndić. Žalosna je njena Maša, žalosni su njeni prijatelji – od Beograda, Zagreba, Sarajeva, Kopra, Ljubljane, Rijeke, Rovinja, do Londona, Amsterdama, Toronta, Trsta. Meksika i dalje. Žalosna je moderna književnost, žalosna je istina, žalosna je antifašistička borba, žalosna ideja nepatvorene pobune, žalosna toplina ljudske duše, žalosna iskrenost sapatništva, žalosna je hrabrost, žalostan je ogromni autorski talenat, žalosne su vedrina i vera u život. Svi smo izgubili nasmejanu lepoticu oštrog jezika i velikog srca.

Daša je mirno živela i radila u Beogradu – u redakciji Dramskog programa Radio Beograda. Bila je ugledna urednica i autorka i producentkinja mnogih radijskih programa i dobitnica brojnih nagrada. Zasluženih za originalnost i umetnički nivo. A onda je krenuo raspad Jugoslavije, zemlje koju je stvarao i njen otac – Ljubo Drndić, heroj, organizator partizanskog ustanka u okupiranoj Istri. Na oglasnoj tabli njenog dramskog programa, na spisku imena zaposlenih, pored njenog i imena još jedne koleginice, osvanuo je rukom dopisan paraf – USTAŠKE KURVE!.. Zvala je stolara da joj popravi orman, a on, koji je već više puta radio popravke u njenom stanu, odgovorio je – ne radim za Hrvate! Njena kćer Maša u osnovnoj školi – tek što ju je Daša teškom mukom, kao samohrana majka, usvojila u jednom sirotištu u Hrvatskoj – bila je izvedena pred tablu gde ju je učiteljica označila kao kćer neprijatelja srpskog naroda. Jer Daša se nije skrivala. Nije ćutala – koristila je svaku priliku da odbrusi srpskim nacionalistima – javno, jasno i glasno. Bila je prisutna na svim mestima gde se okupljao narod u protestu protiv Miloševića i njegovog režima retrogradne restauracije velike Srbije. Na kraju, nije izdržala: našla je preko oglasa stan u Rijeci koji su nudili za zamenu. Pristala je na humano preseljenje! Njena Maša počela je da uči novohrvatski, ali Daša ga nije usvajala – govorila je književnu ijekavicu i, naravno, došla u sukob sa nacionalno uspaljenim domoljubima. Nije u Rijeci, koja je važila za grad internacionalnog sklopa stanovništva, našla nikakav posao – uspela je da se zaposli kao učiteljica engleskog jezika u obdaništu! Ostala je i bez domovina i bez prijatelja i bez posla i bez para.

Zatim je radila kao saradnik UNHCR-a u kampovima za izbeglice širom Hrvatske. Pokušavala je da od tog posla napravi humaniji projekat od nadmenih rutinera u svetskim centrima za bezimene izbeglice. Nisu joj dozvolili, pa je morala da ih napusti. Na kraju, podnela je molbu za iseljenje u Kanadu. Tek tamo je doživela pravu kalvariju. Radila je na crno u noćnim smenama po raznim podrumima – pravila je milione poštanskih koverata za razne reklamne poruke, zajedno sa drugim izbeglicama. Kćerka Maša išla je u kanadsku školu, imale su stan i finansijsku pomoć za izbeglice. Po prirodi plemenita i gospodska osoba, nije se dala gurnuti na dno. Naprotiv, prodavala je nasleđeni nakit, prsten po prsten, ali je htela da ima dignitet i slobodu. Radila je i kao autor dokumentarnih drama – naravno o izbeglicama sa Balkana! Sve su to bila njena braća i sestre po nevolji. I pisala je o svemu što joj se događa – par meseci pred smrt, objavljena je ponovo njena knjiga Umiranje u Torontu. I nije izdržala tri godine koje su joj trebale da bi dobila kanadsko državljanstvo – otišla je posle dve!

Vratila se u Rijeku i u njen voljeni Rovinj. Tamo su od dvospratne kuće ostale samo konoba i velika terasa. Ostalo se prodalo da bi ona i njen brat imali od čega da žive kao izbeglice iz Beograda. I tu je ostvarila svoje prirodno dostojanstvo i gospodstvo. Na toj divnoj terasi uspostavila je neponovljiv Salon – umetnici, prijatelji iz cele Jugoslavije, kao i iz Berlina, Pariza, Rima, Trsta, Londona... provodili su večeri i noći za bogatom trpezom koju je ona, uprkos oskudici, uvek neštedimice postavljala. Sećam se tih noćnih razgovora do vedre rovinjske zore na terasi sa pogledom na rovinjske krovove i sunce koje se rađa. Tu se diskutovalo o svim važnim stvarima morala, sveta, slobode i, naravno – umetnosti... umetnosti... u koju je verovala bez kraja i rezerve. Pisala je i pisala, sve jednu knjigu deblju od druge! Pisala je i putovala, istraživala sudbine nestalih i pobijenih... Jevreja, Cigana, Slovena, Italijana, Nemaca, Šahista, Studenata, Pesnika, Partizana, Letonaca, Litvanaca, Rusa... Pisala je i istraživala, i dobila rak! Uživljavala se u svaku pojedinačnu sudbinu i primala bol ubijenih i izmučenih ljudi, i obolela prvi put. Pobedila je taj prvi rak i pisala o toj bolesti, pišući o Andreasu Samu, njenom muškom dvojniku. Uzela je na sebe da rastavi na elemente istorijske zločine jer se bojala da će ih zauvek prikriti. Tako je došla u naše vreme i nemilosrdno šibala novofašističke režime svugde gde ih je videla. Nosila je barjak borbe za istinu, visoko podignut i prkosno isturen na vetrometini istorijskih laži protiv kojih se borila svim srcem i do kraja.

Poslednji put je bila u Beogradu na promociji svoje knjige EEF u Narodnoj biblioteci Srbije. Bila je srećna, iako već na smrt bolesna. Živela je kao da nikad neće umreti. Tako je i umrla. Umetnost koju je za sobom ostavila neće dozvoliti da ikad ode iz našeg sećanja. Draga Daša – zauvek. Dobrota, plemenitost, znanje, talenat i borba... borba... borba...!

Goran Cvetković