Metan u mutnoj vodi

piše: Zoran Stanojević

U vreme ratova koji su okončali SFRJ zvali smo ih glasine. Bilo ih je na svim stranama, zastrašujuće ili gnusne, o brutalnim ubistvima koje je počinila "druga strana", o javnim kućama koje su držale poznate ličnosti iživljavajući se nad našim sunarodnicama. Stvarna ubistva i silovanja kojima su ti ratovi obilovali doprinosila su da se u glasine lakše poveruje, mada je nekada teško utvrditi da li su zločini inspirisani verovanjem u laži ili su laži služile da se zločini naknadno opravdaju. Danas da sprovedemo anketu, utvrdili bismo da se dosta nas koji imamo dovoljno godina i dalje seća svih tih priča, a poneko (da budemo optimisti po pitanju tog broja) i dalje veruje da su priče bile tačne. U većini slučajeva "fakt čeking" nikada nije obavljen, pa ni naknadno, no to je običaj koji nas prati od kako je Miloš Obilić ubio Murata, a Vuk Branković zakasnio u boj ili "čuvao" svoju vojsku.

Ovo je bitno zbog onih koji veruju da su lažne vesti i dezinformacije proizvod interneta, pre svega društvenih mreža i aplikacija za komunikaciju. Lažnih vesti bilo je oduvek, s tim što je njihovo širenje danas brže, a tehnologija im, eventualno, daje privid tačnosti kod onih koji gaje strahopoštovanje prema svemu što radi na struju.

Zapravo, idealno tlo za lažne vesti predstavlja duboka podela u društvu i nepoverenje u institucije, bez obzira na tehnologiju ili medij koji se koristi za njihovo širenje. To podjednako važi za Ameriku u eri Donalda Trampa, gde se sve što on radi vrednuje najpre emotivno, pa za razum nema više ni mesta ni raspoloženja, kao i za Indiju, Brazil, Keniju ili Srbiju. Ove zemlje nisu slučajno spomenute. U Indiji su dvojica turista (Indusa) ubijena kada su se raspitivali kako da stignu do neke lokacije jer su seljani pomislili da su došli da im kradu decu (o čemu je brujao WhatsApp u Indiji tih dana). U Brazilu se umiralo od groznice jer su se ljudi, čitajući društvene medije, uplašili vakcine. U Keniji i Britaniji WhatsApp je bio glavni medij za širenje lažnih vesti u izbornim kampanjama.

U Srbiji prednjače neke druge aplikacije (Vajber, Skajp, Mesindžer, pa i Tviter i Fejsbuk), ali su posledice iste. Do nas stigne neproverena informacija, često iz "prijateljskog" izvora, a mi je brže-bolje šaljemo dalje svima koje znamo bez ikakve provere ili sumnje, osim "ako lažu mene i ja lažem vas". Istovremeno se na društvenim medijima formira "stav", posle čega se svaka sumnja u tačnost informacije proglašava izdajom, botovanjem ili ulizištvom. Prednjače anonimni nalozi, mada ima i onih koji su spremni da zalegnu za stav (ne toliko za informaciju) punim ličnim integritetom to jest imenom i prezimenom. Ako se pokaže da polazna informacija nije bila tačna ili da je nismo pažljivo pročitali umesto priznavanja da smo bili u zabludi kreće relativizovanje i pozivanje na neke ranije slučajeve koji sa ovim nemaju nikakve veze.

Vest da se kancerogeni metan, navodno, nalazi u gradskom vodovodu, idealan je primer. Niti znamo o kom se vodovodu radi (svaki je odvojen), niti se sećamo šta je to metan (gradivo hemije za 8. razred osnovne škole), ali smo spremni da tu vest širimo i komentarišemo, ne trošeći vreme ni za malu, ličnu proveru na Vikipediji.

Rojters institut Univerziteta u Oksfordu na osnovu nedavnog istraživanja upozorava da sve veći broj ljudi koristi WhatsApp kao glavni izvor informacija jer ima veće poverenje u ljude s kojima je u kontaktu nego u medije, a to se naročito odnosi na zemlje sa autoritarnim režimom na vlasti gde je kontrola medija striktna. Tim režimima zato ide u prilog da se povremeno zamuti voda na društvenim medijima koji su im van kontrole, u čemu im zdušno pomažu i politički protivnici pecajući se na vesti za koje misle da im idu na ruku bez provere da li su prave ili lažne. Tako umesto da budu korektiv medijima koji treba da budu korektiv politike, društveni mediji postaju megafon lažnih vesti. Kada se takav stav o njima nametne u društvu, svaka kampanja na društvenim medijima većini postaje sumnjiva. A ponekad je to jedino nezavisno sredstvo javnog uticaja koje nezadovoljni građani imaju. U modernoj priči o dečaku, selu i vuku, vuk je administrator grupe.