Intervju – Milan Ristović, istoričar:
Samosvest, otpor i Goli otok

"Ako sudimo o 1948. i njenim posledicama, vidimo da je tada došlo do guranja u stranu emocionalnog shvatanja politike i prihvatanja novih pravila igre. Jer, ko to ne uradi, taj je potpuno propao. Jugoslovenski komunisti bili su prinuđeni da pronađu racionalno rešenje da bi opstali i da to nisu uradili, završili bi oduvani sa istorijske scene uz ko zna kakve posledice po stanovništvo. Njihov ideološki otklon nikad nije bio potpun, ali je 1948. dovela do umekšavanja i reformisanja sistema. Uradili su nešto što je do tada bilo nezamislivo – presekli su pupčanu vrpcu koja ih je tako čvrsto vezivala za sovjetski model"

Sa izlaskom ovog broja "Vremena", navršava se točno šezdeset godina od objavljivanja Rezolucije Informbiroa, jednog od ključnih događaja u dvadesetom stoljeću za sve jugoslavenske narode. Od tada pa do danas, promijenilo se sve. Međutim, različite posljedice otpora Staljinu iz 1948. osjećaju se i dalje. "Nema sumnje da je ono što je pokrenuto sukobom partijskog i državnog vođstva Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom i zemljama istočnog bloka, odredilo na dugi rok sudbinu jugoslovenske države, njene spoljne politike, ali i unutrašnjih procesa", kaže za "Vreme" istoričar Milan Ristović, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

"VREME": Zbog čega je došlo do ovog raskola u komunističkom svijetu?

MILAN RISTOVIĆ: Kako suditi o onome što je bio povod, a što stvarni razlog za sukob? Jugoslovenski komunisti u potpunosti su podržavali glavnu liniju staljinističkog koncepta i, kada je reč o ideološkoj pravovernosti, tu im se nije imalo šta da predbaci. Međutim, postojao je problem odnosa Sovjetskog Saveza sa jednom – da je tako nazovemo – mladom državom čije je vođstvo imalo visoku samosvest. Naime, legitimitet jugoslovenskih komunista počivao je na istoriji otpora u Drugom svetskom ratu iz koga izlaze kao pobednici ne samo nad spoljnim neprijateljima, nego i u ideološkom i političkom smislu na domaćem terenu. Josip Broz Tito i njegovi saradnici sa pravom su govorili da su u borbu krenuli još u leto 1941. bez ičije pomoći dok je, u isto vreme, Sovjetski Savez imao oprezan, taktički stav prema kraljevskoj vladi u izbeglištvu i pokretu Dragoljuba Draže Mihailovića, koji je od početka 1942. i ministar vojni u toj vladi. Staljin je zato, zbog vlastitih odnosa sa Britancima i Amerikancima, prebacivao Titu sve ono što je imalo izrazito ideološku notu, uključujući tu imenovanje elitnih partizanskih jedinica za proleterske divizije. A nakon rata, Tito i njegovi saradnici pokazivali su, puni sebe, veliku ambiciju da igraju drugu po važnosti ulogu u komunističkom svetu – oni su smatrali, sa dosta osnova, da imaju pravo na glavni ideološki, politički i drugi značaj u tom bloku. Mislim da je upravo ovo jedan od razloga za sukob.

U isto to vreme imamo i sukob Jugoslavije sa Zapadom u svim segmentima međusobnih odnosa. Setimo se problema oko Trsta, Koruške ili obaranja dva američka transportna aviona iznad Slovenije. Zatim, tu je i potapanje britanskog ratnog broda u albanskim vodama u Krfskom kanalu, na graničnoj zoni između Grčke i Albanije gde je upravo jugoslavenska mornarica postavljala mine. A na sve ovo treba nadovezati snažnu ambiciju Jugoslavije da stvori federaciju sa Bugarskom i Albanijom, s tim što se ova druga zemlja – slobodno to možemo reći – nalazila pod jugoslovenskim tutorstvom bez koga se Enver Hoža ne bi održao na vlasti. Takođe, Jugoslavija ima veoma važnu ulogu i u građanskom ratu u Grčkoj: snažno je podržavala Demokratsku armiju Grčke i tamošnje komuniste u sukobu sa vladinim snagama koje deluju uz pomoć Britanaca do 1947. kada ih smenjuju Amerikanci u sklopu Trumanove doktrine, to jest velike finansijske, vojne i svake druge pomoći režimima u Grčkoj i Turskoj radi ojačavanja granice prema teritorijama sa sovjetskom dominacijom. Uglavnom, Jugoslavija je svojom materijalnom, političkom i vojnom pomoći grčkim komunistima postala praktički neka vrsta treće sile u tamošnjem građanskom ratu.

Staljin na sve ovo nije gledao sa simpatijama – i to kako na projekt Balkanske federacije, tako i na jugoslovensko angažovanje u grčkom građanskom ratu. Jednostavno, nije želeo da zbog Grčke, koja je po dogovoru sa Čerčilom bila prepuštena britanskom uticaju, ulazi u sukob sa Zapadom. Jer 1948. nije samo godina Informbiroa, već i jedna veoma eksplozivna godina sa prvom velikom krizom u Berlinu kada su sovjetske trupe potpuno blokirale grad.

Kako je Beograd reagirao na ovo nezadovoljstvo Moskve?

Tito i njegova ekipa pokušavaju da dokažu da je sve što rade u skladu sa glavnom linijom politike komunističkog sveta. Upravo oni na prvoj konferenciji Informbiroa 1947. u Poljskoj upućuju najoštrije kritike zapadnim komunističkim partijama – za neaktivnost, lošu taktiku i slično. Usput, tražili su pre konferencije da na nju budu pozvani i grčki komunisti, što je Staljin odbio iz svojih spoljnopolitičkih razloga, a u Poljskoj nije bilo ni albanskih predstavnika... Sve ovo je dobar pokazatelj kako se stvari odvijaju. Imamo, dakle, ceo jedan splet okolnosti koje su ukazivale da postoje razlike – političke, ne ideološke – između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza.

Što je bila ona kap u tim nesuglasicama koja je na kraju prelila čašu?

Splet različitih, manjih i većih razmimoilaženja, doveo je do toga da se sve koncentrisao 1948. kada je Staljin želeo da preseče tu situaciju smenom jugoslovenskog rukovodstva i dovođenjem na vlast onih koji su bili spremni da rade kako im on kaže: nakon pisma sa kritikama iz Moskve, otvoreni rascep kulminira donošenjem Rezolucije Informbiroa. Ipak, čak i posle toga, jugoslovenska delegacija u Ujedinjenim nacijama prilikom diskusija oko grčke krize glasa zajedno sa Sovjetskim Savezom za rezolucije kojim se kritikuje stav Zapada. Ali to uskoro prolazi i Jugoslavija je – uz američku i britansku pomoć – nagrađena mestom nestalne članice Saveta bezbednosti, što je bilo veoma važno za međunarodnu emancipaciju zemlje. Naime, Zapad je procenio da se Titov režim mora održati zato što bi nestanak ove ekipe doveo do mnogo snažnijeg pritiska Sovjetskog Saveza na veoma osetljivom geostrateškom području.

Kada je izbio otvoreni sukob, Staljin je rekao da će mahnuti malim prstom i Tita više neće biti. Međutim, on se uspeo održati, što ni jednom istočnoevropskom komunističkom vođi nije pošlo za rukom u sukobu sa Moskvom. Zašto?

Razlike između Komunističke partije Jugoslavije i ostalih u zemljama istočnog bloka tada nisu bile samo u broju članova, već – pre svega – u njihovoj predistoriji, pogotovo u Drugom svetskom ratu.

Bugarska komunistička partija je bila jedna od najsnažnijih početkom dvadesetih godina. U ovoj zemlji 1923. imamo dva ustanka – zemljoradnički i komunistički – koji oba propadaju. Nakon njih, komunističko rukovodstvo odlazi u Sovjetski Savez i tamo postaje veoma važan faktor u Kominterni. Međutim, Bugarska je za vreme Drugog svetskog rata bila članica Trojnog pakta, držala deo Jugoslavije pod okupacijom, tu izvršila i teške ratne zločine, a kada je promenila stranu u pozno leto 1944, Tito je krajnje nevoljno prihvatio savezništvo u završnim borbama. Rumunija je takođe iskočila iz Trojnog pakta nešto ranije kao važna zemlja za vojnu komponentu sila Osovine, ali su rumunski komunisti potpuno bili beznačajni – u istoriografiji se navodi da ih nije bilo više od hiljadu, s tim da ih je najveći deo sedeo po zatvorima. Mađarska je, isto tako, bila u Trojnom paktu sa slabom partijom... U ove i sve ostale zemlje istočnog bloka komunistički sistem donose oružane snage Sovjetskog Saveza i instaliraju ga kroz različite taktike potiskivanja građanskih stranaka uz pomoć celokupnog mehanizma sovjetskog represivnog sistema.

Jugoslavija je bila nešto drugo. Komunistička partija Jugoslavije bila je masovna partija sa legitimitetom ratne pobede. Svakako, 1948. dovodi do velikih lomova. Postoje čak i slučajevi odmetanja lokalnih komiteta i njihov odlazak u šumu po direktivi koja je stigla iz Moskve. U svakom slučaju, rascep do koga je tada došlo koštao je dobar deo članstva ne samo partijske knjižice, već i najboljih godina, pa i samog života – KPJ se staljinističkim metodama borila protiv svakog ko je bio žigosan kao staljinist.

Što je bio osnovni razlog za tu praksu?

Ima tu mnogo toga što je vezano za psihološki profil prosečnog člana partije u to vreme. Obogotvorenje Staljina snažno je uticalo na mnoge pravoverne komuniste. Toga se nije bilo lako osloboditi: članovi najužeg rukovodstva poput Sretena Žujovića ili delovi Generalštaba sa samim načelnikom, generalom Arsom Jovanovićem, smatrali su da Staljin ne može biti u krivu. Čak i na Petom kongresu KPJ bile su istaknute Staljinove slike, a govornici su pokušavali da dokažu da su i dalje na njegovoj liniji. I ne samo to – kasnije se, uprkos potpunom rascepu, pojedinim merama poput kolektivizacije zemlje nastojala potvrditi ideološka pravovernost.

Iznuđeno okretanje Zapadu udarilo je tačku na ovo poslednje. Američka i britanska odluka da pomognu Jugoslaviji i prihvatanje te pomoći stavilo je Tita i njegove saradnike pred nove činjenice. Do tada je zemlja bila u potpunoj blokadi i sa Istoka i sa Zapada, reč je bila o opstanku i režima i države – vladao je strah od oružanog ustanke delova partije, vojnih struktura i, pre svega, sovjetske intervencije. Međutim, pokazalo se da Staljin nije mogao da ulazi u direktnu vojnu konfrontaciju na prostoru gde nije imao podršku stanovništva i značajnijih političkih struktura. Jer, Sovjetski Savez jeste pobedio u Drugom svetskom ratu, ali pored više od dvadeset miliona mrtvih i razorenom privredom, nije se lako mogao odlučiti na vojnu intervenciju: Zapad je bio ekonomski mnogo jači, a Amerikanci su tada jedini imali atomsku bombu. Hoću da kažem da je postojao rizik od velikog rata koji Staljin nije želeo i izlazak Jugoslavije iz njegove senke predstavlja fenomen koga nije bilo tokom čitavog trajanja hladnog rata: sistem ostaje po svojoj suštini autentično komunistički, ali zemlja više nije deo, niti se može posmatrati kao država pod uticajem sovjetske politike. I otud tu hladnoratovsku atmosferu Tito koristi da od Jugoslavije napravi političku, ideološku, geostratešku – i kako god hoćete – međuzonu. Tu mu je veoma pomogla vojna i materijalna pomoć Zapada – ne zbog simpatija prema jugoslovenskim komunistima, već zbog njihovih vojnih, političkih i geostrateških interesa. Ako ništa drugo, bar jedan deo Mediterana više nije bio pod sovjetskom dominacijom.

U kojoj meri je jugoslovensko rukovodstvo posle nekoliko godina postalo svesno da je direktna opasnost prošla, govori i Titov odlazak u Veliku Britaniju u vreme Staljinove smrti. On na taj način poručuje da ga baš briga šta se u Moskvi dešava, Jugoslavija je potpuno stabilna.

Ipak, za sve to vreme postojao je logor za političke zatvorenike na Golom otoku...

Jugoslovenski komunisti nisu znali ništa drugo osim da kopiraju jedini model koji su poznavali – onaj iz Sovjetskog Saveza. Pošto nisu imali Sibir, zatvarali su političke protivnike – stvarne ili imaginarne – na Goli otok, u Ramskom ritu i drugim pustarama. Ljudi koji su preživeli nacističke koncentracione logore i Goli otok govorili su da im je ovo drugo bilo mnogo teže – ne zbog logoraškog režima, već zbog toga što su bili tamo poslati od strane svojih ratnih drugova. Senka Golog otoka pratila je jugoslovensko iskustvo do samog kraja. Golootočani su ostali i posle nestanka zajedničke države na marginama društva i taj žig kojim su obeleženi govori koliko je bilo teže biti suđen po Informbirou nego zbog pripadnosti ustaškim ili četničkim jedinicama. Jer 1948. je postala drugi važan element legitimacije jugoslovenskog sistema po principu – pobedili smo okupacione sile i kolaborante u Drugom svetskom ratu, a zatim i Staljina i Informbiro. Možda je ova druga pobeda bila i važnija u tom propagandnom predstavljanju i identitetu jugoslovenske države i zato je otvaranje pitanja Golog otoka jako sporo išlo. U drugoj polovini sedamdesetih godina, Goli otok se brani na način – da mi nismo njih, oni bi nas. Kasnije, u osamdesetim, postavlja se pitanje da li je to moralo biti tako, ko su bili Golootočani, koliko je među njima bilo staljinista koji su spremali državni udar, a koliko ljudi je stradalo zbog ličnih interesa i osveta.

Sigurno je da je 1948. otvorila proces koji je bio pozitivan za celokupno stanovništvo, ali je i za desetine hiljada ljudi bila tragična.

Kako se odvijala suradnja sa Zapadom nakon sukoba sa Staljinom?

Razdvajanje od sovjetskog modela nije išlo ni lako ni brzo. Ipak, otklon iz godine u godinu postaje sve veći i veći. Tako 1953. dolazi do promene Statuta partije, Ustava zemlje i slično. Može se slobodno reći da je Jugoslavija od 1945. do početka pedesetih država koja ima sve odlike totalitarnog uređenja, ali da od tada ulazi u fazu kada taj sistem omekšava. On, svakako, sadrži elemente autoritarne države, ali zbog pragmatičnih razloga – nikad se jugoslovenski vrh nije oslobodio sovjetskog resentimana, pogotovo Tito i starija generacija – politička realnost je gurala zemlju na drugu stranu. Između ostalog, otvara se prostor slobode u kulturi, ma koliko ona bila kontrolisana i pod nadzorom. Takođe, Jugoslavija da bi opstala, mora da otvara svoju privredu i da prihvata saradnju sa Zapadom, te otuda nije ni čudo što imate Fijat već pedesetih godina, bez obzira na loše političke odnose sa Italijom. Međutim, jugoslovenski ekonomski sistem bio je neka vrsta kentaura – u dobroj meri tržišna privreda, ali nikad do kraja. Ona je uvek bila negde na pola puta.

Šta je Jugoslavija mogla ponuditi za materijalnu, političku i vojnu pomoć sa Zapada?

Ona malo šta ima da ponudi, osim reči da će u slučaju sukoba sa sovjetskim blokom biti aktivna i da će se braniti uz pomoć Zapada. Kada pogledamo internu prepisku zapadnih diplomata, vidimo da je njima savršeno jasno kakav je sistem u Jugoslaviji, ali i da im je mnogo važnije to što se ona našla izvan sovjetskog bloka. Hladni rat je jedini kontekst u kome se mogao održati jugoslovenski model sa svim svojim transformacijama. On je sadržavao i ideologiju za domaću upotrebu i realpolitiku za spoljnu.

Kakvu je ulogu u tom kontekstu imao vojno-politički savez Jugoslavije sa Grčkom i Turskom iz 1953?

To je još jedna hladnoratovska anomalija. Ne postoji primer da jedna komunistička zemlja uđe u tesan ugovorni odnos sa dve zemlje koje su bile sa druge strane gvozdene zavese i članice NATO-a. I to, uz Tursku, sa Grčkom koja je do tada na svim naslovnim stranama jugoslovenske štampe označavana kao monarho-fašistički režim. Međutim, ceo taj projekt kratko je trajao: 1953. imamo potpisivanje svih tih veoma zanimljivih ugovora o vojnoj, političkoj, privrednoj i drugoj saradnji, ali su unutrašnje tursko-grčke razlike uticale da sve to ostane disfunkcionalno od početka. I, naravno, posle Staljinove smrti jugoslavensko rukovodstvo osećalo je, s razlogom, olakšanje i izgubilo motiv da napravi iskorak više u vojno-političkoj vezi sa Zapadom. To bi, naime, zahtevalo i ideološki otklon od onoga što su oni suštinski bili. Pored toga, nakon pokajničke posete Nikite Hruščova 1956. Beogradu, sledi pokušaj Jugoslavije da se izmakne od evropskih poslova i okrene partnerstvima u drugim delovima sveta. Ta politika nije trebala da bude ni zapadna ni istočna.

Šta je jugoslavenskim komunistima bilo važnije – partija ili država?

Georgi Dimitrov konstatuje u svom dnevniku posle razgovora sa Staljinom negde 1945. da su "jugoslovenski komunisti prvo jugoslovenski nacionalisti, pa tek onda komunisti". Mislim da tu ima mnogo toga što je suštinski tačno. Upravo to što su oni sami uradili kroz ustanak i partizanski pokret, uporno su nabijali na nos svim ostalim komunističkim partijama koje su na vlast došle na sovjetskom tenku.

Mogu li se danas, nakon šest decenija, izvući neke pouke iz iskustva 1948?

Ja sam veoma skeptičan prema izreci o istoriji kao učiteljici života. Mislim da ljudi slabo uče iz nečega što je istorijsko iskustvo, pa čak i oni od čijeg delovanja zavise životi čitavih naroda. Kada je u pitanju 1948. i Jugoslavija, mislim da se tu uparilo svašta: na jednoj stani ideološka ubeđenost, ideja da je Rusija ma kakva bila – pod Staljinom ili carem, svejedno – sila koja će uvek da priskoči u pomoć, a na drugoj samosvest da imamo najjaču partiju, "četvrtu armiju u svetu", te da smo 1945. pobedili Nemce, Italijane, Bugare, ustaše, četnike i sve ostale... Ako sudimo o 1948. i njenim posledicama, vidimo da je tada došlo do guranja u stranu emocionalnog shvatanja politike i prihvatanja novih pravila igre. Jer, ko to ne uradi, taj je potpuno propao. Jugoslovenski komunisti bili su prinuđeni da pronađu racionalno rešenje da bi opstali i da to nisu uradili, završili bi oduvani sa istorijske scene uz ko zna kakve posledice po stanovništvo. Njihov ideološki otklon nikad nije bio potpun, ali je 1948. dovela do umekšavanja i reformisanja sistema. Uradili su nešto što je bilo nezamislivo – presekli su pupčanu vrpcu koja ih je tako čvrsto vezivala za sovjetski model. To nije bilo ni malo lako i jednostavno, niti bez ogromnog rizika.

Filip Švarm