Poslednje školsko zvono

piše: Zoran Stanojević

Svojevremeno mi je drug pričao kako mu je instruktor savetovao da puši tokom časova vožnje budući da je ionako pušač. Smatrao je kako je bolje da svoje navike ugradi u vožnju još dok savladava osnove, nego da ga posle cigareta ometa.

Toga sam se setio prateći vrlo živu i aktuelnu raspravu u svetu o tome treba li đacima zabraniti ili ograničiti upotrebu pametnih telefona od sledeće školske godine. U Grčkoj je upravo donesena odluka o zabrani, Novom Južnom Velsu (Australija) i Francuskoj su veoma blizu te odluke, Finci tvrde da su mobilni telefoni, odnosno ometanja pažnje koja izazivaju, jedan od ključnih razloga za sve slabije rezultate na testovima znanja kod sadašnjih generacija đaka. Strahuje se da bi posledice mogle da budu drastične ako se korišćenje telefona nekako ne uredi.

Gotovo sve škole zabranjuju đacima da koriste telefone tokom časova izuzev ukoliko je korišćenje odobrio nastavnik iz nekog razloga. A razloga ima, evo nekoliko dobrih: pametni telefon ima moćan kalkulator, može da posluži za pretraživanje interneta kada je to potrebno za neki školski zadatak, đaci mogu da fotografišu sadržaje koji im nisu lako dostupni, pa i školsku tablu (mada je bolje da pišu rukom odnosno da prepišu i potom fotografišu za slučaj da su pogrešili u prepisivanju), mogu da koriste napredne aplikacije za učenje koje na dobar način spajaju njihove navike i sticanje novih znanja, unutar školska komunikacija je veoma olakšana kao i kontakt sa roditeljima koji to ne bi trebalo da zloupotrebljavaju.

Ne zaostaju ni negativne strane: postoje aplikacije koje rešavaju matematičke zadatke, korak po korak, što poništava potrebu da se matematika uči, a to je najbolja mentalna gimnastika koja postoji, đacima je mnogo zanimljivije ono što se dešava na društvenim mrežama i jutjubu od onoga što nastavnik predaje, mozak stalno upija nove informacije a nema vremena da ih procesira, što znatno smanjuje razvoj kritičkog mišljenja i sposobnost rešavanja problema, idealna su platforma za uznemiravanje i maltretiranje.

Kada ovako postavimo argumente za i protiv, teško je doneti odluku koja neće napraviti štetu. Kao u primeru mog druga koji je učio da puši i vozi, tako je i đake potrebno naučiti da koriste podatke koji su im pri ruci jer će to raditi čitavog života. U suprotnom će škola postati arhaično mesto gde se stiču teško upotrebljiva znanja.

Ima, naravno, i sive zone. Nekim nastavnicima smeta potencijalno snimanje časova jer ih dekoncentriše, a možda i izlaže njihov način rada javnosti. Umesto novca đaci mogu da nose elektronski džeparac, što smanjuje mogućnost zloupotrebe (cigarete, alkohol, reketiranje), ali vrši novi pritisak na roditelje. Telefon je sredstvo za praćenje kretanja, a to je dobra odnosno loša stvar u zavisnosti da li ste dete ili roditelj. Ali i najsavesnijeg roditelja valja pitati da li bi voleo da su njegovi roditelji znali za baš svaku situaciju u kojoj se našao. Jer je i snalaženje važno za sazrevanje.

Pametni telefoni u školi biće u narednim godinama svakako najveći izazov s kojim se današnja škola sreće, a kraj školske godine najbolje je vreme da se pripremi neki plan za sledeću. Ima dobrih predloga, recimo da svi telefoni budu podešeni na aplikaciju koja onemogućava bilo kakav drugi rad osim onog vezanog za školu, a to se može kontrolisati kroz školsku mrežu (u tom slučaju svi moraju biti povezani, a dopunski uređaji zabranjeni). Tako bi se kontrolisala i komunikacija tokom školskih časova.

Najzanimljiviji mi je bio komentar jednog roditelja iz Australije koji je zdušno podržao ideju da škole zabrane deci korišćenje telefona. Drugi roditelj ga je pitao zašto tu zabranu sam ne uvede i kod kuće. Ko se sa detetom borio oko mobilnog telefona zna o čemu govorim.