Gypsy Kings ft. Paco Baliardo

Nišvil džez festival >

Od Gereta do Kingsa

Desetodnevni praznik dobre muzike, pod imenom Nišvil džez festival, održava se pune 24 godine. Tokom njega, sva letnja vrelina grada Niša bude okupana zvucima džeza, bluza, fanka i raznih drugih muzičkih pravaca u fuziji s džezom. Britanski "Gardijan" je 2016. uvrstio Nišvil u deset najboljih džez festivala u Evropi, a na njemu su do sada nastupala svetska imena kao što su Solomon Berk, Mango Džeri, Hans i Kendi Dalfer, Miša Blam, Duško Gojković, Šaban Bajramović... Ovogodišnji festival je trajao od 3. do 12. avgusta i imao je više od 250 programa na 20 bina, sa pratećim filmskim, pozorišnim, likovnim i književnim sadržajima, a posetilo ga je oko 200.000 ljudi

Kroz senovitu kapiju niške tvrđave, na glavnom ulazu, tiskaju se zajedno posetioci i muzičari. Zvuk je svuda – trešti iz kafića na tvrđavi, ali skoro da se ne čuje od bubnjeva i saksofona na glavnoj bini, od muzike na otvorenoj sceni, od mladih muzičara koji raštrkani po tvrđavi sviraju za prolaznike, od DJ-eva koji puštaju muziku na livadi duboko unutar tvrđave i od svih koji u toj gunguli pokušavaju da razgovaraju. Na tri bela štanda skupila se mala grupa ljubitelja stripa, u tzv. Striparnici, gde se prodaju dugačke strip-priče sa lepim, masnim koricama, njuškaju sveže štampane knjige i razmenjuju fascinacije. U jednom delu parka načičkani su kiosci sa hranom – miriše na roštilj, pecivo, belmuž koji se kuva (slani južnjački specijalitet od mleka), krofne, kokice i prosuto pivo. U bekstejdžu užurbano i bučno. Muzika je uglavnom sjajna, a publika glasna i razigrana. Pravi festivalski ugođaj.

Filmski program ovogodišnjeg Nišvila otvorio je film Toma Volfa "Marija Kalas", a pratio ga je nastup grupe Lajbah u nedelju, 5. avgusta. Prikazan je film "Liberation Day", povodom (Lajbahovog) prvog rok koncerta održanog u Severnoj Koreji. Kod niške džamije grupa likovnih umetnika stvara u okviru likovne kolonije "Art to go jazzy". U nekoliko kafea u centru grada po čitav dan pušta se samo džez.

SAV TAJ DŽEZ: Džez nije lep samo kad se sluša, već je interesantan i kad se posmatra. Pijanisti obično sa sobom nose velike, debele šarene peškire koji se ne slažu ni uz šta, ali spasavaju od proklizavanja po dirkama. Tu su i saksofonisti i klarinetisti koji neprestano oblizuju usta, ali i pevači koji listom pobegnu sa bine odmah posle nastupa. Na glavnoj festivalskoj bini – Earth and Sky Stage – između 9. i 12. avgusta nastupilo je 25 bendova iz Evrope, SAD, Rusije i Kine. Zvezda prve večeri bio je saksofonista i klarinetista Keni Geret, koji je ovog puta svirao na saksofonu, a kojeg je "Njujork tajms" proglasio najznačajnijim saksofonistom svog vremena posle Čarlija Parkera. Bila je tu i svetski poznata vokalna džez grupa The Manhattan Transfer, koja je dobila čak 10 nagrada Gremi i koja je na ovogodišnjem festivalu prvi put nastupila na prostoru bivše Jugoslavije. Zatim, Liza Simon, ćerka legendarne pevačice Nine Simon. Najposećeniji je bio nastup francuskog sastava Gypsy Kings sa Pakom Balijardom, za koji se i te kako tražila karta više.

U nedelju popodne, na njihovu tonsku probu došlo je dvadesetak ljudi. "Bubnjar im nije džipsi", razočarano komentariše jedan čovek. "Ali ovaj pevač ima minđušku", dodaje, sa primesom zadovoljstva što je uspeo da pronađe barem jedan "pravi, džipsi" detalj. Dok se članovi benda, uglavnom svi mladi, nameštaju, doštimavaju i sviraju, čuveni Pako Balijardo, jedan od osnivača Kingsa još 1978, sedi u zadnjem delu bine i deluje umorno i nezadovoljno. Na otprilike polovini probe, uzima gitaru u ruke koliko da mu podese instrument, a onda se vraća na stolicu i sa kiselim izrazom lica čeka da se sve završi. Ima šezdeset i jednu godinu, i negde kod četvrtog izvođenja pesme "Bamboleo", koju bend energično svira, Balijardo odaje dubok utisak da mu je svega dosta. Gunđa nešto na francuskom i silazi sa bine. Pred ulazom u festivalski prostor, ljudi se raspituju da li je ostalo karata za poslednje festivalsko veče. Vrela je letnja nedelja, ostatak grada je prazan, nema čak ni mladih džez muzičara koji umeju da u bilo koje doba dana zasviraju na trgu i u glavnoj ulici. Nedaleko od tvrđave, u zgradi Niškog simfonijskog orkestra, grupa mladih ljudi provodi oko šest sati dnevno na muzičkim radionicama koje vode festivalski izvođači.

GOVORITI DŽEZ: Saksofonista Vejn Ekoferi, profesor na Univerzitetu Jejl, koji je na ovogodišnjem Nišvilu nastupio sa sastavom The Black Art Jazz Collective, sedi na ivici male bine Niškog simfonijskog orkestra zastrtoj crvenim draperijama i priča o tome kako je učio da svira. "Sa džezom – sa muzikom uopšte – to je kao kada dete uči da govori", kaže Ekoferi. "Ako želite dobro da svirate, a naročito džez koji je u velikoj meri improvizacija i vaš lični izraz, morate mnogo da slušate da biste stekli određeni vokabular". Ekoferi kaže da je odrastanje uz muziku kao i učenje jezika, i da se pojmovi o muzici usvajaju spontano, kao kada dete koje raste u sredini u kojoj se govori određeni jezik sluša, a onda neminovno progovori taj jezik. "Isto tako, kada pažljivo slušate, možete da čujete i zvuk jednih muzičara u svirci drugih. U imitiranju nema ničeg lošeg, tako svi učimo. Veliki muzičari, međutim, postanu oni koji uspeju da izgrade svoj originalni izraz." Muzika je za Ekoferija, baš kao i jezik, vrsta kulturnog nasleđa koje su muzičari u obavezi da prenesu mladima. "Na neki način, podučavanje muzici je čin prijema u porodicu. Deca prenose štafetu dalje, i ne mislim samo na potomke u pravom smislu. Meni su moji mentori pomogli da ‘progovorim džez’." Ekoferi je naglasio da "ima i stvari koje čovek jednostavno mora da uradi sam za sebe – to su izgrađena tehnika, disciplina vežbe, postepeno povećavanje dubine kojom možeš da udahneš, kontrolisanje izdaha..." Vežba je svakodnevna, četiri do osam sati dnevno. Veća trema – više vežbe. Zvuk se polira dok se ne pročisti, do savršenstva. Instrument se čisti posle svakog vežbanja. Za koncert se oblače košulja i na crtu ispeglane pantalone. Džez je, dakle – kompleksan zvukovno-vizuelni jezik, on je kontekst u kojem se visoko cene individualni izraz i dobra tehnika, koja – što je bolja – dolazi sa većom ličnom slobodom. Sloboda je, verovatno, vrednost koja se ceni više od bilo čega. "Imate mnogo načina da imrovizujete, vi treba da odaberete kako ćete", zaključuje Ekoferi svoju radionicu. "A onda da sa tim postupate odgovorno, i ljudi će to prepoznati".

POSVETA MAJCI: Ove godine navršilo se 85 godina od rođenja američke pevačice, kompozitorke i aktivistkinje za ljudska prava Nine Simon. Njena ćerka jedinica, Liza, objavila je 2008. godine album posvećen majci – "Simone on Simone". Liza Simon, koja je počela da peva u četrdeset šestoj, karijeru je potpuno usmerila na promovisanje dela svoje majke, a sopstveni muzički izraz kao da je dugo tražila. Bez obzira na sveprisutnu uspomenu na Ninu Simon, Liza kao da nije ništa manje zvezda – samo je pomalo neobična za zvezdu: vrlo je neposredna, otvoreno je tužna, u njenom nastupu ima elemenata joge. Glas joj je moćan i divan, ali ne peva najveće hitove svoje majke. Valjda se u neke stvari ipak ne dira. Pred Lizin izlazak, na scenu se postavlja okrugli stočić na kojem su crveni neseser, ružičasti peškir, dve flaše vode i termos. Ona izlazi drhtava, velikih vlažnih očiju, kreće se polako, diše upadljivo, puno i duboko, a na početku peva lagane pesme, da bi se do kraja nastupa razigrala toliko da je sišla u publiku, toplo pružala ruke prema ljudima i đuskala u masi na opšte oduševljenje. Ispraćena je ovacijama, a od publike se pozdravila jednim jogi namaste – naklonom i sklopljenim dlanovima.

U intervjuima koje je davala pre desetak godina, posle prvog albuma, često je govorila o komplikovanom odnosu koji je imala sa svojom majkom, o svađama i fizičkom kažnjavanju. Danas kao da joj je to manje važno: "Svi imamo dobra i loša iskustva sa svojim roditeljima, i svi, bez obzira na to, volimo svoje roditelje", ispričala je za "Vreme" Liza Simon. "Kada oni više nisu živi, mi smo jedino što ostane od njih. Moja majka je živela dinamično, mnogo se žrtvovala i nije uvek bilo lako. Nosim njeno nasleđe sa ponosom, radošću i velikom ljubavlju, koja je oduvek bila tu. Volela me najbolje što je umela".

NEKI NOVI KINGSI: Vrhunac festivala koji su svi nestrpljivo čekali bio je nastup Gypsy Kings, u nedelju, poslednjeg festivalskog dana. Od benda, koji je osnovan pre 40 godina, kao da nije ostalo mnogo, ali zvuk je i dalje dobar, autentičan i blizak onome što se može čuti na studijskim snimcima. Stil izvođenja, baš kao što je objasnio američki saksofonista Ekoferi, može da se nauči i prenese na sledeću generaciju, a dokaz tome upravo je bend koji je na Nišvilu nastupio pod nazivom Gypsy Kings ft. Paco Baliardo. Uglavnom mladi momci svirali su hitove poput "Bamboleo", "Volare", "Montanja" i "Bem Bem Maria" i uspeli da ostanu verni zvuku. Među publikom je, međutim, bilo razočaranih što se iz originalnog sastava pojavio samo Pako Balijardo, a onda još više razočaranih kada su saznali da su Kingsi u sastavu Nikolas Rejes i Tonino Balijardo, istog dana kada se koncert održavao u Nišu, nastupali u Kalgariju, u Kanadi. Kulminacija nezadovoljstva dogodila se posle druge pesme, kada je jedan od mladih muzičara publiku pozdravio sa: "Good evening, Russia". Bez obzira na sve – na koncertu je bilo krcato, igralo se, pevalo i zviždalo isključivo u znak pozdrava i zadovoljstva. Kingsima je dodeljen festivalski Gran pri – Nagrada "Šaban Bajramović", koja se svake godine dodeljuje za fuziju džeza sa drugim muzičkim pravcima. U ritmu izvođenja tih hitova, Kingse su na kraju sa scene ispratile Crne mambe – orkestar koji je svojevremeno osnovao Šaban Bajramović, deset godina od smrti i dalje neprikosnovena domaća legenda kako romske muzike tako i Nišvila.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---