Kultura sećanja – Vučićev Zakon o informisanju:
Račun koji nikada neće zastariti

Realizator čitavog tog zakonskog projekta, tadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić, u međuvremenu je nagrađen pozicijom koja mu danas omogućava da modernijim metodama i prilično potkovan dodatnim veštinama pokuša da sa zemljom sravni ono što nije uspeo od oktobra 1998. do oktobra 2000.

Početak jeseni 1998. protekao je u znaku pretnji bombardovanjem. Srećom, za dlaku izbegnutih. Tek što je ta opasnost nakratko uminula, dogodilo se takođe očekivano, ali zlo koje je prethodno posmatrano samo u kontekstu bombardovanja ("Doneće novi zakon, uništiće nas dok budu padale bombe"). Ipak, čak i bez bombi, novi Zakon o javnom informisanju usvojen je 21. oktobra 1998. i počelo je jedno prilično mračno doba.

Gledano iz današnje perspektive, za medije u Srbiji bilo bi daleko bolje da je to bombardovanje stvarno počelo u septembru/oktobru, nego u martu iduće godine. Jer, za tih nekoliko meseci, sudije prekršajnih sudova, kao i tadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić i njegovi partijski i koalicioni drugovi toliko su iscrpeli i prestravili novinare i medije, da se ovi zapravo nikada nisu oporavili, a 24. mart dočekali, u profesionalnom i ljudskom smislu, kao živi leševi.

Za zlodela prema medijima, slobodi govora i informisanja nisu kažnjene ni sudije, ni socijalisti, ni radikali, ni julovci, ni svi oni koji su ćutanjem odobravali medijsko krvoproliće – koje je veliko finale doživelo 11. aprila 1999. kada je streljan Slavko Ćuruvija. Realizator čitavog tog projekta, tadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić, čak je i nagrađen pozicijom koja mu danas omogućava da modernijim metodama i prilično potkovan dodatnim veštinama pokuša da sa zemljom sravni ono što nije uspeo od oktobra 1998. do oktobra 2000.

UREDBA O ĆUTANJU: Stvar je zvanično započela baš zbog bombardovanja – Vlada je 8. oktobra 1998. donela "Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima NATO-a". Ovim antologijskim dokumentom bilo je zabranjeno objavljivanje "defetističkih" tekstova, preuzimanje programa i tekstova inostranih medija: momentalno je prestalo reemitovanje Radija Slobodna Evropa, servisa BBC i drugih, ali je i "domaća proizvodnja" nastavljena u nemogućim uslovima. Već 10. i 11. oktobra – pod različitim obrazloženjima – zabranjen je program Radio Indeksa, Radio Sente, Radio Kikinde, Radio Sitija i TV Pirota, dok su tri dana kasnije privremeno zapečaćene redakcije "Danasa" i "Dnevnog telegrafa" (uz obrazloženje da su širili strah, paniku i defetizam). Malo potom, a zbog iste stvari, privremeno je zabranjena i "Naša borba", da bi sve to bilo zaokruženo iste sedmice, u najdubljoj tajnosti usvojenim Zakonom o javnom informisanju.

Posle toga, a sve do bombardovanja i još "vanrednijih" okolnosti, praktično nije bilo dana da neki medij nije po kratkom postupku osuđen zbog prenošenja nečije izjave ili saopštenja – iako je ministar Vučić lično tada objasnio da to nije greh i da medij ne može da odgovara zbog svega što neko izgovori. "Podrazumeva se da će novinar smeti da verno prenese informaciju sa konferencije za novinare, skupova i drugih javnih mesta na kojima postoji pravo da se zapisuje, fotografiše i snima, kao i da novim zakonom nije zabranjeno kritikovati Vladu, jer to nije rušenje ustavnog poretka", izgovorio je Aleksandar Vučić krajem oktobra 1998, da bi se već posle nekoliko dana posuo pepelom i mirno pratio kako mediji bivaju istrebljeni zbog citata sa konferencija za medije, a dodatno umlaćivani ako se usude da objave bilo kakav autorski sadržaj kritičan prema vlasti.

Zakon i sudije, naime, bili su neumoljivi. Svi medijski slučajevi zakonom su "spušteni" na nivo prekršajnih sudova, što je praktično značilo da se postupci vode po principu prekog suda, uz drakonske kazne koje su po isto tako hitnom postupku sprovođene u delo: zakon je predviđao da od prijave do sprovođenja postupka ne sme da protekne više od 24 časa, a kazne su bile formatirane tako da garantuju finansijsku propast. Pretpostavka nevinosti bila je ukinuta, te tužioci nisu uopšte morali da dokazuju krivicu – na optuženima je zato bilo da se brane sve dok ne dokažu da su nevini. Što se zapravo nikada nije dogodilo, ne zato što su bili krivi, već zato što su bili unapred osuđeni.

ŠTA JE SLEDEĆE, MILOŠEVIĆU?: Prvi i najpoznatiji slučaj presuđen na osnovu ovog zakona, ujedno je podrazumevao i drugu po visini najveću novčanu kaznu. Zbog teksta "Šta je sledeće, Miloševiću?", inače jednog od verovatno najžešćih antirežimskih tekstova u poslednjih trideset godina, nedeljnik "Evropljanin", tj. njegov vlasnik Slavko Ćuruvija bio je prinuđen da plati skoro 2,5 miliona dinara, odnosno tadašnjih 150 hiljada dolara. Tekst je objavljen 19. oktobra, presuda je donesena 24. oktobra, a već 26. oktobra počela je konfiskacija imovine preduzeća i višemesečno maltretiranje redakcije kako "Evropljanina", tako i "Dnevnog telegrafa", takođe u Ćuruvijinom vlasništvu.

Ipak, najviša kazna određena je mediju koji uopšte ne izlazi u Srbiji – crnogorski "Monitor" kažnjen je 7. novembra s neverovatnih 2 miliona i 800 hiljada dinara (175.000 dolara), da bi 19. novembra bio zaplenjen čitav njegov tiraž za Srbiju, što je praktično značilo zabranu distribucije tog lista.

No, tu nije bio kraj bizarnostima. Naprotiv, bizarnost i potpuni besmisao bile su karakteristike praktično svih slučajeva koji su se našli pred sudijama za prekršaje. Tako je "Dnevni telegraf" kažnjen sa milion i 200 hiljada dinara po prijavi Saveza žena Jugoslavije, a zbog toga što je objavio oglas organizacije "Otpor". Savez žena Jugoslavije tada je, inače, predvodila nezaboravna Bratislava Buba Morina, istaknuta JUL-ovka.

"Somborske novine" stradale su po prijavi Stevana Vasiljevića, predsednika Štrajkačkog odbora u Informativnom centru u Somboru – inače izdavaču "Somborskih novina".

List "Pančevac" je za samo tri dana bio dva puta kažnjen: najpre trećeg, a potom i petog februara 1999, a obe kazne izrečene su zbog tekstova o problemu bespravne izgradnje, a po prijavi lokalnih vlasti.

Leskovački list "Prava čoveka" osuđen je na kaznu od 150 hiljada dinara i to tako što je najpre lokalni čelnik SPS-a osudio pisanje tog lista na konferenciji za novinare, da bi zatim Radio Leskovac (?!) podneo zvaničan zahtev za pokretanje postupka.

Dvonedeljnik "Parlament", koji je izlazio u Novom Pazaru, osuđen je na kaznu od 65 hiljada dinara samo zato što je u impresumu jednog broja (izdanja) greškom izostavljeno ime glavnog i odgovornog urednika. Pošto redakcija taj novac nije imala, Republička uprava javnih prihoda je 6. jula 1999. zapečatila prostorije Građanskog foruma u tom gradu, inače izdavača "Parlamenta".

Ostala je upamćena i tužba tadašnje beogradske sekretarke za kulturu, glumice Ljiljane Blagojević protiv "Blica", "Danasa" i "Glasa javnosti". Oni su kažnjeni zbog prenošenja izjave Gorice Mojović koja je na konferenciji za medije "Vlade u senci" vrlo negativno govorila o radu sekretarke. Naročito je bizarno to što su sva tri medija kažnjena različitim iznosima, ali ne zbog razlike u citatu (on je svuda bio isti), već u odnosu na prostor koji su dodelili toj vesti.

Nedeljnik NIN, recimo, kažnjen je dva puta, od čega jednom zbog povrede časti čoveka kojem ime uopšte nije pomenuto u spornom tekstu. Tužitelj je, dakle, instinktivno zaključio o kome se tu zapravo radi.

NA ROBIJI: Osim zbog nepodobnog oglasa, "Dnevni telegraf" prilično je stradao i zbog teksta "Ubijeni kritikovao Milovana Bojića". U tekstu na koji se žalio Bojić lično, navedeno je da je ubistvo dr Aleksandra Popovića izvršeno profesionalno, kao i da je on bio u grupi lekara koji su kritikovali direktora Instituta Bojića i optuživali ga za malverzacije i "naduvane" fakture kojima u vrednosti približnoj 20 miliona tadašnjih nemačkih maraka.

Na prvi pogled, presuda u ovom slučaju nije bila ništa specijalno za to vreme, ali je priča imala i nastavak: na osnovu člana 218 tada važećeg Krivičnog zakona Srbije, Prvi opštinski sud je 8. marta 1999. zbog istog teksta osudio Slavka Ćuruviju i kolege Srđana Jankovića i Zorana Lukovića na po pet meseci zatvora! Posle likvidacije Ćuruvije i niza sudskih peripetija, dva meseca je odrobijao samo Luković, koji je amnestiran i oslobođen 21. oktobra 2000.

Inače, famozni član 218 propisivao je da zatvorska kazna do tri godine sleduje onima koji "iznose i pronose lažne vesti sa ciljem da izazovu neraspoloženje ili uznemirenje građana; ugrožavanje javnog reda i mira; osujećenje sprovođenja odluka i mera državnih organa i umanjivanje poverenja građana u odluke i mere državnih organa".

Komentarišući ovakav postupak, advokat Rajko Danilović tada je (u međuvremenu preminulom kolegi) Urošu Komlenoviću rekao da "krivično delo uopšte nije ni izvršeno, jer ni bolnica na Dedinju, niti njen direktor (...) ne uživaju zaštitu predviđenu članom 218, osim ako u međuvremenu bolnica na Dedinju nije proglašena za državni organ". Danilović je za "Vreme" još kazao da je ovaj član zapravo ponovno uvođenje verbalnog delikta, a čitav proces "korišćenje tužilaštva i suda za političke obračune".

"VREME" U JEDNOM VREMENU: Pošto su praktično svi nezavisni mediji manje ili više stradali u sezoni 1998–2001, podrazumeva se da ni "Vreme" nije bilo pošteđeno.

Zbog tvrdnje da ga je s mesta upravnika Narodnog pozorišta smenio tadašnji ministar kulture Željko Simić, koju je u intervjuu izneo Nebojša Bradić, "Vreme" je u aprilu 2000. kažnjeno sa 350 hiljada dinara: rasprava se uglavnom kretala oko filozofske dileme da li je za smene u pozorištima odgovorno ministarstvo ili čovek koji ga vodi.

(Analogijom, to bi moglo – recimo – da upućuje na tezu da Aleksandar Vučić, kao ministar informisanja, nije veze imao s ovakvom egzekucijom medija i ovakvim gaženjem slobode govora. A to je i inače nešto u šta je nekako ubedio ovdašnje birače, međunarodnu zajednicu i svakog čije je pamćenje kraće od leptirovog.)

Sudbina druge prijave prilično je čudna, ali slikovito pokazuje nadrealnost tog doba. U petak, 5. maja 2000. godine, tuženi su "Blic", "Danas", Studio B i "Vreme" – svi zbog izveštavanja o požarevačkim "otporašima" i pretnjama koje je kao jedan od njih dobijao Dragan Milanović. Umesto da odu u Požarevac i tamo odgovaraju pred sudijom za prekršaje, urednici ovih medija organizovali su vanrednu konferenciju za novinare – pored Veselina Simonovića, Grujice Spasovića, Dragana Kojadinovića i Filipa Švarma, tu je bila i koleginica Gordana Suša, tada predsednica NUNS-a. Kojadinović je rekao da je njegova kuća tužena tri puta u roku od 30 sati, što ga navodi na zaključak da je zakonodavac "ovim zakonom" hteo da ukine novinarsku profesiju.

"Da smo i hteli na suđenje u Požarevcu, ni fizički ne bi mogli da stignemo jer je svega par sati proteklo od podnošenja prijave do suđenja", rekao je on uz opasku da ne treba ni ići na takva ročišta, jer "čim dobiješ poziv, znaš da je presuda već donesena".

Požarevački sudija na kraju je ipak presudio, ali "Vremenu" ta kazna nikada nije stigla na naplatu.

SALDO: Od usvajanja Zakona o javnom informisanju 20. oktobra 1998. do 15. februara 2001. godine, kada je i zvanično ukinut, mediji su kažnjeni 67 puta, u ukupnom iznosu od 30 miliona dinara, odnosno približno 2,5 miliona tadašnjih maraka.

Prva kazna izrečena je listu "Evropljanin" 24. oktobra 1998, a poslednja listu "Danas" 9. avgusta 2000. Među prorežimskim medijima, kažnjeni su "Borba", "Politika", "Večernje novosti" i RTS, ali su te kazne bile neuporedivo niže od ostalih.

U međuvremenu, jasno je da nadležni nisu živeli u neznanju ili iluziji da zapravo čine dobro. "Glas javnosti" je u to doba došao do izveštaja SL/98 kojim svojevrsni "načelnik" gradskih sudija za prekršaje Dobrivoje Glavonjić referiše o prvim rezultatima primene. Radmilu Višić, zamenicu ministra informisanja i Vučićevu desnu ruku, on obaveštava o periodu od 23. oktobra do 26. novembra, kada je – kako se navodi – izrečeno "pet visokih novčanih kazni, 246 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka je odbačeno, a izdata su tri rešenja o obustavljanju postupka.

Zanimljivo je da su bukvalno sve odbačene prijave potekle iz Demokratske stranke koja se – da bi nekako uzvratila udarac i pokazala svu apsurdnost novog zakona – do iznemoglosti žalila na "Politiku", "Borbu", "Večernje novosti", "RTS", Karićev BK Telekom, radikalske "Zemunske novine". Zahtevi demokrata, kako kaže Glavonjićev izveštaj a prenosi "Glas javnosti", nisu odbijeni, već "odbačeni bez ikakve dalje rasprave".

Sve to u prevodu znači da se svesno išlo na uništenje medija, da nikoga nije bilo briga zbog čega će tačno mediji da stradaju i šta je zapravo posao medija.

Dvadeset godina kasnije, čovek na čiji sto su dolazili ovakvi izveštaji uporno ponavlja kako se zalaže za slobodu medija, ali ga oni – eto – ne poštuju i ne cene. Ministar informisanja u vreme donošenja i primene tog i takvog zakona, danas javno proziva, selektuje i targetira novinare. Iako zvuči više nego sumorno, gotovo beznadežno, to zapravo ne pokazuje da pravda nije dostižna. To je samo znak da pravda mora da se čeka duže nego što je to moglo da se pretpostavi.

Jer, računi iz 1998, 1999 i 2000, kao i računi iz poslednjih šest godina, takvi su i toliki – da jednostavno moraju doći na naplatu. Tu nema zastarevanja.

Tamara Skrozza