Intervju – Peđa Mitrović, odbornik u Skupštini Grada Beograda:
Šampioni krečenja i subvencija

"Svi ti rezultati kojima se hvalimo – rekordne investicije, rekordno smanjenje nezaposlenosti, rekordan rast plata – sve se to ne odražava na jednom od najvažnijih pokazatelja, a to je stopa privrednog rasta. Ovim tempom rasta, mi nijednu zemlju – od Hrvatske pa naviše – nećemo nikad da stignemo. Zaista ne mogu da verujem da bilo ko govori o tome da smo mi sad na dobrom putu i u ne znam kakvom preporodu – ne samo da nikada nećemo stići zemlje Zapada, nego samo možemo da maštamo da ćemo stići Češku ili Poljsku"

"Kada ste deo sistema, posmatrate kako sistem funkcioniše iznutra i vidite kakve sve probleme taj sistem ima. Sa druge strane, vidite i apsolutni nedostatak političke volje kod vladajuće stranke da se te stvari reše", objašnjava za "Vreme" ekonomista Peđa Mitrović razloge zbog kojih je nedavno ušao u politiku.

Mitrović je duže od tri godine radio kao konsultant Svetske banke i UNDP pri Vladi Republike Srbije na projektima unapređenja konkurentnosti i izgradnji kapaciteta u javnoj upravi. Na beogradskim izborima 4. marta ove godine bio je na izbornoj listi "Dragan Đilas – Beograd odlučuje, ljudi pobeđuju" i ušao je u gradski parlament kao odbornik.

"Meni je primarni motiv za ulazak u politiku bio da se ojača opozicija, čije je stanje znatno narušeno zbog političkih pritisaka, hapšenja i blokade medija, kao i da se znanje koje sam skupio radeći u državnoj upravi prenese opoziciji – i kada je reč o načinu rada, i kada je reč o informacijama", kaže Mitrović.

"VREME": U redu, videli ste iznutra probleme. Koji su najveći problemi?

PEĐA MITROVIĆ: Trenutno je najveći problem odsustvo bilo kakve političke volje da se sprovedu reforme u Srbiji. Uprkos tome što se non-stop priča o reformama, i uprkos tome što i predstavnici međunarodnih institucija i strane diplomate pohvaljuju reforme, u prethodnih nekoliko godina nema nijedne reforme.

Pa je l’ to neka međunarodna zavera, o čemu je reč?

Mislim da je reč o običnoj površnosti, ništa više.

Sad ozbiljno, na koje reforme mislite?

Poreski sistem je veoma problematičan. Postoji veliki broj oslobađanja i izuzetaka od oporezivanja. Stvara se problem pravičnosti – da neko ko ima 20.000 dinara ne plaća isti porez kao neko ko ima 20000 dinara, zbog kriterijuma koji nisu ekonomski nego politički. Tu se onda stvara prostor za sivu ekonomiju. Ministar finansija je najavio da će ići u Slovačku da se upozna sa poreskim sistemom te zemlje – izuzetno je zanimljivo da ministar finansija ne zna kako funkcioniše slovački poreski sistem i da mora da ode u Slovačku da bi se sa njim upoznao.

Potom, ogroman problem su parafiskalni nameti – to su de facto porezi koje lokalne samouprave razrezuju ni za šta. Lokalne samouprave nisu na sistemski način onemogućene da donose takve propise. To je jedan od najnepovoljnijih aspekata poslovanja u Srbiji – nije samo reč o predvidljivosti poslovanja, već i o komplikovanosti sistema, uz poreze koji i nisu mali. Opterećenje na zarade je izuzetno visoko – možda ne za strane investitore, ali svakako jeste za domaće preduzetnike, što se vidi iz raspodele zarada koju odnedavno objavljuje Republički zavod za statistiku: postoji ogromna koncentracija formalnih zarada na minimumu, oko 25 hiljada dinara, a onda vidite da je ta raspodela "ujedena" na dva mesta, oko 35–40 hiljada, i još jednom, na višem iznosu. A to govori da privatnici ne prijavljuju radnike na pun iznos zarade jer im je to potpuno neodrživo.

Evo, smanjeno je opterećenje na zarade sa 63 na 62 odsto.

Da, to će izuzetno pomoći poboljšanju privrednog ambijenta. Takođe, stalno se pominju strane investicije, da smo mi šampioni, da prikupimo više nego svi drugi, a niko ne priča o domaćim privatnim investicijama. Ne postoji nijedna direktna statistika koja će da kaže koliko je ovih investicija u Srbiji iz godine u godinu. A godišnji rast privatnih investicija je manji od rasta BDP-a. To znači da domaći investitori neće da investiraju, što dalje znači da se aktuelna ekonomska politika uopšte ne bavi domaćim investitorima – nema ih na mapi, domaće investicije istisnute su postojećim propisima. A to nije održivo. Strane direktne investicije (SDI) su važne, ali ne može se razviti privreda samo na stranim investicijama.

To je malo paradoksalno. Kakav interes imaju strani investitori da dođu, ako domaći ne vide razlog da investiraju?

Dva su razloga. Jedan je čista sreća ove vlade da upadne u globalni trenutak velike ekonomske ekspanzije. Nakon krize iz 2008. i 2009, pa nakon krize evrozone iz 2010. i 2011, Evropska centralna banka je odlučila da vodi relaksiraniju monetarnu politiku i da ubrizgava likvidnost u privredu. I sada privrede Evrope rastu dosta brže nego u prethodnim periodima – evrozona raste oko 2,8 odsto, što je prilično pristojna stopa rasta za nju. A kada imate toliku likvidnost u evropskom privrednom sistemu, postoji višak novca koji negde mora da se plasira.

Po sili stvari, jedan deo novca se prelio u Srbiju. Otuda SDI. Mi nemamo neki izuzetan ambijent, niti poboljšanje ambijenta koji bi generisali nekakav izvanredan rast SDI – to je pre svega eksterno generisano. Druga stvar koja dovodi strane investitore jesu subvencije. Istina je da sve zemlje centralne i istočne Evrope (CIE) daju subvencije za privlačenje investitora, ali to nije održiv način privlačenja investicija. To su fabrike vrlo niske tehnološke intenzivnosti, sa visokim učešćem rada i niskim stepenom obrade proizvoda – postala je paradigma da je Srbija zemlja za motanje kablova. Sve investicije su dobrodošle, ali ovo je "autsorsovanje" nemačkih i italijanskih kompanija, koje izmeštaju proizvodnju u Srbiju, zato što je rad relativno jeftin u odnosu na Evropu, a postaje relativno jeftin i u odnosu na Kinu.

Tu ne postoji nikakav plan da se postojeća proizvodnja digne na viši nivo, nego će na sadašnjem nivou i ostati. Posledica toga je da te investicije koje dovodimo i koje jesu visoke, oko 2,5 milijardi evra godišnje, nemaju značajnijeg efekta na privredni rast. Privredni rast u Srbiji danas je apsolutno najniži među svim zemljama CIE – za proteklih šest godina, od 2012. do 2017, privreda Srbije je porasla za šest odsto. Prva sledeća zemlja je Hrvatska, mislim oko osam odsto. A Rumunija je daleko iznad nas, porasla je za više od 20 odsto.

Svi ti rezultati kojima se hvalimo – rekordne investicije, rekordno smanjenje nezaposlenosti, rekordan rast plata – sve se to ne odražava na jednom od najvažnijih pokazatelja, a to je stopa privrednog rasta. Ovim tempom rasta, mi nijednu zemlju – od Hrvatske pa naviše – nećemo nikad da stignemo. Zaista ne mogu da verujem da bilo ko govori o tome da smo mi sad na dobrom putu i u ne znam kakvom preporodu – ne samo da nikada nećemo stići zemlje Zapada, nego samo možemo da maštamo da ćemo stići Češku ili Poljsku.

Osim poreskog sistema, koje reforme još nedostaju Srbiji?

Drugi stub reforme mora da bude reforma propisa – preveliko je administrativno opterećenje privrednika, taj tzv. red tape. Recimo, u prethodnoj vlasti, Ministarstvo zdravlja je donelo pravilnik – a ministar je bio iz G17 plus – kako optičarska radnja treba da izgleda: koliko kvadrata treba da ima prodajni prostor, pa mora da ima ostavu, garderober itd. Na te propise mislim. NALED i Savet stranih investitora kroz svoje godišnje izveštaje skreću pažnju na probleme koje izazivaju ti propisi, ali te knjige se uopšte ne smanjuju. Naravno, tu su još reforma javne uprave i javnog sektora, a izuzetno važna je i reforma pravosudnog sistema – ali ne u ovom smeru u kome sada ide.

Da pređemo malo na lokalne teme. Skupština Grada Beograda usvojila je početkom oktobra drugi rebalans budžeta za svega tri meseca. Kako ste vi videli ovaj poslednji rebalans?

Činjenica da je prethodni rebalans donet 29. juna dosta govori o njihovim kapacitetima da planiraju. Mada, mislim da je ovo pomalo i svesno urađeno, da se neke političke odluke odlože za jesen, da se napravi raskorak.

Na šta mislite?

U julu su progurali prvo smanjenje investicija, onda su kasnili sa kapitalnim rashodima – sada nema izvršenja kapitalnih rashoda na planiranom nivou – a potom su odložili i povećanje subvencija za gradski prevoz. Ključna stvar drugog rebalansa jesu subvencije za javni prevoz. Pre četiri godine bile su 14 milijardi dinara, a sada su povećane na 27 milijardi dinara, što su sigurno rekordne subvencije u poslednjih 10 godina.

Više od 200 miliona evra?

Tako je. To nije samo za GSP, već i za privatne prevoznike. Mislim da je to bila ključna stvar ovog rebalansa – da se uštedi na kapitalnim rashodima. Oni su smanjeni na 11,4 odsto i sigurno ni toliko neće biti realizovano. Tu je, dakle, napravljena redistribucija – od investicija ka subvencijama za javni prevoz. Fiskalni savet je u nekoliko navrata upozoravao da će gradski prevoz postati veliki problem za javne finansije Beograda, i evo, obistinjuje se.

Čime je obrazloženo to povećanje davanja privatnicima?

Nije obrazloženo uopšte. U rebalansu piše za šta se izdvaja, ali ne zbog čega. Na Komisiji za budžet i finansije Grada Beograda, što je nešto poput Odbora za finansije u republičkoj skupštini, nije bilo reči o tome. Ja sam postavio neka druga pitanja, jer tu postoji još spornih stvari, a ostalo je da sami vidimo o čemu se radi u vezi sa gradskim prevozom.

I o čemu se radi?

Još uvek ne znamo. Naša pretpostavka je da se broj polazaka autobusa GSP-a smanjio, a da se povećalo učešće privatnih auto-prevoznika, koji imaju veće troškove.

Kako privatnici imaju veće troškove od GSP-a?

Mislim da dobijaju veće subvencije po kilometru, što je onda podiglo rashode za gradski prevoz. Kada izađete za govornicu u gradskoj skupštini i kažete da je to ogroman skok i eksplozija izdataka za gradski prevoz u poslednjih nekoliko godina, oni negiraju. Na prvom rebalansu Goran Vesić je dobacivao sa mesta da to nije tačno, da nije istina, a kada sam završio, on je izašao i rekao, evo, mi ćemo krenuti sa restrukturiranjem gradskih javnih preduzeća i gradskog prevoza, i u planu je da mi to dovedemo u red. To je rečeno u junu, to je rečeno ponovo sada u septembru, ali ništa se realno nije desilo u međuvremenu.

Osim što se ništa ne događa u vezi sa GSP-om, iz budžeta može da se vidi i da se neprestano odlažu rekonstrukcije ulica u sektoru za investicije. Gradski budžet za 2018, iz decembra 2017, predvideo je oko pet milijardi dinara za Sekretarijat za investicije, a poslednjim rebalansom je predviđeno tek nešto iznad dve milijarde. Zašto se to događa?

Kao što prave drugi rebalans za tri meseca, tako je i ovo, po mom mišljenju, problem kapaciteta gradske uprave. Oni očigledno nisu ni sposobni ni stručni da stvari koje planiraju zaista i realizuju.

Šta zapravo govori o gradskim vlastima novi rebalans za tako kratko vreme?

Meni govori da tu ne postoji ozbiljna ekspertiza u oblasti planiranja bilo kakve gradske politike. Cela politika gradske vlasti, koju trenutno vodi SNS, prilično je ad hoc, nema tu vizije kako grad treba da se razvija, niti ima sistematskog planiranja. Pogledajmo sledeću činjenicu: investicije su sada kritično niske u gradu, na to upozorava i Fiskalni savet, a gradska vlast se hvali time da je investiciona aktivnost nikad življa i da se investira više nego ikada. A reč je, zapravo, o kozmetičkim promenama – okrečili su fasade, popločavaju centar grada, uređuju prostor oko "Beograda na vodi", uređuju Trg Slavija – a gradu je zapravo potrebno ulaganje u infrastrukturu. Mi sada za subvencije izdvajamo više nego za investicije, što niti je logično, niti je održivo. Moraju da se menjaju vodovodne i toplovodne cevi, da se pravi kanalizacija – potpuno mi je neshvatljivo da se izdvaja novac za gondolu, koja sasvim sigurno neće biti nikakva turistička atrakcija, a da prigradska naselja nemaju kanalizaciju. Zaista ne mogu da shvatim da su to prioriteti razvoja grada.

A i ti troškovi za gondolu stalno rastu – prošle godine je bilo planirano 200 miliona dinara, ove 600, jarbol je sa 130 došao na više od 400 miliona dinara, a usput je i skraćen za trećinu. Postoje li uopšte neka objašnjenja za sve ovo u budžetu?

Oni ne daju obrazloženja kad predlažu rebalans. Navedu u jednoj ili dve rečenice da se to menja, ali ne i zašto se menja. I sad kad otvorite rebalans i vidite da ima 50-ak takvih stavki koje se menjaju, a ne znamo zašto, vi nemate prostor u gradskoj skupštini da otvorite sve te teme. I to je ogroman problem sa kojim se kao predstavnik opozicije suočavate, treba odjednom da pokušate da pokrijete sve te oblasti.

A na toj Komisiji za budžet, postoji li prostora za razgovor o ovim stvarima?

Zasedanje Komisije za budžet i finansije Grada Beograda je vremenski ograničeno na manje od pola sata i zakazuje se pre sednice skupštine. I onda, dok ispunite sve procedure, ostane vam veoma malo vremena da postavite pitanja. Moje pitanje prošli put bilo je da nam dostave spisak svih softvera koji su nabavljeni u proteklih nekoliko godina, njihove cene i od kojih kompanija su nabavljeni. Ovim rebalansom je planirano oko 350 miliona dinara više za nabavke softvera, a u proteklih nekoliko godina došlo je do skoka rashoda sa 100 na više od 800 miliona dinara u ovu svrhu. To je pitanje na koje još nismo dobili odgovor, a to je izuzetno zanimljiva tema, jer mislim da je to potencijalno ozbiljna korupcija u nabavci softvera.

Na osnovu čega to tvrdite?

Na osnovu svog iskustva, odnosno rada u državnoj upravi. Kada radite sa državnom upravom, možete da naslutite kako ti procesi nabavke softvera izgledaju – postavljaju se nerealni zahtevi kako softver treba da izgleda, pa se on više puta redizajnira dok je još uvek u fazi programiranja, a onda, kad vam se softver isporuči, na kraju ga obično ne koristite. A sve te dodatne usluge koje tražite se dodatno naplaćuju. Deluje da tu postoji prostor – ako ne za korupciju, da budemo konzervativni i ne optužimo nikoga – a ono sigurno za neracionalno trošenje novca.

Osim rebalansa, u Skupštinu Grada je, navrat-nanos, veče pred sednicu, poslat i rebalans poslovanja gradskih javnih i komunalnih preduzeća. Zašto to nije poslato zajedno i šta se menja u planu poslovanja ovih preduzeća?

Njihovo obrazloženje za rebalans plana poslovanja javnih preduzeća bilo je da prvo mora da se donese rebalans budžeta, a tek nakon toga da se usvoje rebalansi planova poslovanja: sve to se, zapravo, desilo na istoj sednici. Taj ogroman materijal nam je dostavljen uveče, na disku, i naravno, niko nije mogao da prođe kroz njega do sednice. To se radi sa jasnom namerom – gradska vlast nam ne ostavlja dovoljno vremena da mi prođemo detaljno kroz ta dokumenta. Reč je o ogromnoj dokumentaciji koju morate da pročešljate da biste videli šta se dešava. Mislim da gradske vlasti računaju na to da ovako mogu mnoge stvari da proguraju – te dokumentacije ima dosta, imamo zasedanje barem jednom mesečno, a u poslednje vreme i češće, jednom u dve nedelje. I onda, kada nam dostave još dokumenata iz neke nove oblasti, vi fizički ne možete sve to da pročitate.

Međutim, za mene je bilo sporno u samom budžetu da su javna preduzeća povećala uplate u gradski budžet sa 500 miliona dinara iz 2012. godine na 5,5 milijardi dinara ovim poslednjim rebalansom. To je izuzetno čudno – čak i da restrukturirate poslovanje javnih preduzeća i dovedete ih u dobro stanje, to je i dalje impresivan rezultat. U tom domenu jesam ušao u poslovanje JP, i zaključio da javna preduzeća posluju lošije nego 2012. godine – njihova poslovna dobit je manja nego 2012.

Postoje dva moguća razloga za veće uplate u budžet. Jedna je da oni nešto ne rade dobro sa revalorizacijom – ako, na primer, "Beograd put" ima 100 zgrada, s vremena na vreme treba proveriti u kakvom su stanju te zgrade i otpisati neki deo njihove vrednosti. Isto to treba da se radi sa potraživanjima – postoje potraživanja koja se godinama "skupljaju", ne naplaćuju, i u jednom trenutku treba napraviti presek stanja i otpisati nenaplativa potraživanja. Ti otpisi imovine i potraživanja danas su mnogo manji nego što su bili pre. Može biti da oni ne rade realnu procenu imovine i potraživanja, što bi onda značilo da je sva neto dobit javnih preduzeća zapravo fiktivna, jer se ovi otpisi odbijaju od poslovne dobiti, što sve utiče na neto dobit.

Drugi scenario je sledeći: ako oni rade sve fer i korektno, u skladu sa računovodstvenim standardima, onda je problem u tome što vi imate previsoku cenu usluge. Smisao javnih i komunalnih preduzeća nije da isplaćuju dividende vlasnicima, jer su to sve monopoli koji nemaju konkurenciju – toplane, groblja, "Beograd put" (a tome sada služi dobit, da se finansiraju gradski projekti) – nego je njihov smisao da pružaju usluge i prodaju proizvode građanima po pristupačnim cenama, uz zadovoljavajući kvalitet. Bez profita, jer, kada ste monopolista, najlakše je da ostvarite profit. Neki od ta dva scenarija je u toku.

U redu, niste onda uspeli da pročitate šta piše u vezi sa tim javnim preduzećima. Da li ste se do sada upoznali sa materijom?

Ne, jer su se u međuvremenu otvorile druge teme, a za tu sednicu smo se detaljno bavili rebalansom.

U suštini, vaša grupa u Skupštini Grada i dalje ne zna šta piše u toj dokumentaciji.

Ne. Ali počeli smo da skupljamo sve bilanse i sve planove poslovanja svih gradskih preduzeća u poslednjih nekoliko godina, sve budžete lokalnih zajednica, opština... Problem je što za poslednjih nekoliko godina opozicionog delovanja to nije rađeno, i onda nemate nikakvu infrastrukturu koju ste nasledili, pa da sednete i pođete od nečeg što već postoji, da samo nastavite da analizirate – da imate neke nalaze, neke baze podataka, pa da to bude osnova našeg sadašnjeg delovanja. Ali, pošto to ne postoji, mi sad radimo sve iz početka, gradimo ceo sistem. Postoje dokumenta odranije, ali ne postoji sistematizovana baza podataka, koja je neophodna.

Radmilo Marković