Koncert:
Preko zida

Nakon koncerta u dvorani Bataklan, ima se utisak da Echo and the Bunnymen zaslužuju višu poziciju

Za "Vreme" iz Pariza

Koliko god se bendovi sa višedecenijskim muzičkim stažom trudili da s vremena na vreme obraduju fanove novim albumima i pesmama, publika na njihovim koncertima uvek traži najveće hitove i pesme koje su stekle status evergrina. Echo and the Bunnymen, kultni post-pank bend osnovan 1978. u Liverpulu, dobro je razumeo takvu poruku. Na aktuelnoj turneji kojom promovišu najnoviji album The Stars, the Oceans & the Moon, ovi veterani britanske indi scene zaustavili su se 5. novembra i u Parizu, održavši sjajan koncert u čuvenoj pozorišnoj dvorani Bataklan, koja se pre tri godine našla na naslovnim stranama svetskih medija kada su teroristi, na nastupu američkog benda Eagles of Death Metal, ubili 90 ljudi. Tokom koncerta Echo & the Bunnymen, ovaj prostor projektovan u drugoj polovini 19. veka u stilu kineske pagode, gotovo idealan ambijent za muzičke događaje, bio je gotovo dupke pun.

U jednom od skorašnjih intervjua, pevač grupe Ijan Mekaloh priznao je da je dugo želeo da iznova snimi – ili "transformiše" kako se izrazio – neke od najvećih hitova Echo & the Bunnymen, nezadovoljan svojim glasom i pevačkim učinkom od pre više decenija. Ova transformacija postignuta je na novoj ploči zahvaljujući i pratećem kamernom orkestru, koji je ove rokenrol pesme učinio više "klasičnim". Iako su na poslednjem albumu, koji uzgred budi rečeno, ima svega dve nove pesme, aranžmani njihovih antologijskih hitova radikalno izmenjeni i svedeni gotovo na akustični nivo, na koncertu u Parizu je, ipak, bila potpuno drugačija priča.

Popularni "Banimeni" publici su predstavili sirove, gitarske verzije probranog materijala iz svoje četrdeset godina duge karijere, sa posebnim akcentom na pesme nastale tokom najkreativnijeg perioda benda s početka 80-ih. Već uvodna Going Up, zatim Rescue, All That Jazz i spektakularno izvedena Over the Wall, bile su himne jedne generacije i skoro da ništa nisu izgubile od autentičnosti i snage. A kao što i naziv poslednje numere sugeriše, tutnjava sa koncerta sigurno se čula i "preko zida" Bataklana.

Frontmen grupe čak je i svojim izgledom pokazao da je u potpunosti prigrlio eru iz koje je muzički potekao: neizbežna tamna garderoba, naočare za sunce, razbarušena kosa i suzdržan scenski nastup karakteristični su za Mekalohovu pojavu već decenijama unazad. Sjajni gitarista Vil Sardžent, inače jedini stalni član Banimena od njihovog osnivanja, efektno je upotpunjavao promukli Mekalohov glas psihodeličnim gitarskim linijama i rifovima. Ostatak benda činili su mlađi muzičari, koji su skladno i precizno doprinosili harmoniji i energiji dinamičkog dua ove grupe.

"Da li su ovde svi Francuzi?", u jednom trenutku upitao je Mekaloh prisutne, a nakon glasnog i odrečnog odgovora publike, usledila je Villiers Terrace, još jedna kompozicija sa njihovog debi albuma Crocodiles iz 1980. godine. Bend je tokom izvođenja pesama vešto ubacivao fragmente numera brojnih muzičara koji su uticali na njihovo muzičko sazrevanje, pa su se tako "čuli" i Dorsi, Dejvid Bouvi i Lu Rid.

Na koncertu je došlo i do manjeg incidenta. U jednom trenutku, pevač isprovociran ponašanjem očito pripitog gosta koji je često i uvredljivo dobacivao članovima grupe, zatražio je od obezbeđenja da ga izbace, rekavši da se kojim slučajem to desilo na svirci u Liverpulu, "ovog kretena bi već isprebijali drugi iziritirani posetioci".

Publika, koja je do tada sedela baš kao u pozorištu, istina na predlog pevača da ustanu i priđu bini, oduševljeno je skočila sa plišanih crvenih sedišta i do kraja koncerta gurala se i poskakivala ispred pozornice. Jedan od vrhunaca koncerta usledio je kada su se začule melodije verovatno najprepoznatljivijih numera ovog sastava – Killing Moon i Lips Like Sugar. Iako su posetioci energično cupkali ispred bine, prema proceni vašeg izveštača, većinu prisutnih činili su ljudi koji imaju oko pedeset godina.

Imajući u vidu šta se danas sluša i prati među tinejdžerima, nije ni čudo što Echo & the Bunnymen nisu uspeli da se povežu sa mlađom generacijom slušalaca. Nakon dva bisa, usledila je i poslednja pesma večeri, balada Ocean Rain, u kojoj je Vil Sardžent tokom solo deonice pokazao zašto se smatra jednim od najboljih gitarista svoje generacije.

Nakon svega što su pokazali na ovom koncertu, ima se utisak da je Ijan Mekaloh s razlogom ogorčen što njegovi Banimeni nikada zapravo nisu izašli iz andergraund okvira. Ostali su u senci daleko uspešnijih generacijskih bendova, od kojih su U2, The Cure ili Simple Minds najpoznatiji. Svi oni počeli su gotovo u isto vreme kada i bend iz Liverpula, imali su sličan muzički izraz i, što je najvažnije, traju do današnjih dana. Za razliku od Banimena, pomenute grupe napravile su uspešniju muzičku tranziciju i otisnule su se u šire (i svakako isplativije) vode kvalitetnog pop-rok mejnstrima. Zato je i koncert u dvorani Bataklan jasno pokazao gde su Echo & the Bunnymen danas, a gde su možda mogli da budu.

Uroš Mitrović