Nuspojave Đilkoš u tranzitu Čemu nas uči sudbina Nikole Gruevskog, ili: šta ostaje od kokošarenja kad mu svučete pompeznu maskirnu odoru "državotvornosti"

piše: Teofil Pančić

Eto nama istorije na delu, takoreći u živom prenosu: u utorak poslepodne, baš u vreme nastanka ovog teksta, svi tzv. regionalni mediji zabrujaše o Fejsbuk objavi Gruevski Nikole, bivšeg premijera ("Severne") Makedonije, i sadašnjeg begunca od zakona i pravosuđa te iste države: "Јас сум во Будимпешта сега, и побарав политички азил од Унгарските власти." Zvanične potvrde istinitosti njegove lokacije još nema ni sa jedne strane, ali teško da bi Gruevski imao motiva da laže o tome. Utoliko pre što Orbanova Mađarska zaista deluje kao "sigurna kuća" za političke siročiće desno-populističko-kleptokratskog tipa.

Čemu nas uči bizaran/mizeran kraj jedne gromopucatelne balkanske političke karijere? Eh, duga je to priča, sa bezbroj rukavaca... Recimo da je ovo jedan od njih.

Kada vas na granici jedne male, siromašne, skenjane države dočeka SMS poruka "Welcome to the cradle of civilization", znate da ono što vam takvu poruku šalje ima neki prokleto ozbiljan problem; recimo da je to problem s identitetom, samorazumevanjem, u neku ruku i sa samom odraslošću (nemaju, vidimo, samo pojedinci krize prekomerno produžene adolescencije!) a stra’ota jedna šta se sve iz tog problema može izroditi, kakva čuda i pokore, kakav belaj i kalabalak. Kada sam prvi put ulazio u Makedoniju tada još uveliko razbokorenog, bahatog i silnog Nikole Gruevskog, sve mi je to bilo na neki pomeren način zabavno, ali mojim skopskim prijateljima ništa nije bilo smešno: na spomen te i drugih uvrnutosti ophrvao bi ih nemoćan stid. Izvinjavali su se kao da su lično slali te poruke, kao da su osobno nagrdili Skoplje kretenskim kvazispomenicima i nakaznim zgradetinama u sehr nadobudnische gastarbeiter stilu. Izgledalo je tada, pre samo nekoliko godina, da je makedonsko građansko društvo – kako god da tumačimo taj po naravi fluidni pojam – nemoćno i na kolenima pred tim lukavim i okretnim, mada opet i ubogo priprostim palanačkim đilkošem i pred njegovom političko-interesnom mrežom koja je kao paučina prekrila i zatočila Makedoniju, iživljavajući se nad njom na sve moguće načine, od besomučne, jedva prikrivene pljačke njenih resursa, pa do idiotske "antičke" fabrikacije makedonskog identiteta, koja je kod razumnijih Makedonaca izazivala sramotu i mučninu, a u okolnim zemljama neretko i plitku sprdnju, kao da se to "nama" ne bi moglo desiti. E pa, desilo se. I grđe od toga.

Pola decenije kasnije, Makedonija se, ma koliko sporo i teško i teturavo, izvlači iz tog košmara, a s njegovom vodećom personifikacijom pravog posla više i nemaju političari (jer nikakve tu istinske političke supstance više nema, a zapravo je nikada nije ni bilo), nego policajci i sudije – što je dilberima ove sorte svakako i primerenije. Mada bi ga nekakav, recimo, istorijski sud teretio za mnogo ozbiljnije stvari i fundamentalnije štete, Gruevski je, u pravosudnom smislu, "pao" onako kako već padnu sve jajare i kokošari: na banalnoj, prostačkoj pohlepi. Recimo, ovo za šta su mu pravosnažno rebnuli dve godine je protivzakonita kupovina luksuznog blindiranog mercedesa, tobože za potrebe MUP-a Makedonije, a zapravo namenjenog vozikanju njegove visoke premijerske guzice. Još nekoliko procesa za slična i gora kokošarstva je u toku. I mada bi mu mnogi, pa i ja koji to kibicujem sa strane, u srcu radije sudili za političko-estetske zločine i nepočinstva, ovako je uistinu bolje: kokošarski procesi svode seoske opsenare i provincijske gulanfere tipa Gruevskog na realnu meru.

A to što se mali đilkoš, mada preventivno lišen pasoša, dočepao bratske Mađarske (nagradno pitanje: koja se zemlja nalazi nekako baš tačno između Makedonije i Mađarske, i ko u njoj vlada? I ima li slučajno neke veze što su Vučić i Gruevski najbliži politički pobratimi?) možda je šlampavi propust makedonskih Organa, a možda je i nečiji politički kalkil, ne baš nerazuman: zašto od bata Grue praviti martira, pa makar i kokošarskog žanra, kad ga se već može lepo dati u izvoz? Pa neka Orban Viktor zakiti rever njime, lepo će mu stajati.

Dobro, reći će neko, ali nisu li to naposletku ipak makedonska posla, tj. kakve to veze ima s "nama"? O, naivnosti! Skoro su identični i ideološki obrasci i praktični mehanizmi po kojima je nekadašnja makedonska vlast zasela za kormilo države koju će potom sistematski brukati i unazađivati, i oni po kojima je aktuelan srpski režim osedlao Srbiju, pa ne pušta dizgine. A pri tome su i jedni i drugi svih ovih godina imali uzor i inspiraciju u Viktor-bačiju, peštanskom hazjajinu, dokazanom maestru kombinovanja mračnjaštva i kleptokratije, te glavnom dileru političkih toksina za regione srednje i južne Evrope.

Sećam se, kada je Gruevski bio na vrhuncu, ovi su naši tek hvatali pravi zalet; kada je ovaj posrtao, oni su mu pružali podršku na i preko ruba dozvoljenog u susedskim odnosima; kada je napokon pao, niko izvan Makedonije nije bio ljući i ucveljeniji od njih. Ali, nije to bilo mnogo više od projekcije: naričući nad njim, bajanjem su razgonili mogućnost da jednog lepog dana prođu kao on. Nema tu ničega neobičnog, jer oni najbolje znaju da su kolege po jajarstvu i kokošarstvu pompezno zaodenutom u "državotvorne" maskirne odore. Doduše, logika i iskustvo nam govore da to što dvojica čine isto još ne mora da znači da će i iste konsekvence istrpeti. Ne mora, ali može, štaviše: trebalo bi. I zato, valja na vreme dati koristan savet onima kojih se to tiče: gospodo, obratite posebnu pažnju na Horgoš, Kelebiju, Đalu i Bački Breg.