VREME 540, 10. maj 2001. / VREME
Leševi u Dunavu:
Tovar strave
Skandal sa telima iz pećke hladnjače preti da uzdrma vrh bivšeg i sadašnjeg sistema bezbednosti
|
Ko god je imao iluziju da je moguće nekako zabašuriti posledice kosovskog rata doživeo je ovih dana grubo podsećanje. Zasad neutvrđen broj leševa, gotovo izvesno žrtava ratnog zločina, bukvalno je isplivao na površinu Dunava, na suprotnom kraju Srbije od mesta na kome su najverovatnije pobijeni. Tekst o ovom događaju, objavljen u provincijskom listu dve godine docnije, pokrenuo je jednu od najneprijatnijih afera sa kojom se nova vlast do sada suočila. Leševi iz hladnjače izvučene iz reke nedaleko od Kladova ponovo su otvorili ne samo pitanje zločina počinjenim na Kosovu nego i ništa manje morbidnu priču o pokušajima da se ti zločini prikriju. Nezgoda je u tome što su ljudi kojima je povereno da istraže slučaj po funkciji morali biti upleteni u njega od početka.
RONILAČKA PRIČA: Događaj o kome je dve godine brujalo Kladovo verovatno nikada ne bi prevazišao lokalne okvire da nije bilo Dragana Vitomirovića, penzionisanog službenika Resora državne bezbednosti koji se dao u novinare, i njegovog lista "Timočka krimi revija." Vitomirović je u toj reviji na pet strana objavio priču zasnovanu na svedočenju Živojina Đorđevića, profesionalnog ronioca iz Kladova. Đorđević je detaljno opisao kako je 6. aprila 1999, tokom NATO bombardovanja, bio angažovan pri izvlačenju hladnjače sa dna Dunava kod mesta Tekija, nedaleko od Kladova. Hladnjaču su u vreme niskog vodostaja primetili ribolovci, i o tome obavestili lokalnu policiju, koja je, pretpostavljajući da je reč o saobraćajnoj nesreći, preuzela rutinske mere i obavestila okružno javno tužilaštvo. Đorđevićev zadatak bio je da za kamion zakači sajlu kako bi dizalica mogla da ga izvuče na suvo. Ubrzo se, međutim, ispostavilo da u ovom poslu nije bilo ničeg rutinskog.
Najpre je primećeno, kada je pri prvom pokušaju pukla sajla, da je hladnjača mnogo teža nego što bi, s obzirom na veličinu, smela da bude. Sem toga, sanduk je bio zabravljen teškim lancem i katancem, što je prilično neuobičajeno kad je reč o transportu mesa. Kada je, uz pomoć jače sajle i veće dizalice pozajmljene iz hidroelektrane Đerdap, kamion konačno počeo da se zadnjim delom pomalja iz vode, to je vodilo prizoru koji niko ko se tog dana tamo zatekao od kraja života neće zaboraviti. "Taj zadnji deo smo malo podigli i pustili da se voda iscedi, kako bismo lakše izvukli kamion na obalu", ispričao je Đorđević objašnjavajući da je potom presečen lanac i otvoren sanduk hladnjače. "Iz hladnjače su počeli da klize leševi. Mnogo leševa žena, dece i staraca", stoji u tekstu "Timočke krimi revije." "Na nekim ženama su bile šalvare, neka deca i starci bili su goli. Jeziv prizor. Boško, kriminalistički tehničar iz OUP-u Kladovo, koji je stalno bio sa mnom, i ja zbunjeno smo se pogledali i pokušali da leševe vratimo unutra, jer su ljudi koji su prolazili putem već počeli da se okupljaju. Boška sam pridržao na rukama kako bi mogao da sa visine snimi unutrašnjost hladnjače. Onda smo brzo zatvorili vrata i pošli da obavestimo vrh OUP-a Kladovo." Hladnjača je, prema Đorđeviću, bila otežana blokovima betona i, sudeći po stanju leševa, gurnuta u Dunav negde uzvodno od Tekije bar nekoliko dana ranije.
|
ZATAŠKAVANJE: Nakon što je hladnjača sa jezivim tovarom konačno izvučena na suvo, pozvan je privatni pogrebnik iz Kladova da preveze tela u mrtvačnicu, ali je i tu došlo do neprilike jer je nesrećni čovek, kome nije saopšten broj "mušterija", došao sa samo četiri sanduka. Sve te komplikacije navele su Miroslava Srzentića, zamenika okružnog javnog tužioca, da početak istrage zakaže za sledeći dan. Istraga, međutim, nikada nije sprovedena, jer je tokom noći stopirana iz Beograda. Srzentić, koji je u međuvremenu unapređen u okružnog tužioca, tvrdi da mu je tadašnji šef Krsta Majstorović 7. aprila saopštio da "uviđaja neće biti", jer se "ništa nije dogodilo", te da se sve u vezi sa hladnjačom ima smatrati državnom tajnom. Srzentić kaže da mu je ovaj nalog teško pao, ali da se s obzirom na važeće ratno stanje nije usuđivao da mu se suprotstavi. Istog dana navodno je stigla nova hladnjača sa beogradskim tablicama, koja je posle pretovara otišla u pravcu Donjeg Milanovca. "Timočka krimi revija" dalje piše da je prva hladnjača, marke Mercedes, zelene boje i sa registarskim tablicama PE (Peć), sa imenom vlasnika albanske nacionalnosti na vratima, prazna odšlepovana u Petrovo Selo, gde se nalazi baza Specijalnih antiteroristikih jedinica (SAJ), i da je tamo dignuta u vazduh sa trideset kilograma eksploziva. Od nje je, kaže se, ostao samo deo branika, koji je odleteo čak u obližnji šljivik.
|
Nakon što je prestonička štampa preuzela šire izvode iz Vitomirovićevog teksta, ostali akteri priče potvrdili su iskaz ronilaca i dodali neke nove detalje. Navodi se, na primer, da je o slučaju odmah bio obavešten general Vlastimir Đorđević Rođa, tadašnji načelnik Resora javne bezbednosti, kao i da su fotografije leševa, koje je snimio pomenuti tehničar Boško, iz lokalnog OUP-a, prosleđene najpre u Bor, a zatim u Beograd. Jedino je glavni Vitomirovićev svedok, ronilac Živadin Đorđević, u naknadnim izjavama porekao neke od svojih prvobitnih navoda. U intervjuima koje je dao za televiziju YU info i, dan kasnije, za B92, Đorđević je izjavio da je leševa bilo svega tridesetak, da se ne seća pećkih tablica, a demantovao je i da je rekao da su neke žene nosile šalvare. Vitomirović je, pak, izjavio da je verno preneo Đorđevićeve reči, naveo je čak i telefonski broj vlasnika hladnjače sa vrata (029 22 997). On Đorđevićeve naknadne izjave smatra posledicom straha ili pretnji, jer trvdi da je i sam bio izložen pretnjama nakon što je štampao tekst. Pretili su mu, tvrdi, ljudi koji su se predstavili kao službenici MUP-a, i savetovali mu da u nacionalnom interesu prestane da se istražuje ovaj sučaj.
Kad se sve svede, vidi se da operativna istražna grupa koju je u utorak 8. maja ove godine formirao načelnik Resora javne bezbednosti Sreten Lukić neće moći na terenu da uradi bogzna šta. Leševi su odvezeni ko zna gde, onaj branik što je prilikom eksplozije odleteo u šljivik niko od brojnih novinara nije uspeo da pronađe, a nestale su i Boškove fotografije. Sve što imamo jesu iskazi svedoka, koje se, međutim, i pored izvesnih neslaganja isuviše dobro poklapaju da bi se mogle otpisati. Niko, uostalom, ne poriče da su u pitanju leševi dece, žena i staraca, i s obzirom na okolnosti prilično je izvesno da je reč o žrtvama ratnog zločina počinjenog na Kosovu.
SPALJIVANJE I DOPALJIVANJE: Tu ova inače zloslutna priča dobija još mračnije tonove jer postoje indicije da je tokom rata na Kosovu bilo sistematskih, i u načelu vrlo dobro organizovanih pokušaja da se prikriju razmere zločina i uklone tragovi. Američka mreža po imenu American Radio Networks objavila je krajem prošle godine veoma dobro dokumentovanu reportažu o tome da je veliki broj leševa Albanaca spaljen u visokoj peći kompleksa Trepča, i pri tom se pozvala na tvrdnje dvojice pripadnika Jedinica za specijalne operacije (JSO) koji tvrde da su neposedno učestvovali u tome. Leševi su, po iskazu jednog od njih koji se predstavlja kao "Branko", postavljani na gumene trake kojima se koks i ruda ubacuju u peć, i spaljeni na temperaturi koja je za nekoliko stotina stepeni viša od temperature u standardnom krematorijumu. Ideja je da bila da se uništi sve što bi moglo da posluži kao dokaz, čak i mikroskopski tragovi DNK. "Nije bila reč o tome da ih sakrijemo, već da ih sasvim uništimo", kaže Branko, "tako da bude kao da ih nikada nije bilo." Zanimljivo je da Branko navodi da su za transport leševa korišćene "manje hladnjače, obično one koje se koriste za prevoz mleka i sladoleda, sa po dvadeset do trideset leševa u jednoj turi". "Morali smo da pazimo da nas ne snimi NATO, iako je to usporavalo rad", objašnjava on.
Majkl Montgomeri, novinar koji je napravio ovu reportažu, kaže da su do njega doprle priče da su pojedine ovakve "ture" sa Kosova otišle i u užu Srbiju i uništene na druge načine, ali da nije uspeo da nađe neposredne dokaze. Potvrda da te priče možda nisu bez osnova došla je sa neočekivane strane: iz Vojnog suda u Nišu. Tamo je tokom suđenja grupi pripadnika VJ-a za ubistvo starijeg albanskog bračnog para na Kosovu – inače jedinog takvog suđenja održanog od rata naovamo – obelodanjeno da je jedan od optuženih, rezervista Nebojša Dimitrijević, bio član "jedinice za spaljivanje" leševa, dok je jedan svedok predstavljen kao član "grupe za dopaljivanje". Reagujući na tekst iz londonskog "Obzervera", u kome se postojanje ovih jedinica dovodi u vezu sa uništavanjem tragova ratnih zločina, Služba za informisanje GŠ VJ tvrdi da je reč o senzacionalističkoj dezinformaciji, jer "takve jedinice, iz sanitarih razloga, postoje svuda u svetu". To, međutim, ne deluje ni izbliza uverljivo (čemu dopaljivanje?), i od vojske se očekuje mnogo potpunije obrazloženje.
PARFEMISANJE: Ako se vratimo na hladnjaču iz Dunava, postaje jasno da se ključni podaci o tome šta se zaista dogodilo nalaze unutar republičkog MUP-a. Neko odatle je dao nalog da se iz Beograda pošalje hladnjača da pokupi leševe i taj neko zna gde ih je poslao i šta je bilo dalje. Ako to nije učinio lično general Vlastimir Đorđević Rođa, on bi po prirodi stvari morao da zna ko je izdao takvu naredbu. Rođa više nije načelnik Resora JB, ali je još uvek u službi, uglavnom na jugu Srbije, oko Bujanovca. Međutim, Rođa nije mogao da zaustavi istražne radnje koje je Srzentić već bio pokrenuo, već je to mogao učiniti samo tadašnji republički javni tužilac Dragiša Krsmanović, koji je danas pomoćnik u tužilaštvu. O tome gde su ljudi iz hladnjače pobijeni i zašto, morao bi nešto znati i Rođin naslednik na čelu RJB-a, general Sreten Lukić, koji je u to vreme bio koordinator svih jedinica MUP-a na Kosovu. S obzirom na to da je nalog da se formira operativna grupa došao upravo od Lukića, biće zanimljivo videti da li će se i on naći na spisku svedoka.
Za sada ima i više nego dovoljno razloga da se bude skeptičan prema postojanju političke volje da se ovaj slučaj rasvetli do kraja. Ukoliko se ispostavi da je jezivi tovar iz Dunava bio samo deo obimnijeg pokušaja uništavanja leševa, puna istraga o tome mogla bi da uzdrma niz veoma moćnih ljudi u organima bezbednosti, a uz to i njihove nove političke sponzore. Florans Artman, portparol Međunarodnog tribunala za ratne zločine, kaže za "Vreme" da su u Hagu "veoma zainteresovani za slučaj sa hladnjačom". "Jedva čekamo da se uspostavi saradnja sa Tribunalom koju su vaše vlasti obećale, kako bismo mogli da se uključimo u istragu", kaže Artmanova, podsećajući da optužnica protiv Slobodana Miloševića za zločine na Kosovu "još nije kompletirana". Izvori bliski istražiteljima Tribunala tvrde da postoje "jake indicije o sistematskom prikrivanju dokaza" i da oni "na tome uveliko rade", ali za sada odbijaju da daju detalje.
Prikrivanje zločina je takođe zločin, ne samo u Hagu već i pred domaćim pravosuđem, koje se ovih dana upinje da povrati davno izgubljen kredibilitet. Ono što je u interesu javnosti i pravde ne mora, međutim, nužno da bude u interesu političara, koji se još uvek ustežu da poljuljaju taj čamac. Kako inače objasniti kiselu i uglavnom zakasnelu reakciju najviših državnih funkcionera. Svi oni, sa izuzetkom Gorana Vesića koji je javno izneo svoju bojazan da će "ovakvih slučajeva biti još", ostavljaju utisak da bi voleli da ovaj slučaj nekako strpaju pod tepih. Ministar pravde Vladan Batić izjavio je da "nema nameru da se retroaktivno vraća na neki kamion", kao da je, ne daj bože, već bio u njemu. Savezni ministar policije Zoran Živković slučaj je komentarisao mahom u kontekstu nestalih Srba, a republički ministar policije Dušan Mihajlović, pet dana nakon što su svi vodeći beogradski listovi preneli Vitomirovićev tekst, izjavljuje da "ovih dana ne stiže da čita novine". Verovatno najoriginalniji komentar dao je predsednik Vlade Zoran Đinđić, koji je, odgovarajući na pitanje o mogućoj umešanosti generala Lukića u slučaj sa hladnjačom i ratne zločine uopšte, rekao da je prioritet njegove vlade borba protiv organizovanog kriminala. Ne pokušavši da dokazuje Lukićevu nevinost, Đinđić je rekao da su od ratnih zločinaca "mnogo opasniji oni što drže kockarnice i parfimerije".
Možda bi premijer ipak mogao da poštedi poneku parfimeriju: biće potrebno mnogo kolonjske vode da se pokrije onaj miris iz hladnjače.
Dejan Anastasijević