Jubilej:
Tipično za Bitef teatar

Biti drugačiji i biti svoj, biti poligon za mnoge umetnike a nemati svoj ansambl, ali imati svoju estetiku koja se sastoji od susreta različitih koji se međusobno poštuju i uvažavaju. To je tako drugačije od svega što živimo ovih godina

Pre trideset godina rediteljka, direktorka Ateljea 212 i direktorka festivala Bitef Mira Trailović pokrenula je, u nedovršenoj evangelističkoj crkvi, pozorište Bitef teatar. Četrdeset dve godine ranije reditelj i arhitekta Bojan Stupica u toj istoj zgradi držao je prve probe pozorišta u osnivanju – Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Nesuđeno sveto zdanje pored Bajlonijeve pijace otpočetka je imalo dobru energiju, kadru da podrži drugačije pozorište. Jer, kao što je JDP bio sasvim drugačiji od bilo čega pre njega, tako je i Bitef teatar bio u drugom vremenu drugačije pozorište – različitosti se ne mogu porediti.

Dom Bernarde Albe

U vreme kada je osnovan Bitef teatar, Bitef festival je već 22 godine bio deo pozorišnog života Beograda i neke bitefovske tendencije su hvatale korene. No, Beogradu je nedostajao prostor u kome bi kontinuirano i dugoročno bujala klica drugačijeg pozorišta i u organizacionom i u estetskom smislu. Bitef teatar je osmišljen kao kuća bez stalnog ansambla, ali zato otvoren za nove scenske izazove. Jedna od prvih predstava bila je koreodrama Dejana Pajovića Dom Bernarde Albe. Izraz koreodrama ukazivao je na dramu izraženu kroz pokret, što je Pajovićeva predstava i bila. Polazište je bio istoimeni komad Federika Garsije Lorke. Plesačice su ekspresivnim pokretom svedočile o telesnoj i duhovnoj patnji koju je španski pesnik dočarao rečima. Zahvaljujući Bitef festivalu, teatar pokreta nije bio nepoznanica beogradskoj publici, ali je predstava novog teatara pokazala da i Beograd ima potencijal da neguje drugačije pozorište.

Nažalost, koju godinu zatim život je u državi i oko Bitefa krenuo poznatim, lošim tokom. Pozorište je tražilo način da odgovori. Na tom tragu Ivana Vujić i Sonja Vukićević stvaraju predstavu Medeja. Kada se najcrnji mrak spustio nad Beogradom, Bitef teatar je odgovorio najluđom predstavom – Hardcore transexs one man show. Neki su tu predstavu nazivali "bruka nad brukama" zato što je direktno govorila o različitim oblicima seksa. Međutim, Delčina (muzičar i dramaturg Milan Delčić Delča) seksualna eksplicitnost danas izgleda kao pervertirani bunt protiv eksplicitnog nasilja – Delča je seksom išao protiv rata. Iz najdubljeg hiperinflatornog i sankcijskog mraka 1993. godine prolamala se iz Bitef teatar hit pesmica Ona hoće mambo. Na idiotsko vreme pozorište je odgovorilo blesavom pesmom iz kabarea Trinidad. Neko bi mogao da kaže da eksplicitno erotske i dekadentne pesmice nisu pravi način da se pozorište odupre ratu i nasilju. Na to mogu samo da primetim da je Miloš Crnjanski 1918. godine pisao Masku – komad koji je poigravajući se sa formom operete prštao od dekadencije i seksualnosti u doba rata, mraka i svakovrsne bede. Postoji mnogo načina da se bude subverzivan.

Pad

Kada je turbo-folk kultura oko nas bila na vrhuncu, Bitef teatar je izbacio dve predstave koje su slavile pop-rok-pank kulturu. Sveti Nik (scenario i režija Gorčin Stojanović) inspirisan je životnim i umetničkim putem Nika Kejva i Zigi stardast (tekst Marija Soldatović, režija Milorad Milinković, dramaturg Dušana Nikolić) delom Dejvida Bouvija. Po duhu sasvim bliska, ali po muzičkoj orijentaciji sasvim različita bila je predstava Master klas u kojoj je Jelisaveta Seka Sablić igrala opersku divu Mariju Kalas. Moja generacija s kraja šezdesetih, mlada u nevreme, volela je te predstave zato što je u njima opstajao duh jednog drugog, drugačijeg Beograda, svesnog i ponosnog na svoju urbanu, evropsku tradiciju koja je makar u pozorištu uspešno odolevala naletima prostakluka, nitkovluka i surovosti kojima su nas zapljuskivali sa svih strana. U septembru 2000, u okviru festivala Bitef u Bitef teatru odigrana je predstava Pad Biljane Srbljanović u režiji Gorčina Stojanovića. Koju nedelju kasnije, padom Slobodana Miloševića sa vlasti stavljena je tačka na sumorne devedesete. Tako smo ušli u 21. vek.

Mirisi cimeta

Krajem prve decenije novog veka, zahvaljujući naporima direktorke pozorišta Jelene Kajgo, Bitef teatar je postao dom Bitef dens kompanije koja je realizovala dvadeset šest plesnih produkcija i preko sto gostovanja u zemlji i svetu (Slovenija, Hrvatska, Crna Gora, Poljska, Švedska, Mađarska, Japan, Bosna i Hercegovina, Makedonija…). Kompanija je ostvarila saradnju sa nekima od najeminentnijih domaćih, regionalnih i evropskih koreografa, poput Gaja Vajcmana, Isidore Stanišić, Edvarda Kluga, Matjaža Fariča, Dalije Aćin, Maše Kolar, Branka Potočana… Poseban aspekt rada Bitef teatra u koji se uključila i Bitef dens kompanija jeste otvaranje pozorišta ka najmlađoj publici, utvrđujući u javnosti saznanje da nove pozorišne tendencije nisu samo stvar odraslih, već da ih treba negovati još od mladih dana. Tim povodom Bitef teatar je bio prostor u kome se igrao čitav niz predstava koje su otvoreno govorile o problemima mladih. Veoma značajan doprinos ovom segmentu rada Bitef teatra dala je dramaturškinja i dramska spisateljica Minja Bogavac. U novije vreme (pod upravom Miloša Latinovića), kada je srpska nezavisna scena desetkovana veoma nepovoljnom politikom finansiranja projekata, Bitef teatar je postao zbeg za sve one koji rade drugačije i žele nešto drugo od pozorišta. Tu je Sanja Krsmanović Tasić realizovala svoj čuveni esej u pokretu o tragično preminuloj novinarki Dadi Vujasinović. Ovde su svoje mesto našle i praizvedbe novih srpskih komada Život stoji, život ide dalje Filipa Vujoševića, Radnici umiru pevajući Olge Dimitrijević, Novo doba Vuka Boškovića... Sledeći savremene tokove (što iz moranja, što iz htenja), Bitef teatar postaje pozorište sa velikim brojem uspešnih koprodukcija: Carstvo nebesko (Bitef teatar i Narodno pozorište), Jami Distrikt (Centar za kulturu Tivat; Bitef teatar; Asocijacija maszk, Segedin; THINK TANK studio, Novi Sad), Epske igrice (HOP.LA! i Bitef teatar). Većina ovih predstava i dalje je na repertoaru Bitef teatra i treba da ih vidite iako se približio laskavi jubilej – trideset godina kontinuiranog rada.

A sam jubilej biće proslavljen radno – novom predstavom M.I.R.A. (režija Andraš Urban) posvećenom osnivaču Bitef teatra Miri Trailović. O Miri Trailović i njenom ključnom doprinosu razvoju pozorišnog života Beograda, na sreću, toliko se priča da nam se (verovatno pogrešno) čini da znamo sve. Trećeg marta u sali Bitef teatra na Skveru Mire Trailović svako od nas će ući sa sopstvenim uverenjem ko je bila Mira i proveriće svoje razumevanje tog fenomena u susretu sa umetničkom ekipom i njihovom predstavom. Možda će nam se dopasti, možda će nas iznenaditi, možda će biti drugačije od onoga što smo očekivali. To bi bilo sasvim u duhu Bitef teatra. Biti drugačiji i biti svoj, biti poligon za mnoge umetnike, a nemati svoj ansambl, ali imati svoju estetiku koja se sastoji od susreta različitih koji se međusobno poštuju i uvažavaju. To je tako drugačije od svega što živimo ovih godina i tako tipično za Bitef teatar.

Marina Milivojević Mađarev