Was Ist Kunst?, pita Raša Todosijević. Šta je pak kultura?, pitam (se) ja, napola ozbiljno, nesklon definicijama i svemu zaokruženom i konačnom. Ne znam, dakle, još tragam za tim odgovorom; ne zna niko, jer to znanje po naravi stvari ne može biti potpuno: sve se može znati samo o nečemu što je mrtvo. Pa ipak, evo jedne moje male, priručne, gotovo privatne definicije, za koju, opet, volim da mislim da je šire primenjiva. Lepota + Sloboda = hm, Kultura. Sa umetnošću pride. Ima onih, zovem ih Estete, koji misle da je Lepota jedino važna, a bez Slobode se baš i može; ponekad je, kažu, čak i bolje tako. Ima i onih, zovem ih Aktivisti, koji drže da je Sloboda sve, a Lepota je više neki luksuz, dokolica, buržoaska zanimacija. Ako su u pravu, jedni ili drugi, utrošio sam život uludo, tragajući za harmonijom između Lepote i Slobode, tražeći je u svakoj knjizi koju bih znatiželjno skinuo sa police knjižare ili biblioteke, u svakoj ploči na koju bih spustio iglu svoje Toske 25, u svakom filmu pred čiji sam početak nestrpljivo širio zenice u Jadranu, Balkanu ili Kinoteci, u svakoj predstavi koju sam gledao radosno udišući divotu prašine s pozorišnih dasaka. I takođe, o da, u svakim novinama koje su pisale "o kulturi", samo ako nisu pisale mrtvo o mrtvome, nego živo i vedro (ne nužno radosno), pametno i bezobrazno, otkrivalački i polemički, ofanzivno prema gluposti i parlogu, otvoreno prema svemu novom i drugačijem, ali opet ne pokondireno i skorojevićki kao da od njih i od jutros počinje svet, nego bivajući prirodnim domom i utočištem iskričavosti, pobune, otvorenosti, znanja, razumevanja, volje, vere. Jer novine su, znate, dragocene i važne: dobre novine su saveznik Lepote i vesnik Slobode, baš kao što su loše novine (a takve se, gle, ili ne bave tzv. kulturom, ili uzdižu samo onu mrtvozorničku kulturu smrti) dnevno ospoljenje one svekolike društvene i duševne buđi koja nastoji da pokori i pomori svet. Uzgred: manimo se sad priče o tehnološkim promenama – kad ovde kažem novine, mislim i na portale, na radio, na televiziju, na sve fckn platforme, kako se god zvale. Sve je dobro dok su to, što reče Vudi Gatri za svoju gitaru, a nimalo slučajne 1941, mašine koje ubijaju fašiste. Oh, strašno, komšinice i sestro slatka, pa zar se kultura, ta uzvišena delatnost lepih duša, bavi ubijanjem?! Naravno da ne, sačuvaj bože: ona se samo bavi ubijanjem fašista. Tako što ih ubija u pojam. Mnogi se od toga nikada ne oporave.

Decenijama nakon zapaćivanja te loše navike, i dalje nemam pojma šta je to kultura, ali znam, nazirem već ponešto o tome šta su Lepota i Sloboda, i uživam u njima nesmanjenom strašću, u svakoj pesmi Kejva ili Svansa, u mračnom šapatu Trikija i bas liniji Masiv Ataka, u scenskoj čaroliji Urbana i nesmiljenosti Frljića, u novoj umetnosti televizije nakon samoubistva filma, u božanskom licu Žilijet Binoš i postpank vampu Šarlot Genzbur, u prizorima iz sveta Biljane Đurđević, u romanima Zejdi Smit ili Ruždija, šizomelanholičnog Krasnahorkaija ili savršeno iskontrolisane Elene Ferante. U onima koji pišu za novine, čestito i dobro, o onome što nas podjednako zanima, bili od nekad ili od sad, zvali se Tirnanići ili Mandići, Jergovići ili Pavičići, Medenice ili Vlajčići.

U retkim trenucima dokolice, osvrnem se iza sebe i, šta vidim? Pošto me nije zanimala ni "karijera", ni mnogo novca, ni bilo kakva društvena moć proizilazeća iz tzv. poluga odlučivanja (za sve sam to bio odviše lenj, a lenj sam bio jer nisam pronalazio motiv), pokušao sam da uredim svoj život tako da budem okružen samo onim što volim i što mi znači, i da o tome pišem, to jest da to bude i moja profesija, i hobi, i java, i san, i nemir, i strast. Što zapravo znači da sam doživotno čovek bez profesije koji, ako ćemo pravo, ne radi ništa jer rad je, kumašine moj, kuluk i muka (onako kao kod našeg predsednika, koji svakog jutra zaljubljeno čestita sebi što je uopšte ustao), a ja se nikada nisam mučio i kulučio, nego sam vazda radio samo ono što me je veselilo. Pa, zar je to rad dostojan ozbiljnog čoveka?! Ma kakvi, to je samo pusto uživanje, evo, skrušeno priznajem, ali se ne kajem. I onda se još nađu neki ljudi koji te za to nagrade... Svašta, a toliki trudbenici kulture, medija i svega drugog se pate i teško im je, a niko ni da ih milo pogleda, nepravda, pa to ti je.

Teofil Pančić