Stranački život i smrt:
Raspirivanje izbora

Dugo najavljivani kao mogućnost prevazilaženja unutrašnje političke krize, vanredni parlamentarni izbori u Srbiji i dalje izgledaju više kao pretnja opoziciji a manje kao želja režima da se politički život normalizuje. Zato izgleda da će se pre konačne odluke bitka voditi na ulici gde će režim pokušati da organizovanom masom jednom za svagda preuzme temu mitingovanja po principu "to mi radimo i vidi koliko nas je", ako građani ne poslušaju onu poruku sa poziva koji kruži društvenim mrežama i na kojoj piše: "13. april, Beograd, Milion što se čita kao Mi ili On"

Građani Srbije nisu uvek sigurni iz koje uloge im se obraća Aleksandar Vučić, ali uvek znaju da mogu očekivati nastup pun pogrdnih i ponižavajućih kvalifikacija za političke protivnike. Ako to radi kao predsednik vladajuće stranke, onda je to nekako primereno za čoveka takve političke biografije, ali kada to radi kao predsednik Republike – e, to već može da liči na novo i kontinuirano uništavanje institucija.

Ukoliko je tu nešto dobro – gledano iz novinarskog ugla – Vučić se trenutno više bavi Boškom Obradovićem, Draganom Đilasom i Vukom Jeremićem nego novinarima i medijima koji nisu pristali da nose njegovu zastavu. Njih je, inače, godinama unazad označavao kao glas opozicije, samu opoziciju, strane plaćenike, izaslanike neke strane sile čiji je cilj da remeti blaženstvo koje je on uveo u Srbiju... Tako je i ove nedelje Vučić intenzivno najavljivao sednicu Predsedništva Srpske napredne stranke da bi nam, navodno, saopštio važnu odluku o eventualnom raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora. Pre sednice je određena medijska priprema, podizana je tenzija, najavljivana je odluka sa velikim O, kao i sve druge odluke koje on donosi.

Međutim, za razliku od nekih ranijih sličnih situacija, a ljudi u Srbiji ih žive svake godine na isti način već sedmu godinu, kao da su i mediji pod upravom režima pokazali dozu smorenosti: nekako se rutinski govori da će tad i tad na toj i toj sednici ti i ti odlučivati o nečemu, ali su se i ti koji to za svog predsednika sastavljaju nekako umorili. Čini se da i oni razumeju kako je većina toga samo politički ćorak ili verbalni puvanjak, čija je svrha da popuni program na TV stanicama koje bez daha prate svaki potez predsednika Vučića i da se čeka da on završi, da ispriča to što ima – a u tome što govori najčešće nema nikakve vesti i ničega novog – pa da se posvete nekim zabavnijim i lukrativnijim sadržajima.

Zato je i "obraćanje javnosti" iz stranačkih prostorija u ponedeljak 25. marta izgledalo nekako otužno, dramatično drugačije nego u nekim prethodnim situacijama: Vučić je "pred javnost" izašao sam samcijat, nije bilo oko njega važnih "stranačkih ličnosti", nije tu bilo dr Nebojše Stefanovića, Bratislava Gašića, Zorane Mihajlović, Jadranke Joksimović ili Darka Glišića... On, sam, govori o tome šta se govorilo na sednici, gde se kao ozbiljno razmatrala tema vanrednih izbora u atmosferi pojačanih političkih tenzija i posle katarzičkog nastupa dan ranije na komemoraciji u Nišu, povodom 20 godina od bombardovanja Srbije. Tu je, inače, Vučić imao zabrinjavajući nastup, preemotivan i za njegove pojmove, a sve to u danima kada se protesti "1 od pet miliona" ne gase, niti utišavaju. Naprotiv.

I DALJE BEZ VESTI

Umesto da javi kakva je odluka, Vučić je rekao kako je odlučeno da se bude bliže odluci. Naveo je da se glasalo o tome da li da bude izbora i da su svi glasali da ih bude, samo je on bio uzdržan i da je procenjeno da ih ne bude jer je on bio uzdržan. Dakle, ako smo pravilno razumeli ono što nam je saopšteno, Vučić je pitao da li ste za izbore, svi osim njega su rekli "Da, jesmo za vanredne izbore", on je rekao "Ja sam uzdržan" i presudio je da to znači da izbora neće biti.

Ovako predstavljeno, to sve liči na skup zalutalih ljudi koji ne razumeju procedure, obaveze i način odlučivanja. A, u stvari, suštinski pokazuje stanje u partiji koja za sebe voli da kaže da je najveća, sa najvećim rejtingom i, uopšte, nešto naj-naj u istoriji političkog života Srbije. Govori i ono što svi odavno znaju – nema drugog glasa, nema nikakvog glasa unutar te "strukture", ima samo aklamacije. Ali to ne znači i da svi bespogovorno podržavaju odluke svog vođe.

I dok se ranije, u sličnim situacijama, moglo da čuje od raznih ljudi iz "vrha stranke" nekakvo stanovište o tome da li treba da se ide na izbore ili ne, samo je ove godine bilo nekoliko takvih pokušaja. Sada deluje da su svi nekako zanemeli i pustili svog lidera da sve uradi sam i da proba da objasni građanima kako to da glasaš za nešto, a da doneseš suprotnu odluku.

Vučić je u nastavku izlaganja ponovio ono što smo već čuli više puta, odnosno, ono što slušamo svakoga dana: on razume proteste građana iako je tih ljudi sve manje na ulicama, ali da ne želi da govori sa onima koji građane guraju u nasilje, to jest, političkim liderima iz Saveza za Srbiju. Odbacio je svaku mogućnost da se sa "takvima razgovara" i stvar pojednostavio do kraja: mogu da me pobede na izborima ili da me ubiju.

Ovako radikalno pojednostavljivanje zahteva sa protesta i koji se svode na to da bi Vučić, Ana Brnabić i Maja Gojković trebalo da podnesu ostavke, što se čita na trgovima iz nedelje u nedelju, može da znači samo – a to se vidi iz ranijih sličnih situacija – da Vučić traži od svojih partijskih drugova i drugarica, kao i od biračke baze, da razumeju težinu njegovog položaja i opasnost u kojoj se on nalazi da bi njihova podrška bila jača. Zato se on uobičajeno kretao između mobilizacije svojih "vojnika" i omalovažavanja svojih protivnika. Odlaganje izbora pravdao je nužnošću pokušaja da se "uradi nešto za Kosovo", da se "dovedu investitori", ukratko, da se uradi nešto za poboljšanje života ljudi u Srbiji u danima kada ta druga strana, mala ali agresivna ("teror agresivne manjine", kako su ocenjeni učesnici protesta u tabloidima i na TV stanicama koje su naklonjene Vučiću), ne radi ništa osim što valjda stavlja klipove u točkove opštem napredovanju Srbije.

Na kraju, saznalo se i da SNS sprema nastavak kampanje "Budućnost Srbije" velikim mitinzima u Novom Sadu i Beogradu, zakazanim za 12. odnosno 19. april ove godine. Vučić je nagovestio da bi konačna odluka o izborima mogla da bude doneta upravo 12. aprila jer se valjda čeka da se vidi koliko su ozbiljne najave opozicije da u Beograd 13. aprila dovede ljude iz cele Srbije, odnosno da demonstrira snagu svih protesta širom zemlje i pokuša da na taj način "otera" Vučića ili ga primora da učini ustupke.

Tako, prema jednom scenariju koji je Vučić najavio, izbori bi bili ili u junu 2019. ili kad im je i vreme, u maju 2020. godine.

"Neće biti na jesen", bio je izričit Vučić.

KAKAV NAS APRIL ČEKA

Kada smo čuli da se SNS sprema za te velike mitinge podrške Vučiću, mogli smo da odahnemo iz dva razloga: prvo, sada je jasno da je on bio u kampanji ne kao predsednik Srbije nego kao predsednik stranke jer stranka upravlja i finansira tu kampanju; i, drugo, čini se da je prava tema te sednice, kako to obično biva kod Vučića, tehničko pitanje organizacije tih masovki u Novom Sadu i Beogradu. Neki izvori iz Vučićevog okruženja rekli su novinaru "Vremena" kako je plan da se u Beogradu 19. aprila okupi 120 hiljada ljudi, što bi trebalo da bude duplo više nego u januaru 2019. kada je organizovan doček predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina.

Za pripremu i organizaciju tako velikog događaja, a svedoci smo da SNS temeljno priprema takve stvari, treba i vremena i koordinacije, pa se čini da se zapravo manje govorilo da li će biti izbora a više da se pokaže, na ulici, ko je jači, koga ima više i da se sve sumnje otklone jednim uličnim odmeravanjem snaga.

Opozicija okupljena oko SZS, poprilično neorganizovana i sa problemima "unutar sebe", pokazuje da možda ima ideju kako da izdejstvuje neku vrstu promene u Srbiji, naslanjajući se na višemesečne uporne proteste građana u većini srpskih gradova i opština. Oni se trude da pokažu kako su samo "1 od 5 miliona", ali izgleda da je za ozbiljnu političku borbu, na kakve je Vučić uvek spreman kada ima ogromnu moć, potrebno biti još odlučniji i organizovaniji. Oni verovatno dobro osećaju i vide slabosti Vučićevog sistema vlasti, koje su objektivne i koje proističu što iz nekompetencije aktera, što iz umora nakon sedam godina vlasti, ali i dalje kao da nemaju dovoljno odlučnosti da preuzmu dizgine i hrabrije povedu proteste.

U takvoj postavci, oni danima pozivaju ljude na taj "odsudni" miting u Beogradu 13. aprila, ali niko ne govori o tome šta je zaista program za taj dan i za dane posle 14. aprila.

S druge strane, Vučić deluje kao da je malo podlegao pritisku sa lokala i želi da da šansu svojim koordinatorima da se "pokažu u najboljem svetlu" i da još jednom prirede svom predsedniku tako grandiozan skup koji bi trebalo da označi kraj svakog protesta u Srbiji jer bi, valjda, druga strana posle toga trebalo da se pomiri sa tim da od smene ove vlasti za sad nema ništa.

ČEMU ONDA IZBORI

Kako je ocenio kolumnista dnevnika "Danas" Zoran Panović, gostujući na TV N1, ni vlasti ni opoziciji izbori nisu potrebni. Po njegovim rečima, vlast ne bi mnogo dobila organizovanjem izbora u ovakvoj atmosferi gde je opozicija najavila bojkot, a opozicija i tako izbore ne traži, ona želi da se režim povuče i da se napravi neka prelazna vlada dok se ne steknu uslovi za fer izbornu utakmicu.

Na sličan način je u utorak, dan nakon odluke o odluci za održavanje izbora, reagovao pokret Ne davimo Beograd. U svom saopštenju navode da su Srbiji potrebni pošteni a ne vanredni izbori i pozvao sve "aktere" da se priključe inicijativi za uspostavljanje sistema koji bi omogućio fer izbornu utakmicu i demokratsku smenu vlasti.

Izgleda da je srpska politička scena u nekoj vrsti međuprostora u kome se sad ne traži izlaz nego se imenuju krivci i traže se "glave". Oni koji stoje naspram vlasti na ulici, građani i SZS, isključuju, veoma fokusirano, debatu o bilo čemu što nije stvaranje uslova u kojima bi mogla da bude ostvarena neka vrsta vladavine zakona i u kojima bi bilo moguće zamisliti normalnu političku utakmicu. Režim, jer je takve prirode, ne želi da javno napravi nijedan ustupak, ali posle pritiska javnosti ipak proguta poneku gorku pilulu, kao što je delimično odricanje od lokalnih moćnika iz Brusa i Grocke. Vučić govori i o tome da je spreman "da razgovara o RTS-u", ali i na taj način izlazi iz onoga što su njegova ustavna ovlašćenja. Čini se, zapravo, da je kao i na onoj konferenciji za novinare, sam i svi drugi ćute. Debata o RTS-u nije nešto što bi predsednik trebalo da "inicira" – on može da oceni da li je tako nešto dobro ili ne, ali da je on "povede" to svakako nije njegov mandat.

Međutim, svi se nekako kriju, svi čekaju njegov potez, baš kao na onoj posprdnoj fotografiji sa partije šaha iz Predsedništva Srbije pre dva vikenda kada su ga građani bili "opkolili", dan nakon incidenta na RTS-u. Čini se i da dolaze neki glasovi ljudi iz vlasti, koji nikako ne žele da budu pomenuti i citirani, da postoji izvesna spremnost da se "spusti lopta" i "otvore mediji", ali pitanje je cene. Ako bi se od sutra medijska scena promenila i ne bismo imali organizovani medijski linč političkih protivnika u tabloidima i na privatnim TV stanicama sa nacionalnom frekvencijom, ako bi se uspostavio nekakv dijalog između vlasti i opozicije, ako bi Vučić prestao da protivnike javno vređa i kleveće – da li bi to samo bila potvrda da je do sada on sve kontrolisao i inicirao? Ili bi to bio još jedan razlog da se traži njegov brzi odlazak umesto da se kaže – ovo je dobro, hajde da ne sitničarimo i da probamo da se oko nekih stvari dogovorimo?

Autoru ovog teksta ništa ne govori, niti ima bilo kakav pokazatelj iz bilo kakvog razgovora sa bilo kojom stranom da se ova sadašnja situacija može popraviti. Rovovi su iskopani, pozicije su zauzete i kao da se samo čeka kada će se krenuti na ničiju zemlju da se pokaže ko je glavni. Izbori u takvoj atmosferi teško da bi bili mogući i zato izgleda da će se pre konačne odluke bitka voditi na ulici gde će režim pokušati da organizovanom masom jednom za svagda preuzme temu mitingovanja po principu "to mi radimo i vidi koliko nas je", ako građani ne poslušaju onu poruku sa poziva koji kruži društvenim mrežama i na kojoj piše: "13. april, Beograd, Milion što se čita kao Mi ili On".

Slobodan Georgijev