TV manijak Medijski zid Srbija, koja se do danas delila mnogo puta, prvi put ima medijsko tržište koje fizički razdvaja gledaoce. Problem je u tome što ne samo da ne biramo programe koje želimo da gledamo, već smo ugovorima sprečeni i onemogućeni da dokupimo programe koje želimo

piše: Dragan Ilić

Ovaj tekst pišem pet dana od početka aprila. Do tada će za mene, kao i za ostale korisnike kablovske mreže Radijus vector, trajati neizvesnost o budućem rasporedu i spisku TV kanala koje ćemo moći da gledamo. Poput neutralne Švajcarske, do sada smo mogli neometano da biramo i kombinujemo kanale iz ponude obe konkurentske mreže, odnosno SBB-a i Telekoma. Sada smo postali deo Telekoma, moj ugovor važi još gotovo dve godine, pa ću kao TV Manijak biti osuđen na TV ponudu koju će drugi da izaberu.

Nekako paralelno, SBB je pokrenuo novi kanal – Nova S sa emisijama koje ovu televiziju definišu kao opozicionu. Možda se to može nazvati i kritičkim pogledom na rad vlasti, odnosno trenutno stanje u društvu. Naravno, ovim se automatski pozicionirala kao "opoziciona" u odnosu na Telekom, koji se percipira kao operater pod kontrolom Vučićeve vlasti. Tako se politički sukob vlast i opozicije, ili personalizovano (jer tako Srbi vole), Vučić vs "Đilas i Šolak", potpuno preneo na medijsko tržište.

Na početku, moram se ograditi od upotrebe reči "medijsko tržište" u Srbiji jer je ono uništeno u momentu kada je Telekom putem kupovine distributivnog sistema Kopernikus, a zatim kroz Kopernikusovu kupovinu O2 i Televizije Prva intenzivirao tu borbu za gledaoce. Nedugo zatim došlo je do vidljivih promena u informativnom programu O2, ali i "posuđivanja" prava za pojedine programske sadržaje. Sada, recimo, Arena može da "pojača" program O2 prenosima derbi utakmica. Ovim potezima obesmišljen je sistem praćenja i merenja gledanosti kanala, obesmišljeno je planiranje i plasiranje marketinških sadržaja, kao i postojanje koherentne programske šeme određenog kanala. Dakle, uskoro će postati sasvim svejedno kako se zove određeni TV kanal, kakva je njegova programska orijentacija, koliko svog programa proizvodi i kome se obraća.

Biće isključivo bitno da li je Vučićev ili "Đilas/Šolakov".

Srbija, koja se do danas delila mnogo puta, prvi put ima medijsko tržište koje fizički razdvaja gledaoce. Problem je u tome što ne samo da ne biramo programe koje želimo da gledamo, već smo ugovorima sprečeni i onemogućeni da dokupimo programe koje želimo. Reći ćete, jedno od rešenja je internet, odnosno platforme (eon ili mts go, ili klik sport) putem kojih možete da gvirite kroz taj medijski zid. Moj prijatelj se suočio sa problemom kada je kao korisnik interneta putem MTS-a želeo da instalira EON platformu – neće!

No, pokušajmo stvar da posmatramo matematički. Po teoriji skupova, potražimo presek ove dve ponude. Bingo! Presek predstavljaju kanali televizije Pink i RTS-a. Dakle, bilo da signal dolazi od Vučića ili "Đilas/Šolaka", moći ćete da uživate u ružičastom univerzumu i uslugama medijskog javnog servisa Srbije.

Ovaj presek, ipak, nije u potpunosti tačka preklapanja. Pink nije sporan, on je umiljato jagnje bez kojeg se ne može zamisliti ponuda provajdera iako je, politički rečeno, potpuno u službi Vučićeve propagande. Sa RTS-om stvari uopšte nisu jednostavne. Prvo je prava za emitovanje svojih sadržaja prodao Telekomu koji ih sada preprodaje, pa je digao cenu SBB-u. Kada SBB nije pristao da plati, optužen je za manjak patriotizma. Bizarno je što se patriotizam i slobodno tržište neprekidno koriste u istoj rečenici.

Onda se još iskomplikovalo kada je RTS sa pojavom kanala Nova S pao sa drugog na treće mesto u redosledu kanala kod SBB-a. Pokrenuta je tužba kod REM-a, on se probudio i zapretio SBB-u. Tu je tek na medijskom tržištu u Srbiji (ponavljam – to je oksimoron) dodatni paradoks, jer je sudija u toj medijskoj utakmici u nekoliko navrata pokazao apsolutnu lojalnost Vučićevom režimu. Sudija igra za Telekom. RTS, opet, iz samo sebi poznatih razloga insistira da dobije prva tri mesta na daljinskom pozivajući se na primere iz zemalja EU. Meni je straobalno što se to zove "logičan redosled kanala" jer se, ponovo, tržišni razlozi po potrebi menjaju patriotskim ili "logičkim". Ukoliko sledimo logiku tržišta, za mene je jedini logičan izbor kanala onaj koji odgovara meni lično. Ja plaćam tu uslugu, ja moram da biram, hvala na logici REM-a ili RTS-a.

Ovo brojanje do tri na daljinskom, u određenoj meri mogu da shvatim kao potcenjivanje gledalaca, jer umemo mi da brojimo i do sto ako zatreba. Konkretno, za sada kod mog operatera, gde sam preprodat kao korisnik ili kablovsko roblje vezano ugovornim lancima, N1 stoji na 71, Al Džazira Balkans na 78 i nemam nikakav problem da ih gledam kad i koliko hoću. RTS pričom o "logičkom redosledu kanala" takođe pomera fokus pažnje javnosti sa mnogo važnijeg problema, a to je nezadovoljstvo građana njegovim izveštavanjem. Ovde ne pominjem upad u zgradu, već nezadovoljstvo koje traje mesecima i ne dovodi ni do kakvih promena u programskoj politici. Kvalitet novinarskog rada, drage kolege, ne zavisi od rednog broja kanala: to bi onda značilo da će gledanost RTS-a biti veća jer će ljude mrzeti da menjaju kanal po logici – ma šta ga čačkaš, ostavi 1, 2 ili 3 – ionako su vesti svuda iste.

Na kraju, moram reći da se radujem povratku Olje Bećković, ali me obeshrabruje činjenica da 2019. godine u Srbiji u digitalno doba čekam taj prvi april kao Nemci u Istočnoj Nemačkoj koji su se našli sa jedne strane zida. Mene dopao DDR sa jednopartijskim i jednokablovskim sistemom. Naravno, niko nema tapiju nad istinom, samo je poražavajuće što je sada ponovo neophodno da gledaš tri izdanja vesti ne bi li sastavio koliko-toliko kompletnu sliku. Tržište je uništeno, pobedila je politika.