KASNO DRŽAVA STIŽE: Policijski tim na mestu zločina i tragedije porodice Janković

Kriminal >

Šta sve možeš u Novom Sadu kada si mrtav

Slučaj govori o ošljarskom radu, i kazuje mnogo o njihovoj nesposobnosti. Kako da policija, tužilaštva i sudstvo izađu na kraj sa organizovanim kriminalom kada ne mogu da spreče dramatične slučajeve porodičnog nasilja, iako su imali sve poluge u rukama da to učine

Malo-malo pa centrom Novog Sada paradiraju uniformisani državni službenici. Nekada su u pitanju vojnici, a nekada policajci ili vatrogasci. Pokazuju pred građanima spremnost da odbrane državu i njene građane ili njenu vlast od, valjda, spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. Neretko se na Trgu slobode nađu i nekakve vojne haubice i tenkovi koji oštećuju ionako s mukom asfaltiran ili "izbehatoniran" centar grada. Valjda je to demonstracija sile – samo je pitanje kome je ona namenjena. Možda pre onima koji od tenkova i uniformi beže glavom bez obzira nego onima koji sa oduševljenjem prave sivomaslinaste "selfije".

Nije međutim prošlo ni tri dana kako je Aleksandar Vučić u Novom Sadu, kao tumač glavne uloge u jednom takvom, velikom svečarskom, militarističkom cirkusu zvanom promocija novih pripadnika MUP-a, na Trgu slobode, obećao da će zaštititi građane od onih "koji bi da ugrožavaju budućnost naše dece" – a u Novom Sadu se desilo svirepo trostruko ubistvo koje danima izaziva pažnju javnosti, a koje će opet – verovatno uskoro – biti zaboravljeno. Naime, u Novom Sadu slični incidenti se tako brzo smenjuju da ni one najveće ne mogu nabrojati i zapamtiti ni najsavesniji crni hroničari. Novi Sad važi za grad kriminala i nasilja, a naslovi i podnaslovi u tabloidima to saopštavaju na svoj način, tvrdeći da on "sve više liči na Bejrut" ili da su ubistva i nasilje "postali novosadska svakodnevica". I to, nažalost, nisu velika preterivanja.

Izvesni Goran Janković (37) je u nedelju, posle velike trodnevne policijske potere, uhapšen pošto je osumnjičen da je ubio suprugu Mirjanu (32) i njene roditelje Branislava (63) i Nadu (57) Pajić, i to u prisustvu maloletnih sinova. Čim je vest o ubistvu obelodanjena, iznad novosadskog naselja Telep viđen je helikopter koji traga za počiniocem. Pojedini komentatori na novosadskim sajtovima pitali su se kojim je to senzorima helikopter opremljen da može da primeti osumnjičenog sa te visine. Podozrevali su da možda helikopter predstavlja samo deo pokazne vežbe u kojoj naši organi "odlučno rade svoj posao" za građane generalno žedne kakve-takve pravde. Po hapšenju, Janković je u prisustvu snimatelja spektakularno priveden na saslušanje u tužilaštvo.

I moglo bi se možda reći nešto pozitivno o uspehu "nadležnih državnih organa" u ovoj potrazi da ne postoji ono "ali" koje stvar i te kako kvari... Slučaj, naime, govori o ošljarskom radu policije, tužilaštva i sudstva, i kazuje mnogo o njihovoj nesposobnosti. Kako će na kraj izaći sa organizovanim kriminalom kada ne mogu da spreče dramatične slučajeve porodičnog nasilja, iako su imali sve poluge u rukama da to učine?

Nasuprot zvaničnoj verziji koju je država saopštila pokušavajući da prikrije činjenice, izvori "Vremena" tvrde da je osumnjičeni – zapravo osuđivani kriminalac koji nikako ne bi trebalo slobodno da se šeta gradom. On je u oktobru 2017. godine osuđen na godinu i po kućnog pritvora, a dva meseca kasnije doneseno je rešenje o izvršenju kazne. Specijalno odeljenje Ministarstva pravde nikada ovu kaznu nije sprovelo u delo iz banalnog a zapravo jezivog razloga – nije bilo dovoljno slobodnih nanogica! Država tu činjenicu pokušava sakriti od javnosti, a pogotovo to da je bila obavezna da obezbedi nanogicu, makar je skinula sa drugog osuđenika, kada je ovaj nasilnik trinaest dana pred ubistvo brutalno pretukao svoju suprugu, nakon čega mu je određena jednomesečna zabrana prilaska. Kako vidimo, ta zabrana ga nije previše dojmila. Da je osumnjičeni, kako je trebalo, bio u kućnom pritvoru i pod prismotrom, i da nije smeo da napušta stan, da je država radila svoj posao a ne trošila novac i energiju na besmislene manifestacije, ne bi trebalo da angažuje helikoptere, a najverovatnije do ovog surovog trostrukog ubistva ne bi ni došlo.

Vrlo brzo nakon obelodanjivanja ubistva, društvenim mrežama je kružila fotografija osumnjičenog na kojoj on nosi majicu sa likom Ratka Mladića i natpisom "Zar je zločin braniti...". Ista ta fotografija, ali "kropovana" tako da se majica ne vidi, osvanula je i u nekim medijima bliskim vlasti.

SLUČAJ "GAVRA" JOŠ UVEK POTRESA "STAROSAĐANE"

Vučić je inače na promociji novih MUP-ovaca najavio da će se država Srbija žestoko obračunati sa narko-kriminalom u Novom Sadu i da je upravo, zbog toga, ovaj svečani skup održan u ovom gradu. Videćemo uskoro da li će uslediti neka nova, serijska, spektakularna helikopterska hapšenja ili će i tu njegovu izjavu, kao i more drugih, "prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš". Ostaje nejasno i to da li je Novi Sad baš"najgori od sve dece" da se samo u njemu mora povesti borba protiv narko-kartela, ali i šta je naprednjačka vlast svih ovih godina (sedam dugih godina na vlasti) čekala do sada.

U svakom slučaju, Novi Sad jeste grad u kojem je kriminal sveprisutan, i u kojem se vrše surova mafijaška smaknuća, podmeću bombe pod automobile, postavljaju pa smenjuju načelnici policije za koje se ispostavi da su bliski sa viđenijim kriminalcima, organizuju masovne tuče uz upotrebu ubojitih rekvizita, napadaju albanske pekare... I u svemu tome ima udela – politika. Novi Sad je grad u koji su recimo američki nevladini aktivisti dolazili sa uputstvom svoje vlade da budu oprezni, da se u njemu novac od narkotika pere kroz velike građevinske poduhvate i akvizicije. Ni traga od onog dosadnog i monotonog grada iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka u kojem su se, manje-više, svi poznavali i u kojem je najveći skandal bio kada nekome zagori ručak ili kada neko prevari suprugu. Naravno, ako izuzmemo slučaj "Gavra".

Slučaj "Gavra" je još uvek u određenim krugovima Novosađana sinonim za kriminal. U pitanju su oni "stari Novosađani" koji žive u svojevrsnim grupnim unutrašnjim azilima i odbijaju sebi da priznaju da grad u kojem su odrasli zapravo više ne postoji.

Slučaj "Gavra" bio je slučaj koji je uznemirio i eksjugoslovenske duhove, a gde neće jedan mali grad kakav je bio Novi Sad. Desilo se to davne 1977. godine, kada je izvesni Dimitrije Gavrilović usmrtio dvojicu policajaca koji su naišli dok je on sa "kolegom" obijao trafiku. Pre nekoliko godina, jedan novosadski list je objavljivao "istraživački feljton" o ovom slučaju, a tražio se broj više. Kada žele da pokažu svoju pripadnost ovom gradu i da se sa njima nije šaliti, još uvek neki Novosađani koji tu žive generacijama znaju da kažu kako su lično poznavali žestokog momka sa tada prilično mlakih gradskih ulica – Gavru.

Neki će ukazati da evociranje slučaja "Gavra" zapravo predstavlja žal za onim Novim Sadom u kojem su se ovakvi događaji zbivali jednom u četrdeset godina. Predstavlja i ignorisanje činjenice da je Novi Sad u međuvremenu – u kontekstu ratova u kojem je više od sto hiljada ljudi ostalo bez života, a milioni napustili svoje domove – postao sasvim drugačiji grad čije kvartove nastanjuju neki sasvim drugi ljudi koji žive svoje, u odnosu na "Starosađane", paralelne živote. Mnogo raznih Gavra sada živi u Novom Sadu, a pored izvornog, kriminal se u ovaj grad prelio i iz susednih država. Dok se čitaju feljtoni o Gavri, u Novom Sadu su se tokom proteklih dvadesetak godina desile desetine svakojakih ubistava, a među njima veliki broj onih koji predstavljaju klasične mafijaške obračune i surova smaknuća. Toliko je toga da se začas stvar zaboravi. Ko se recimo seća momka koji je praktično iskasapio svoju devojku, a koji je kao desetogodišnjak pronašao mrtvog oca koji je izvršio samoubistvo i imao postraumatski sindrom zarađen na ratištima u Hrvatskoj. Zaboravili smo čak, ako smo to uopšte i primetili, kako je pre samo desetak dana bačena bomba na automobil u jednom mafijaškom obračunu u Ulici Ilije Birčanina. Navodno je u toku, kako pišu tabloidi, "mafijaški rat do istrebljenja", u kojem se različiti klanovi međusobno bore za prevlast na narko-tržištu.

ČETIRI ASA – TRI MRTVA, JEDAN U ZATVORU

Smatra se da velika građevinska renesansa koja je potpuno promenila izgled Novog Sada, da ne kažemo unakazila ga, ima veze sa pranjem nezakonito stečenog novca. Čak je i Uprava za sprečavanje pranja novca Ministarstva finansija ustanovila da postoji "ustaljeni trend investiranja gotovine, ili novca nepoznatog porekla, kao i od organizovanog kriminala, ili pojedinaca kriminalaca", u građevinske poduhvate. Delovanje narko-kartela Darka Šarića u Novom Sadu, koji je operisao sa stotinama miliona evra, po svemu sudeći je vezan za činjenicu da su u Novom Sadu iznikli čitavi kvartovi ne sledeći ekonomsku logiku jednog u suštini privredno devastiranog grada.

Darko Šarić je jedno od četiri velika imena novosadskog podzemlja, u javnosti su ti ljudi doživljavani kao veliki "bosovi" i o njima su se pričale i još uvek se pričaju razne legende. On je u zatvoru, a ostala trojica nisu više među živima – Branislav Lainović Dugi, Nenad Opačić i Bata Buturović zvani Bata Kankan. Svi su stolovali u Novom Sadu.

O Šariću manje-više sve znamo, pogotovo znaju oni koji prate njegovo kontroverzno suđenje koje karakteriše učestala promena sudija i tužilaca. Urugvajska policija je zaplenila brod za 2,8 tona kokaina koji je navodno pripadao ovom novosadskom narko-bosu poreklom iz Pljevalja. Čovek koji je, prema optužnici, oprao 22 miliona evra, a ko zna koliko još u stvarnosti, direktno je ulagao u nekretnine. Kupio je, recimo, 15 katastarskih parcela na Tatarskom brdu u Kamenici, među kojima i dve kuće od bezmalo 1500 kvadrata. On je takođe kupovao novosadske hotele i preduzeća, a sva ta imovina mu je oduzeta. Kako bilo, kada je rasturen Šarićev kartel, građevinska renesansa u Novom Sadu je privremeno obustavljena. Koliko je to samo koincidencija, ne zna se, ali je svakako poslednjih godina ponovo procvetala novosadska izgradnja. Zgrade užurbano niču u svim delovima grada, a to ne prati odgovarajuća infrastruktura, pa se u pojedinim delovima grada snažno oseća kanalizacija, a neki kvartovi liče na džinovske auto-otpade. Mesta za parking jednostavno nema. Da li i ova, nova velika izgradnja ima veze sa Vučićevom najavom da će se obračunati sa narko-kriminalom u Novom Sadu i da li će, ako zaista do tog obračuna dođe, građevinarstvo ponovo posustati, ostaje da vidimo. Interesantno je da je jedan od najvećih građevinskih investitora u Novom Sadu firma Galens Invest, koja se dovodi u vezu sa Miloradom Dodikom i koja je suvlasnik jedinog novosadskog dnevnog lista, "Dnevnika".

Branislav Lainović Dugi je pripadao staroj ekipi "žestokih momaka" i devedesetih je bio strah i trepet u Novom Sadu. Još uvek na ulazu jedne novosadske poslovne zgrade stoji natpis TV Lala, što je bio njegov nikada realizovani medijski projekat. Ubijen je u Beogradu, ispred hotela "Srbija", a likvidirali su ga pripadnici zemunskog klana Miloš Simović i Sretko Kalinić, navodno kao osvetu za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana. Lainović je voleo da se hvali da je učestvovao u ubistvu Arkana. Družio se svojevremeno sa Ljubom Zemuncem, Radetom Ćaldovićem Ćentom, Đorđem Božovićem Giškom i bio je član Srpske garde. Ordinirao je i na Zapadu, a za njim je ostala povelika "nasledna masa".

Na izuzetno svirep način u februaru 2015. godine ubijeni su vođa veterničkog klana Nenad Opačić i njegova supruga Jasmina. U njega je ispaljeno pet hitaca, a u suprugu – tri. Opačić je inače uhapšen u akciji "Sablja" 2003. godine, a presudom je utvrđeno da se bavio preprodajom narkotika, kao i da je u okviru zemunskog klana, sa kojim je sarađivao, učestvovao u otmicama i iznudama. Za vreme suđenja, zašiljenom četkicom za zube napao je zaštićenog svedoka Miladina Suvajdžića – Đuru Mutavog. Opačićevo ime se vezuje za neka imena iz sveta politike, a bio je blizak prijatelj i sa Nenadom Čankom. Na suđenju je, recimo, izjavio da je "politički zatvorenik", jer se tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović sveti Čanku. Osim sa Čankom, Opačić je drugovao i sa biznismenom Miodragom Kostićem, koji mu je bio ono što se u narodu zove badžo (muževi dve sestre).

Spekuliše se dosta o vezama pokojnog Bate Buturovića, zvanog Kankan, sa nekim domaćim, a pogotovo crnogorskim političarima. Ovaj novosadski biznismen, koji je bio vlasnik najvećeg hotela u gradu ("Park"), poznat po neobičnom, šljaštećem, šarenom izgledu, sa neobičnom frizurom i raznim kajlama, pronađen je 2013. godine mrtav u svom hotelu. Imao je 57 godina i bio je u naponu snage. Bio je i predsednik FK "Vojvodina". Takođe se "školovao" u inostranstvu i navodno je prezime Buturović promenio u Butorović jer mu je bio zabranjen ulazak u neke od zemalja zapadne Evrope. Živeo je u velelepnoj vili na Telepu, u kojoj je jednom prilikom i uhapšen. Bilo je to "spektakularno" hapšenje pred kamerama, ali su greškom iz policije novinarima rekli da će se ono desiti sat vremena pre nego se desilo. Tako su foto-reporteri i novinari "džedžali" pred Buturovićevom kućom, a on ih je gledao kroz prozor, iščekujući policijsku akciju.

"KRIKOVA" LISTA MAFIJAŠKIH LIKVIDACIJA

Crna knjiga mafijaških likvidacija koju producira istraživački portal "Krik" u saradnji sa Radiom Slobodna Evropa identifikovao je od početka 2012. godine – osam klasičnih mafijaških likvidacija u Novom Sadu. Pored spomenute likvidacije Nenada Opačića i supruge, u njihovoj bazi nalaze i ubistva Radenka Popovića Crnog (2013), Vojislava Škrbića (2014), Teodore Kaćanski (2016), Milana Pribakovića (2017), Marka Markuša (2017) i Đorđa Zafirovića (2018). U većini slučajeva u pitanju su "nepoznati izvršioci".

Radenko Popović je 2013. godine izrešetan ispred svoje zgrade, a sve je podsećalo na niskobudžetne mafijaške filmove. U Popovića, protiv kojeg je policija godinama podnosila prijave za iznudu, nanošenje teških i lakih telesnih povreda, neko je ispalio čak 19 metaka, od kojih ga je osam pogodilo. "Opasni momak" i navodni narko-bos Vojislav Škrbić izrešetan je u kafeu "Gondola", poznatom po okupljanju političara, u punom restoranu u devet uveče, a prethodno je "pretekao" u nekoliko pokušaja likvidacije. Ubistvo fitnes-instruktorke Teodore Kaćanski se ubraja među mafijaške likvidacije s obzirom da je meta najverovatnije bio njen dečko Nenad Stević, koji je, kako se to kaže, odranije poznat organima gonjenja. Kasnije je Stević optužen za otmicu čoveka (on će reći: "građansko hapšenje") koga je optuživao da stoji iza ubistva njegove devojke.

U Milana Pribakovića je neko ispalio više hitaca u novosadskom klubu "The End", na tzv. afterpartiju. On je bio pripadnik navijačke grupe FK "Vojvodine", a policija je protiv njega u više navrata podnosila krivične prijave. Marka Markuša je Novi Sad prepoznavao kao izrazito nabildovanog momka koji se ponašao bahato i živeo raskalašnim životom, koji je podrazumevao jahte, skupa kola, devojke... Likvidiran je u klasičnoj sačekuši, a nije jasno kako je bio na slobodi jer je iza sebe imao višetomni krivični dosije. On je odležao kaznu zbog nanošenja teških telesnih povreda sa smrtnim ishodom. Markušu se sudilo i za pokušaj ubistva nožem, bio je osumnjičen za više pokušaja ubistava, među kojima i za pokušaj ubistva Miće Nikolića Sarme, a osuđivan je i zbog napada na policajca. I Đorđe Zafirović je imao impozantan krivični dosije, osuđivan je i za ubistvo, a likvidiran je takođe u sačekuši. Navodno se, prema napisima nekih tabloida, "zakačio" sa klanom Luke Bojovića.

Među ove slučajeve nisu ubrajani mnogobrojni pokušaji ubistva, kao i ubistva koja nemaju a priori oznaku mafijaškog, niti razni drugi oblici teškog nasilja. A taj spisak bi bio veoma, veoma dug.

Vučić je na promociji nove policajce zamolio da nose "svoje divne uniforme" ne samo kada su na radnom mestu već "kada god mogu". Navodno, građani će se zbog toga osećati sigurnije. Teško da ćemo se osećati bezbedno makar svi nosili uniforme, uključujući i kriminalce.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---