Esej:
Da li je to danas bitno

Barokna palata Černjin u Pragu, u kojoj je sada Ministarstvo spoljnih poslova Češke, i njeni stanari-nacistički suveren Rajnhard Hajdrih zvani Praški kasapin i ministar spoljnih poslova čehoslovačke vlade u egzilu Jan Masarik, sin Tomaša Masarika, osnivača Čehoslovačke, glavni su likovi romana Pohvala oportunizmu Mareka Tomana, češkog pisca i diplomate. Objavljivanje Pohvale oportunizma na srpskom jeziku u prevodu Tihane Hamović (izdavačka kuća Clio) bilo je povod nedavnom gostovanju Mareka Tomana u Srbiji. Tom prilikom razgovarao je i sa mladim Kragujevčanima koji uče češki jezik, a predvodi ih profesor istorije Jan Zorbić, prevodiocima Tomanovog teksta koji je o palati Černjin, Rajnhardu Hajdrihu i Janu Masariku, i o svom boravku u Srbiji, pisao za "Vreme"

Da li je bitno?

Prvi – potpuno pozitivna ličnost, a drugi – potpuni negativac. Junak i zlikovac. Plemenita priroda i njena sušta suprotnost. Good boy i bad boy. Reč je o nekadašnjem ministru inostranih poslova Čehoslovačke Janu Masariku i upravniku protektorata Rajha Rajnhardu Hajdrihu.

Da, bilo je to davno. To je priča iz vremena Drugog svetskog rata. Da li je to danas bitno? Samo ...

Oba gospodina su se u periodu od nekoliko godina izmenjala na poziciji u jednoj zgradi. U staroj, baroknoj Černjinskoj palati u Pragu. Hajdrih je u nju ušao kao nacistički upravitelj okupirane zemlje. Jan Masarik se u nju vratio 1945. godine kao ministar inostranih poslova obnovljene Čehoslovačke.

Masarik je za vreme rata imao sa Hajdrihom nekakav duhovni sukob. Hajdrih, inače nazivan praškim krvnikom, praškim dželatom i tome slično, brutalno je pokušao da slomi češki otpor protiv okupatora. Masarik je iz Londona pokušao da preko radio-stanice BBC podiže moral potčinjenog naroda. Hajdrih je na svojoj strani imao čitav moćni aparat SS-a, Vermahta i svih ostalih borbenih jedinica. Jan Masarik samo moralno pravo državnika bez države – i reči.

Hajdrih je mogao da naređuje. Masarik je morao da ubeđuje. Uz sve to, Hajdrih je bio savršeni arhitekta moći, brižni birokrata i nepokolebljivi upravitelj. Nasuprot tome, Masarik je bio boemske prirode, rođeni komunikator, ali gledano iz ugla rukovodstva – lenjivac.

I opet – da li je to danas bitno?

Obojicu spaja Černjinska palata. Ona je pripovedač mog romana Pohvala oportunizmu. Početkom maja došao sam u Srbiju da proverim da li ova stara priča nailazi na nekakav odziv. Ukratko – da li je bitna?

Za Čeha je izuzetno da se nađe u prostoru gde se govori srpski jezik. Odmah ima osećaj intimne bliskosti. Kao da se ovdašnji jezik malo presvukao, ali negde ispod se skrivao češki. Pored toga, iz tog jezika izviru emocije, mnogo izraženije nego u Češkoj. To je bio, između ostalog, komentar jednog prevodioca o razlikama između Čeha i Srba. Čeh ima ljubazan izraz lica, ali na njemu ne može ništa da se vidi. Srbinu se po izrazu lica vidi sve.

Novinari na konferenciji za medije u češkoj ambasadi u Beogradu stalno su vraćali priču na oportunizam. Na to da li politika znači da se bar većinom pridržava nekih vrednosti – ili može i bez toga da prođe. Sve vreme mi se činilo da moj roman zapravo nije istorijski. Da iako govori o zvezdanom dvojcu Masarik – Hajdrih, ujedno svedoči i o drugima. O onima koji su morali da prežive pod Hajdrihom, a želeli da izađu sa Masarikom. O onima koji se ... prilagođavaju.

Kada sam se našao u Kragujevcu pred ogromnim betonskim soliterom, nisam u potpunosti znao šta da očekujem. Međutim, tamošnja biblioteka "Vuk Karadžić" je slična češkim bibliotekama. Naravno, kada sam kročio u nju... osetio sam nekakvo treperenje. Naime, bilo je puno, a publika je zračila interesovanjem. I sada je bilo pitanje kako ću na to treperenje moći da odgovorim. To je, naime, ključni momenat u mojim nastupima. Pokušam da priču iz svoje knjige predstavim tako da bude avanturistička, dirljiva, važna, iznenađujuća... i onda čekam. Da li će se emocija vratiti? Da li će mi to doneti talas razumevanja čitalaca? Osmehe, iznenađene, ganute izraze?

Stigao je veoma brzo. Ne samo zato što su došli studenti češkog sa ovdašnjih univerziteta. I posle nastupa, napokon sam mogao da pogledam portrete pisaca na zidovima, sa natpisima na ćirilici. Pa, to je ... pa, naravno: Franc Kafka. I ne samo zbog njega osećam se kao kod kuće.

Gimnazija u Valjevu izgleda kao sve srednje škole izgrađene u Bohemiji krajem devetnaestog veka. Uključujući stepenište, stubove, bogate štuko dekoracije. Međutim, ovdašnja biblioteka je nedavno postala književni kafe, klub, čvorište društvenosti. Dekorativne viseće sijalice, bele stolice i knjige okolo. Istinski su me zainteresovali učenici. Odmah sam prepoznao slične tipove kao na svojim nastupima u Republici Češkoj. Oni koji komuniciraju rečima i očima od prvog trenutka. Oni koji su više suzdržani. Oni koji čitaju. Oni koji književnost nešto baš i ne vole. Još nešto ih je povezivalo. Živo interesovanje, otvoreni um, pristrasnost. Kada bi takvi i ostali.

Usledio je nastup u javnoj biblioteci "Ljubomir Nenadović" u Valjevu. Još jednom prepuna sala, ponovo pitanja, diskusija. I onda iznenađenje u 13. Beogradskoj gimnaziji. Kada sam ušao u tamošnju biblioteku, prišlo mi je nekoliko učenika. Dok su mi se predstavljali, video sam u njihovim očima nekakvu vrstu vatre. Kao da smo se poznavali. Počeli smo, biblioteka je ponovo pucala po šavovima, a učenici su seli pored mene. Kako se ispostavilo, stezali su u rukama spiskove pitanja, pripremljene tokom čitanja Pohvale oportunizmu.

Pitanja su bila živa, bliska, direktna... Ubrzo sam počeo da se meškoljim zato što sam morao da se setim šta sam zapravo mislio.

Razgovore sa studentima beogradske bohemistike zamislio sam kao reviju svojih čeških nastupa. Kao reviju svojih tehnika kako podstaći strasti publike.

Potom sastanak sa srpskim piscem Draganom Velikićem. Kada smo pričali o jezicima koji se nekako prelivaju bez obzira na granice, shvatio sam da je Evropa upravo to za mene. Nejednoznačnost. Sličnost jezika i njihova različitost. Određena zbrka. Masarikov haos bezdušnih službenika, ali predivnih naratora. Zaplet odnosa. Suprotstavljanje istorijskih slojeva. Veliki istorijski planovi – i običan ljudski kontakt, koji je na kraju uvek bitniji.

U mnogim razgovorima sa novinarima, bibliotekarima, profesorima srednjih škola i fakulteta, bilo je jasno da je tema oportunizam – u istoriji, u politici – na neki način aktuelna. Slično kao što je smrt Jana Masarika, još uvek u potpunosti nerazjašnjena, nesumnjivo jedna od "najpoznatijih" neobjašnjenih smrti u češkoj istoriji. Kao da nas sve privlače trenuci kada se istorija spotakne i kada u zupčaniku zaškripi pojedinačna ljudska sudbina.

Možda je to zajedničko srpsko i češko iskustvo sa nepredvidljivošću istorije, sa njenim cikličnim vraćanjem, sa hirovima velikih sila i osećanjima onih koji će ih osetiti na sopstvenoj koži. Pokušavaju da ubede velike u svoju istinu, ali na raspolaganju su im, nažalost, samo reči. Iako, ne u potpunosti. Rajnhard Hajndrih je, kao i Jan Masarik, umro tragično. Ali, uzrok njegove smrti je jasan. Napad dvojice čehoslovačkih vojnika, poslatih na okupiranu teritoriju iz Londona.

To je velika priča sa jasnim rasporedom dobra i zla – zločinac Hajndrih, nad kojim pobeđuje poražena nacija, uključujući Jana Masarika, za koga se već pripremaju njegove sopstvene tamne sile. Idealna priča za romanopisca. Ali čini mi se da je u Srbiji najveće interesovanje pobudio taj skriveni nivo priče. Ko će se odupreti toku stvari – a ko će se prilagoditi? Upravo to je važna tema mog "istorijskog" romana. I kako se čini, to ima nešto zajedničko sa normalnim, civilnim vremenima.

Vratimo se na pitanje sa početka mog teksta.

Loši momci i dobri momci... da li je bitno? Bitno je.

Marek Toman